Janu Oršolić je nemoguće ne primeti. Ako ste videli bar jedan njen rad, svaki naredni ćete brzo prepoznati. U deficitu kvaliteta i autentičnosti na kulturnoj mapi Srbije, njena pojava se zaista graniči sa pravim čudom. Od početka radi predano, samosvesno i sa velikom dozom samokritičnosti, što je na ovim prostorima jako retko. Njena opsesija pismom i tipografijom rezultirala je činjenicom da za sada zaista imamo vrhunskog stručnjaka u toj oblasti. Jedna je od osnivača websajta www.tipometar.org, koji se svakodnevno dopunjava najnovijim fontovima potrebni za razvoj svakog dizajnera koji drži do sebe. Radila kao art direktor u Coba&associates iz čije fabrike izlaze moderne i ambalaže kojih se ne bi stideli da izvezemo. Osim toga, njen pedagoški rad, na mestu asistenta pripravnika na predmetu Pismo, na Fakultetu primenjenih umetnosti, se do te mere hvali, da su je i studenti proglasili jednim od najzanimljivih predavača. Osim svih uspeha, srećno je udata. Za Igora Oršolića, nekadašnjeg art direktora televizije B92.
Bila je nedelja. Grad je bio jako tih. Sunce jako. A Jana nasmejana i spremna da svoje vreme podeli sa celim svetom, kako bi ga učinila boljim, prijatnim i zanimljivijim mestom za opstanak u novom milenijumu.
RAZLIKA ZAISTA POSTOJI
Svi smo potpuno različiti, i sebe poštujem u tom smislu, kada primetim nešto što drugi nemaju. Ne mislim ni da sam bolja ni da sam lošija od drugih, ali primetiš te neke nijanse. Imam u sebi tu neku kombinaciju naučno – tehničkog i primenjenoj- umetničkog. To nemaju svi. Meni se to sviđa, i umem time da baratam. Tata mi je elektro inženjer, a mama fiziko-hemičar, a ja imam tu jaku umetničku crtu. I sve sam to integrisala u sebe, i sada baš dobro baratam sa tim. Ima nekoliko ljudi kod nas koji to imaju. I to je neobično, kad umeš da spojiš nešto što je nespojivo. Recimo, kao Dorijan Kolundžija. To nešto kompjuteri, beton, hologrami, tipografija… On to radi na drugi način, jer je dečak, prosto ima druge putanje. Ili recimo, moj muž Igor. To nije ni malo lako, šta ti sve moraš da savladaš u tom tehničkom smislu, da bi ta televizijska grafika izgledala kako izgleda. To je stvarno poseban talenat.
Nisam nikada bila pod ozbiljnom prismotrom i nikada mi se nije naređivalo.
ŠTA JE BILO NEKAD
Likovno me baš radovalo dok smo bili u osnovnoj školi. Ali, moja odluka da odem na stranu dizajna i nije bila baš tako banalna. Svakog od nas dok smo klinci, takvi predmeti nas raduju, a onda pod pritiskom okoline, da li porodice ili okruženja se menjamo. Imala sam sreću što su moji roditelji meni dozvoljavali da se sa mnom dešava šta god. Nisam nikada bila pod ozbiljnom prismotrom i nikada mi se nije naređivalo. To mi je dalo dobru bazu da odlučujem šta želim. Prvo sam bila u dizajnerskoj školi. Bila sam neobično samouverena. I ljudima to generalno smeta. Ali, realno sam stvarno samouverena, ali nadam se da to nikada ne ide bez pokrića. I tada sam tačno znala šta me zanima, i nije mi bilo teško da se odlučim za taj grafički dizajn. U dizajnerskoj sam bila na ambalaži. Često mi dođe da batalim dizajn i da pokušam sa nečim drugim. Recimo, da se bavim obradom drveta. Svuda postoji kreacija i važno je da osetiš šta ti u datom trenutku prija.
JEDAN NA JEDAN
Svi ti novi, u stvari, sad već ustaljeni načini komunikacije ti daju mogućnost da konstatno držiš distancu – da se zbližavaš koliko želiš i da ostaješ sa nekim zidom ako ti je to potrebno. Odgovaraćeš na smsove i zavlačićeš se onoliko koliko ti je prijatno, ali ćeš onda prestati u jednom trenutku. Tako je i na svim ostalim ovim servisima, možeš sebi da doziraš koliko ti je potrebno. Međutim, kada si jedan na jedan sa nekim, i kada vidiš kako se on pomera, koliko mu je neprijatno, da li se uvali u stolicu, ili ti se približio, ili te gleda ili te ne gleda u oči – tu već direktnije možeš da osetiš kako odnos ima neko prema tebi. Ja cenim ljude koji shvataju koliko je važno da budu sa tobom jedan na jedan.
Sad, naravno, s druge strane kad imaš drugare koji su jako daleko svi ti servisi mi i te kako znače. I ja suštinski verujem da je to napravljeno iz tog razloga. I ja to zato i koristim. Ako imam nekog ko mi je u Tokiju ili Njujorku, onda mi ti servisi pomažu da vidim meni drage osobe koje ne mogu fizički da dodirnem. Ali, ako smo ti i ja u Beogradu, zašto bismo pričali preko skajpa. Ljudi su se poprilično ulenjili, i kasno shvate kad više nemaju šansu sa nekim da pričaju jedan na jedan.
UKUS NJUJORKA
Dugo sam bila osuđivački nastrojena prema drugim ljudima kad se pričalo o dobrom ukusu. Drago mi je da sam kod sebe konačno prepoznala taj problem. I mnogo sam radila na tom problemu, pa sam sada u stadijumu da mi je potpuno u redu da neko ima i neko drugo mišljenje pored ovog mog kojeg smatram ispravnim. I više tu nemam nikakav konflikt. Nisam sigurna, ali mislim da je moja poseta Njujorku mnogo uticala da se to promeni. Tek tamo sam shvatila koliko su ljudi različiti i da ne možeš prosto da namećeš svoje mišljenje. Recimo, ja sam stvarno bila fascinirana kada smo mi došli u Njujork. Bilo je šest sati ujutru, probudila sam se i odmah sela u prozor. Celog života sam sanjala da se probudim i da mogu da sednem u prozor i gledam kako se sunce podiže i pravi senku na suprotnim zgradama. Ljudi kreću da mile po ulici. U tom momentu vidim kako neka devojka u kratkom šortsu, majici na bretele i japankama polako prelazi ulicu. Razmišljam, septembar je, ne verujem da je baš ujutru toliko vruće, ali kao to je Njujork ne znam još kakva je klima. Onda odjednom prolazi čovek u mont jakni, potpuno prekriven od glave do pete. Zatim prolazi neki momak koji je obučen onako kako bih očekivala, kako bih se i ja obukla. U Njujorku je toliko različitih stvari, i shvatiš da je ovaj došao odavde, ovaj odavde, i odavde. Neko je došao iz Finske, pa je u septebru u japankama, a neko je došao iz Brazila pa mu to hladno. Na drugom nivou nemaš nikakvo pravo da namećeš šta ti misliš o bilo čemu. Dobar ukus je u stvari projektovanje mene same na druge ljude, zar ne? To ne znači da je opšte mesto. Ali, uvek pomislim da neko ima ukusa kad vidim da ima ono nešto divno, pamučno, pažljivo odabrano sa nekim super detaljima. Nekom sitnicom koja iskače od uobičajenog. Recimo sviđa mi se da vidim da je neko upeglan, a ima blesav sat. Onda razmišljam to je ozbiljna mlada osoba koja zna šta hoće i nosi neki dečiji digitalni sat. Te neke stvari me oduševljavaju. Vidiš da je neko ozbiljan, a sačuvao je to neko klinče u sebi. To mi je znak da ume da se raduje, a to je mnogo bitno. Ako ne umeš da se raduješ, onda je bez veze. Ljudi stalni imaju pritisak da nešto moraju. A uvek imaš izbor.
Dobar ukus je u stvari projektovanje mene same na druge ljude, zar ne?
ŠTA JA TO RADIM?
Odvano više ne funkcionišem u rokovima advertising sveta. Shvatila sam u stvari šta mi odgovara i ne gubim vreme. Ne mislim da moraš da prođeš kroz nešto, ako u samom startu znaš da ti to neće prijati. Nikada nisam uletala u taj advertising. Našla sam model koji mi trenutno baš prija – to je fakultet. Radim kao asistent na fakultetu. Taj posao me baš ispunjava, jer kao prvo povezuje me sa mojom porodicom u kome se pedagoški rad provlači i te kako, moja mama je bila profesor, a sestra će uskoro biti učiteljica, tako da me sve to lično vezuje. A kao drugo, taj feedback koji dobijaš od klinaca je stvarno fenomenalan. Prihvatila sam se tog posla, da bi tim klincima dala nešto što je meni za vreme školovanja nedostajalo. Uvek mi je smatalo to što su svi ti naši sistemi školovanja, njihova struktura uopšte je jako teška i ne dolazi do promena. E, sad sam ja shvatila da tom svojom pozicijom na nekom makro nivou mogu nešto da promenim. Pravim zabavna predavanja, i onda se oni zbune skroz, jer su navikli na nešto sasvim drugo. Vremenom smo stvarno napravili jedan dobar odnos. Zbunjeni su tako kad im dozvolim da se ponašaju kao deca, da boje uz muziku i vrište. I onda je ta „dosadna“ škola, kako je većina kapira, postaje radovanje. Meni to znači, koliko i njima. S druge strane, pak, radim u studiju kao art direktor, i to mi je okej, jer sigurno da ne bih mogla kao obični dizajner milion sati da sedim i peglam gomilu aplikacija na određene materije. Ali, ta pozicija da kod kuće, na poslu ili na ulici osmišljavaš nešto, a neko drugi razrađuje do detalja, to mi mnogo više odgovara. Srećna sam što sam uspela da se tako dogovorim, odnosno da imam te mogućnosti. Malo mi nedostaje to neko arty angažovanje. Ali, i to ću da dovedem u red.
IGOR I JA
On shvata šta su moje prednosti, a ja šta su njegove. Isto tako znamo i loše strane i jednog i drugog. Zato smo zajedno. Sve što zajedno napravimo bolje je od onog što napravimo pojedinačno. Jedno drugo vučemo i guramo u celoj to priči i mimo toga što smo muž i žena, mi smo najbolji prijatelji. To stvarno zvuči banalno i šta ti ja znam, ali to je prva osoba kojoj se obratiš kad imaš problem, i kad ti se desi nešto lepo, i kojoj pošalješ neku lepu poruku tako bez razloga. Sve je tako prirodno. Nemaš nikakvu frku da će neko da te pokrade kreativno. Ono što on može da primeti u mom radu, to ne može niko drugi. A bogami i obratno. Kad si dizajner imaš priliku da bojiš sve. Čak i život. Kad pogledaš ono što si radio, da li je to logo ili korica knjige, šta god, po tome koje si fontove birao možeš da prepoznaš u kakvom si stanju bio.
Kad si dizajner imaš priliku da bojiš sve. Čak i život.
RAD NA SEBI
Poslednjih godinu dve, odkad se ozbiljnije bavim sobom i shvatam sve problematične strane kod sebe, sve više dolazim do zaključka da je sve dobro. Sve je okej i može da bude lepo. Ne padam više u loše periode, panike, strahove i agonije, jer uvek su tu neki ljudi kojima pomažeš ili tebi oni pomažu. I kako onda da budeš loše?! Ako nikada nisi sam, nema razloga za paniku. Ako ne možeš da promeniš nešto, zašto se nervirati oko toga, a ako možeš, pa što se onda nerviraš.
……..
razgovor vodio Jordan Cvetanović za magazin Sensa, 2008. godine.
Photo credits Mihajlo Savić, Ana Kostić, i Sensa arhiva
