Šta je to „pisanje iz senke“? Od čega se zapravo sastoji posao onih koji biraju da pišu za druge? Kako su uopšte ušli u taj svet? Kako dolaze do klijenata? Koliko zarađuju? Kako im polazi za rukom da uđu u um osobe sa kojom sarađuju i njenim glasom napišu celu knjigu?
Foto: Freepik
Ovo su samo neka pitanja koja me kopkaju još od trenutka kada sam kao tinejdžerka, na svoje veliko razočaranje, saznala da mnoge javne ličnosti – uglavnom zbog nedostatka vremena, veštine ili talenta – angažuju profesionalne pisce da umesto njih, ili zajedno sa njima, napišu njihove autobiografije, memoare, govore i sl.
Odgovore sam potražila od dve autorke koje su, kako sam nedavno otkrila, pravi majstori ovog zanata. Reč je o Endži Rensom-Džons, autorki bestselera i iskusnom piscu iz senke, i Delmitriji Milener, koja se pored pisanja bavi edukacijom mladih i osnivač je neprofitne organizacije #TeenWritersProject.
Šta je to pisanje iz senke?
Definicija pisanja iz senke je prilično jednostavna: radi se, naime, o pisanju za nekog drugog, po narudžbini. Kada završite knjigu – a najčešće je reč o nekoj vrsti knjige – na njenim koricama će, umesto vas, kao autor biti potpisana osoba koja vas je unajmila da je napišete. Delmitrija Milener je na svom sajtu uslugu koju pruža opisala na sledeći način: „Uobličavam vaše misli i pretačem ih u reči koje pripovedaju vašu priču, zadržavajući pritom vaš autentični glas i stil izražavanja.“
Iako će se nekome možda tako učiniti, ovo nije nimalo jednostavan posao. Kada radite za drugoga, ne možete tek tako sesti za tastaturu i početi da pišete. Osim osnovnog talenta za pisanje i pripovedanje, posao pisca iz senke podrazumeva sposobnost da razumete druge, uspostavite sa njima blizak odnos i imitirate njihov stil i način izražavanja, kao i želju i spremnost da pomognete drugima da zablistaju.
Kako funkcioniše?
Šta se, dakle, dešava kada pisac i klijent odluče da sarađuju na pisanju knjige? Moje sagovornice ističu da je prilikom rada na ovoj vrsti projekta najvažnije osmisliti priču, dogovoriti se oko logistike i uspostaviti odgovarajući odnos sa naručiocem.
I Milenerova i Rensom-Džonsova počinju rad na svakoj knjizi upoznavanjem sa svojim klijentom. „Reč je o veoma napornom procesu koji zahteva sate, ponekad čak i dane i nedelje, razgovora“, objašnjava Rensom-Džonsova. U tom periodu njen cilj nije samo da upozna klijenta nego i da „raspakuje“ njegovu priču. Kada oseti da je otkrila suštinu onoga što klijent želi da kaže, ona priprema skicu kojom se nadalje služi kao „svojevrsnom mapom za snalaženje u svakom narednom razgovoru, ali i sadržaju same knjige“.
Kada počne da piše, Rensom-Džonsova redovno obaveštava klijenta o napretku i sadržaju rukopisa kako bi bila sigurna da je na pravom putu.
Tokom pisanja knjige pisci iz senke često na sebe preuzimaju i razne logističke obaveze. „Kao vaš pisac iz senke“, uverava Milener potencijalne klijente na svom sajtu, „preuzimam na sebe sve obaveze intervjuisanja, čitanja i istraživanja.“ Obe autorke vode računa i o rokovima, dužini teksta i drugim tehničkim aspektima projekta. Rensom-Džonsova napominje i da je, budući da se većina njenih klijenata ne snalazi u svetu izdavaštva, s vremenom izgradila „vlastiti arsenal resursa u vidu dizajnera naslovnih stranica, slovoslagača, štampara, urednika i konsultanata za odnose sa javnošću“ koji joj pomažu u obavljanju posla.
Razgovor sa obema pomaže mi da razumem zbog čega je bliska saradnja sa klijentom od suštinskog značaja za uspeh ovakvih projekata. „Ako želite da čitaocu prenesete pravu priču, ispričanu autentičnim glasom, sa klijentom morate uspostaviti odnos poverenja“, kaže Milenerova. Da bi se to postiglo, potrebno je uložiti poprilično vremena i napora, i to ne samo na početku saradnje već i u svim narednim fazama, sve do njenog okončanja.
Milenerova obično počinje da gradi ovaj odnos kroz telefonske razgovore, a zatim se trudi da organizuje što više ličnih susreta kako bi osobu sa kojom sarađuje posmatrala u različitim okruženjima i okolnostima. Rensom-Džonsova je takođe u redovnom telefonskom kontaktu sa klijentima, „čak i u šest ujutru ako je potrebno; sve zavisi od njihovog rasporeda“. Pored telefonskih razgovora i susreta licem u lice, spremna je da poseti i sve lokacije koje su odigrale važnu ulogu u njihovom životu i razvoju.
Milenerova ističe i da uglavnom dozvoljava klijentu da tokom razgovora vodi glavnu reč kako bi stekla što bolju predstavu o njegovoj ličnosti i ponašanju. A da bi izbegla da je klijenti „tretiraju kao novinara“, trudi se da se sa njima šali, jede, pije i postavlja neobavezna, prijateljska pitanja.
Foto:Unsplash
Zašto je pisanje iz senke važno?
„Svako od nas ima priču koju bi želeo da podeli sa drugima, ali broj onih koji imaju dara za pisanje je relativno mali“, kaže Milenerova. Rensom-Džonsova objašnjava da su oni koji unajmljuju pisce iz senke „svesni činjenice da ne raspolažu potrebnom veštinom ili jednostavno nemaju dovoljno vremena, energije i discipline da bi napisali knjigu“. Bez profesionalnih pisaca koji, kako Milenerova kaže, „znaju kako da tuđe neorganizovane misli i reči uobliče u književna dela“, mnoge uzbudljive, dirljive i inspirativne priče nikada ne bi stigle do čitalaca.
Iskustva pisaca
Kako pisci ulaze u ovaj posao? Kako postaju pisci iz senke? „Kada bolje razmislim, ovaj posao je pronašao mene“, kaže Milenerova. „U početku sam radila kao kopirajter i sarađivala sa raznim kompanijama i organizacijama. Njihovi rukovodioci bi me ponekad angažovali da im napišem govor, a zatim su počeli da me preporučuju i drugima, što me je dovelo do prve osobe koja je želela da napiše celu knjigu.“ Rensom-Džonsova je prvi put došla u dodir sa ovim poslom kada ju je brat koleginice sa fakulteta zamolio da mu pomogne u pisanju knjige. Kada je čula njegovu priču, bila je toliko dirnuta da je odlučila da napravi pauzu u radu na sopstvenom romanu i pomogne mu.
Mnogi pisci iz senke, među kojima je i Milenerova, nikada ne otkrivaju sa kim su sarađivali. Uobičajeno je da pisac na početku saradnje potpiše ugovor kojim se obavezuje da neće otkrivati svoj identitet. Milenerova kaže da ova vrsta anonimnosti piscima često obezbeđuje veći honorar. Rensom-Džonsova pak ističe da je radila sa klijentima koji su od nje izričito zahtevali da potpiše ugovor o anonimnosti, ali da ima i onih koji otvoreno govore o njihovoj saradnji i čak pristaju da napišu preporuku na njenom sajtu.
Obe autorke uspeh svojih klijenata smatraju najvećom nagradom. Milenerova kaže da uživa u anonimnosti i da joj, u poređenju sa pisanjem za sebe, pisanje za druge pričinjava „potpuno drugačiju vrstu zadovoljstva. Tu se ne radi o meni. Zašto ne bih pomogla drugima da zasijaju?“
„Obožavam ovaj posao i osećam se ispunjeno pomažući drugima da ispune svoj san“, kaže Rensom-Džonsova. Svojim znanjem i iskustvom pomogla je mnogim neafirmisanim autorima da obezbede ugovore sa književnim agentima i izdavačkim kućama. Knjiga jednog njenog klijenta se trenutno adaptira u filmski scenario, a nekoliko klijenata i njihove priče, zahvaljujući njenom zalaganju, predstavljeni su široj publici u popularnim televizijskim emisijama. „Osećanje koje vas obuzme kada po završenom poslu vidite zadovoljstvo na licu klijenta često poredim sa porođajem. Proces je bio bolan, ali rezultat je vredan uloženog truda.“
Pisanje iz senke je težak i zahtevan posao, a svi oni koji se njime savesno bave zaslužuju naše poštovanje i bar malo pažnje. Čak i ako žele da ostanu anonimni.
Autor: Stejsi Megali
Izvor: bookriot.com
Prevod: Jelena Tanasković
preuzeto sa Laguna.rs
