Nemoj da misliš. Uradi. Pa ćeš znati.

Don’ t think it. Ink it. Nemoj da misliš. Piši. Nemoj da misliš. Uradi. Pa ćeš znati.

Ili kada me pitaju: A šta si mislila…? Pa ja već dugo ne mislim. Kažem im. Odnosno ne ostajem samo na  letećim mislima. Da mi se vrte po glavi. Idem korak dalje. Spustim misao u srce. Da je osetim. Pa ako mi srce kaže da – ja je još jednim dubokim udahom spustim u telo. I uradim. Pa saznam odgovor. Tako mi je nekako lakše. I zanimljivije.

Mišljenje je, što moj voljeni učitelj Dušan kaže, vrlo precenjena roba. Mišljenje je posledica neznanja. I dokle god mislimo, u neznanju smo. Tek kada uradimo, onda ćemo zasigurno znati. Da li smo trebali? Ili nismo? Pa sledeći put ne moramo više da mislimo. Tako se dolazi do znanja. Čini mi se.

Da sam mislila, mnogo toga ne bih uradila. I ne bih saznala. Posle prvog pada, ostala bih da ležim. Jer, ionako bi me čekao novi pad. Pa zašto bih se uopšte i dizala? Rekla bi moja logika. Pa moje životno iskustvo baš i ne bi bilo naročito raskošno. I ne znam šta bih razumela. Niti o čemu bih pisala. Možda bih i dalje sedela nad praznim papirom. I pitala se… o čemu da pišem?

Kada počnem mnogo da mislim, a nedovoljno da osećam i živim, u mislima mi se javi jedna porodica. Ne mnogo angažovana. I ne baš ostvarena. Dok sede. Piju stotu kafu. Puše hiljaditu cigaretu. I vrte svoju omiljenu mantru… evo baš smo mislili. I to je njihov početak i kraj.

Za razliku od njih, majstori ostvarenja se vrlo ozbiljno odnose sa svojim idejama. Studije kreativnih genija pokazale su da oni često imaju vrlo različite ličnosti. I još različitija interesovanja. Ali imaju nešto zajedničko. Svi su vrlo  prisni sa svojim unutrašnjim svetom. I veruju u svoje ideje. A bljeske slika i ideja iz svog unutrašnjeg sveta koriste kao iskre svojih projekata. I sa  njima se odnose vrlo ozbiljno. Dok sebe ne shvataju tako ozbiljno. Svi imaju dozu luckastosti. Koja im dozvoljava da se sa svojim idejama igraju. I zabavljaju.

Zato i mislim da je vrlo važno ozbiljno se odnositi sa svojim idejama. One su nam i stigle kao zadatak. Da sa njim nešto uradimo. A ne da ih držimo u svojoj glavi. I vrtimo do sudnjega dana. Takođe možemo da biramo: Da li ćemo se baviti svojim idejama? Ili ćemo sprovoditi nečije ideje? Što takođe nije loše. Pod uslovom da nam se njihove ideje sviđaju. Ako nam one nisu naročito bliske, velika je verovatnoća da u njihovom sprovođenju nećemo mnogo uživati. Pa vi sad birajte.

Pričam nedavno sa opštom miljenicom Aleks. Na fruškogorskoj radionici na kojoj smo pravili randevu sa Muzama. U želji da oslušnemo, razumemo i uvažimo svoju stvaralačku energiju. Ovu knjigu sam i otvorila Miljenicinom pričom. I čuđenjem njene bake što ide da pušta muziku u Nemačku. Pitajući se da li u Nemačkoj nema nikoga da pušta muziku? Hoćemo da razumemo kako se desio njen skok. I kako je iz prosečnog i opšteg džangrizavog ne-baš-zadovoljstva, prešla u svoje Zvezdane svetove? Da je Nemci zovu da im pušta muziku? I oni iz NY? I iz mnogih drugih gradova sveta? A bogami, i beogradska je miljenica. A u međuvremenu je postala i jedna od vodećih balkanskih influenserki. Dizajnerka mode. Nakita. Liderka ženske DJ trupe. I još mnogo mnogo toga.

Tako što je iz života sklonila ono što nije bilo njeno. Kaže. Kada sam prestala da se od ranog jutra bavim onim što nije moje. To je činilo da bude umorna i iscrpljena. Pa nije imala energije za svoje ideje. Koje su kuljale u njoj. Izazivajući u njoj  džandrljivo nezadovoljstvo.

Kada je napravila vreme i prostor za svoje ideje. I sa njima počela da se odnosi ozbiljno…. događaji su počeli da se odvijaju čudesno. Aleks je rođena 1. septembra. I stvari radi školski. Odluči kome će verovati. Izabere mentora. Jednog za životne zavrzlame. A drugog za muziku. I vrlo posvećeno i disciplinovano sprovodi sve što je potrebno da učini.

I na tu fruškogorsku radionicu, Aleks je došla sa seta. Gde je puštala muziku do jutra. Dovezla je kola. Koja je nedavno dobila kao promotivni materijal. I sama pronašla naše ušuškano i svetu ne baš izloženo mesto na Fruškoj gori. Malo je i lutala. Ali je našla. Došla. I provela ceo dan na radionici. Celodnevnoj. Od jutra do mraka. Nijednom se ne požaliviši da nije spavala. Kada vidim da joj glava klone, na tren, dođe mi da je zagrlim i poljubim. A ona se već vrati nazad u temu. A sigurna sam da je život zagrli i poljubi. Da je i njemu Miljenica. Kada vidi koliko sebe daje u svoje ideje.  A tako je bilo i pre tri godine. Kada smo prvi put ozbiljnije razgovarale. I kada je rešila da skloni ono što nije njeno. I da se pozabavi svojim.

To su ti univerzalni koraci ostvarenja. Za početak skloniti ono što nije naše. I napraviti vreme i prostor za ono što je naše. Odjednom ne moramo da trošimo silnu energiju koju smo koristili da ostanemo u komadu. Sprovodeći tuđe zamisli. I programe. Nego ta energija ostaje – nama. Da je izrazimo na neki malo mudriji način. I na redu je… Stvaralaštvo.

Prvi nivo promene jeste isceljenje. Uceljenje. A kada smo celi, ostaje nam silna energija. Da je izražavamo. Dosta logično. Čak mi se čini toliko bazično… da se pitam da li uopšte da napišem? Ili ne? Na svu sreću, to sam prestala da radim. Da mislim. Da se pitam da li da DA? Ili da NE? Nego uradim. A vi ćete znati. I reći mi. Da li sam trebala? Ili pak nisam? Zato je dobro da se sa sobom odnosimo manje ozbiljno. Da znamo da nam neće pasti kruna sa glave čak ni ako pogrešimo. Da nećemo završiti na stubu srama. Ako uradimo nešto što baš nije bio pun pogodak. Da to sportski prihvatimo. To je mnogo dobro za ego. I za doživljavanje sebe na zdrav način. I to je još jedan od kvaliteta majstora ostvarenja.

A često se desi da ono što se meni čini tako bazično… toliko najzdravorazumskije… skoro kao neko opšte mesto… pa se pitam da li da ga uopšte i napišem…  da ljudi najviše vole. Kao: Dobar dan po dobar dan… dobar život. Kao: Ne možeš dati ono što nemaš. Kao: Nisam dobra… dobro sam.

Razvojni put jednog Stvaraoca je razvojni put naše ličnosti. Naše individualnosti. Naše autentičnosti. I našeg integriteta da se njome pozabavimo. Da svoje ideje razvijemo. Svakodnevne posvećenosti. I spremnosti da sa svetom to podelimo.

Ostajem u ovom bazičnom registru. Jer koraci na putu Stvaraoca vrlo su univerzalni. I znani. Kada smo oslušnuli sebe… i čuli svoje biće… koje nam uvek kaže šta mu prija… a šta mu ne prija… ne redu je integritet. Nema ostvarenja bez odvažnosti. Smelosti. Ne zove se moj opus slučajno Heroji novoga doba. S tim da je hrabrost na koju ja mislim ona „mala“. Svakodnevna. Ne-spektakularna. Ne ona koja se dešava jednom u životu. I za koju dobijemo orden. To je hrabrost da činimo ono što nam prija. Ono što je „naše“. I da iz onoga što nam ne prija što pre izađemo. Bez obzira šta bi trebalo. I bez obzira šta bi neko voleo. Ne da budemo dobri. Nego da budemo dobro.

Uz ovu odvažnost potrebna je i doza srčanosti. Luckastosti. Ili neka verzija šašavosti. Kao kada Aleks posle cele noći „puštanja muzike“ dođe ujutru na radionicu. Ili kao  Sandra. Prva heroina koja mi je poverovala. I koja je zvanično prva krenula na moj herojski kurs. Bilo je to pre mnogo godina. Obožavam tu njenu odvažnost da krene. Ovaj put je na fruškogorski randevu sa Muzama stigla skoro raspadnutim fiatom. U sred fruškogorske nigdine. A svi znamo da sreća prati hrabre. I da život hoće da nas podrži na našim putevima. Pa se sve složi da stignemo na naše mesto. A auto stane kada mu je vreme da stane. Pa je Sandrin fiat stao na beogradskoj ulici. A ne u sred fruškogorske nigdine. I auto ima dušu. Da ne zaboravimo bazične stvari.

Osim srčanosti i spremnosti da se uputi i zaputi, Sandra ima još nekoliko kvaliteta kreativnih genija. Od kojih je jedan od esencijalnih izbor njenog okruženja. Ekipa kojom je Sandra okružena je visoko kreativna, podržavajuća i stvaralačka. Njima je stvaralaštvo takoreći must. Bez vizije i njene razrade na njihova druženja se ne dolazi. Najpre su zakazivali mentorski razgovor sa mnom. A onda odlazili na druženja. U izlaske. A dešavalo se da na značajnija druženja pozovu i mene. Da im usmeravam misli. U pravcu ostvarenja. Da ne ostanu samo na mislima.

Pa nije ni čudno što je većina ljudi iz Sandrinog okruženja napravila neku svoju proizvodnju. Manufakturu. Brendove novog doba. Povezuju se. Sandra je i spojiteljka svetova. Vazda pravi neke platforme. Zahvaljujući kojima šalje svoje božanstvene svilene kimone svuda po svetu. Ženama koje znaju da počaste sebe.

Uticaj „rođaka“ na naš životni put je esencijalno važna tema. I to sa kime provodimo dane. Sa kim pijemo kafu. Pa sam mu namenila čitav jedan tekst. Ovaj put sam ga samo dotakla. Ako neko slučajno propusti taj tekst. Da ne preskočimo kvint-esenciju.

Sandra ima još jedan veliki kvalitet zaslužan za ostvarenje. Koji sam već spomenula. Ali ga možda nisam dovoljno istakla. Taj kvalitet koji ste možda naslutili u njenoj odvažnosti i da raspadnutim fiatom krene na Frušku. Ta spremnost da krene u priču… Čak iako možda još i nije potpuno spremna. Da ne misli mnogo. Nego da oseti. Krene. I da zna. Tako što proba. Sandra je veliki mentor lakoće. U njenom prisustvu možete samo da pomislite… Ako može Sandra… pa mogu i ja. Sandra je i mene podsetila da se ceo život bavim modom. Na ovaj ili onaj način. Pa ako može Sandra… mogu i ja. Mislim nešto.

Naspram onolikih ljudi. Koji mnogo misle. I misle. I čitaju. I izučavaju. I samo dodaju nove i nove prepreke svom početku. I smišljaju nove izgovore. Nova učenja. Nove zadatke. I nikada ništa ne naprave. Nego se ljute na ove što im „lako“ ide. Zovu ih kojekakvim imenima. A zaboravljaju da sreća prati hrabre. I da se razlika između ostvarenja i neostvarenja ne nalazi  u darovitosti. U znanju. U količini misli koje smo mislili. Nego u odvažnosti da na put krenemo. A život je podržao svakoga ko je krenuo da se bavi onim što je njegovo. Jer zato smo se i rodili. Zato i živimo. Da se bavimo onim što je naše. Tako ja to razumem. Još jedno opšte mesto. Početnička sreća. Što Koeljo reče. Kada se cela Vasiona zaveri da se naša ideja ostvari. I serija čuda kreće…

Nakon što nas život podrži svojom opštom zaverom – na redu smo mi. Da se damo svojim idejema. Da im damo vremena. Da se redovno njima bavimo. Makar malo. Ali svakodnevno. I za Novu godinu. I za praznike. Čudesna nit nije da se prekida.

A lepo je da napravimo i prostor. Za svoje ideje. Atelje. Kabinet. Kutak. Radionicu. Da se vidi da u našem prostoru živi Stvaralac. Da su nam rekviziti lako dostupni. Sveske da su na stolu. Mašina otvorena. Da nam je lako da uđemo u temu. Kada sam imala veliku i otvorenu Singericu, samo bih sela. I šila. Prestala sam da šijem kada mi je stigla mala fensi kofer mašina. Koju sam posle upotrebe sklanjala. Prosto mi nije bila pred očima. Kao i svi aparati koji mi nisu pred očima. I na dohvat ruke. Daleko od očiju… daleko od srca.

Zato je moja Radionica uvek otvorena. Table su mi spremne. Flomasteri. Olovke. Sveske. Papiri. Sve mi je na dohvat ruke. Možda je to ono što neki zovu kreativni nered. A opet u svem tom kreativnom neredu, potrebno je prostor da mi je čist. Ne znam ni red da napišem ako mi prostor nije picnut. Licnut. Magičan. Ako su mi sudovi prljavi. Meni je čist sudoper velika inspiracija.

I kad smo već stigli do sudopera, da ne zaboravim ni princip koji je moja špecija. Moja specijalnost. Od davnina. Moj princip.Potrebno i dovoljno. Imam samo ono što mi je potrebno. I dovoljno. Starudiju već više od tri decenije ne držim. A stvari koje ne nosim nekoliko meseci spremne su da se vijore na mojim prijateljicama. Ormari su mi živahni. Prozračni. I protočni. Stvari mi dolaze. Volim ih. I pustim ih. Da žive neki novi život. Uživam da ih vidim u novom životu. Koji dobiju na meni dragim ljudima. Ne držim ništa što ne nosim. Tačka. I to važi ne samo za ormane… nego i za kuhinjske kredence. Nema viška šerpi. Lonaca. Poklopaca. Konfuzije. Kao i u mojim sveskama. Knjigama. Samo ono što volim. I što mi je potrebno. Nema viškova. Potrebno i dovoljno.

Možete zamisliti koliki sam red napravila u svojim stvarima nakon poslednje dve selidbe za devet meseci. A Muze se toliko raduju. Ushićene su. Poskakuju. I vriskaju. Šapnule su mi da podelim još neke stvari. Iako su vrlo divne. I ekskluzivne. Za mene pravljene. Ali nemaju više magiju za mene. I znam da ih neću nositi.

Kada se rešimo onoga što nije naše i onoga što nam ne treba…. i kada napravimo vreme i prostor za ono što je naše i ono što želimo… Muze cvrkuću. I tu su na našim vratima. Iz bazičnog registra. Skoro pa opšte mesto. Možda nam se desi da nas obaspu sa toliko ideja… da prosto ne znamo koju bismo pre. I to je ono na šta mi se moji heroji često žale. Da imaju toliko ideja. I da ne znaju prema kojoj bi se odnosili kao prema kraljici. Pa misle. I razmišljaju. Samo kad čujem koliko misle. Jer znam da je um taj koji dodaje. Odnosno strah. Koji ideji A pridoda i ideju B.  Pa se tu desi i C. I D… I evo nama klasičnog bega od ostvarenja.

U mojoj matematici važe neke nove tautologije. Iliti istine. A ili B = A.  A ili B ili C = A. Sve ostalo iskonstruisao naš strah. Od prvog dana sa mojim herojima vežbam princip prve misli. Prve ideje. Onoga što nam je najbliže. Najjednostavnije. Pod rukom. Onoga što treba da uradimo. Što nam je tu. Pod nosom. Na nosu. I samo čeka da ga vidimo.

I kad mi kažu: Mislim… a kako da znam… da nije možda B ili C? Ja se namrštim od vrućine… I podsetim ih da svi putevi vode u Rim. I da  mogu da stignu samo ako krenu. Svejedno da li kroz A. Ili kroz B. Da bi stigli važno je da krenu. Kroz bilo koja vrata. A put će im već pokazati znakove. Kuda da idu. A gde da ne idu. I opet bazično. Toliko bazično da se pitam da li da napišem? Ili da ne napišem? Ipak napišem. Jer na svu sreću ne mislim. To je ta hrabrost o kojoj ja govorim. Da se na put krene. I da se mnogo ne misli. Jer ako mnogo mislimo…  javiće nam se i D i E… i biće nam sve teže da se odlučimo.

Don’t think it. Please ink it. Kažem im.

I nemoj da misliš. Nego uradi. Pa ćeš znati.

A ako ne znaš… baci dinar. Ili kocku. U zavisnosti od toga koliko si mogućnosti iskonstruisao. U momentu kada dinar bude u vazduhu ćeš znati. Za koju si opciju navijao. I samo kreni. To je taj korak dalje. Korak više. Samo kreni. I ne misli. Aman. Preznojim se ja.

I bavite se svojim idejama svakoga dana. Podarite im svoje najkvalitetnije vreme. Najbolje ujutru. Pre svih. I pre svega. Veliki guru buđenja umetnika Džulija Kamerun poznata je po metodi jutarnjih stranica. Slobodnog toka misli čim se probudimo. Poštujući svoje prve misli. Samo neka teku. Ova metoda razbudila je mnoge pisce. I mnogi su počeli upravo na jutarnjim stranicama da skiciraju svoje živote. Da postaju prisni sa sobom. Da razvijaju svoje ideje. Jer razvojni put Stvaraoca je u stvari razvojni put naše ličnosti. Naše jedinstvene neponovljive autentične lične energije.

Neko je više jutarnja ptičica. Kukuriku. A neko je noćna ptica. Mudra sova. Važno je da naše ideje tretiramo kao kraljice. Svakodnevno. Dajući im naše najkvalitetnije vreme. Naš prajm tajm. I da napravimo neprekinuta neuznemirana pola sata za njih. Sasvim dovoljno. Verovali ili ne. To je Zakon velikih brojeva. Koji kaže da je puno puta malo – vrlo mnogo. Važno je samo da nam ne desi nula. Jer kada množimo sa nulom… uvek dobijemo nulu. To je ta bazična matematika. Za koju se opet pitam da li da je napišem? A onaj drugi deo više ni ne pitam. Nego napišem. Uradim. Pa ću saznati. Vi ćete mi već reći. A ja sebe već dugo ne doživljavam ozbiljno. I neće mi pasti kruna s glave ako mi kažete da možda i nisam morala ovo da napišem.

A ovim svakodnevnim principom jutarnjih stranica sam za šest godina napisala sam preko 2000 strana ovog kompjuterskog formata. Prevedeno na format knjige, to bi bilo skoro 4000 stranica. I pišem SVAKO jutro. U svom svetom neuznemirenom vremenom. Čudesna nit se naravno ne prekida. Rekla bih da je i to skoro opšte mesto.

Od prvog dana moje tekstove delim sa svetom. Lepim mojim Svetom. Zašto to radim? Često su me pitali. Neka napravim neki sistem da mi se tekstovi plaćaju. Ko će mi kupovati knjige? Ako su mi tekstovi besplatni? Svima dostupni? Da li će to neko zloupotrebiti? Pitaju me i oni koji su tek počeli da stvaraju. Koji razmišljaju najpre o zaštiti autorskih prava. A potom o stvaralaštvu. Kako će naplatiti? Opet me vrućina obuzme od tih pitanja. Od tih misli. Koje nas tako sigurno sklanjaju od stvaralaštva. To svakako nije redosled. Baza pa nadgradnja. Stvaranje… pa deljenje sa Svetom… pa prodaja… pa zaštita autorskih prava.

A ideja nam svakako nije data da bismo je imali za sebe. Kažem mojoj mladoj prijateljici. Koja se brine o autorskim pravima. Samo neka piše. I neka se deli. I neka ne misli mnogo. To ne spada u korake ostvarenja.

Ljudi kupuju moje knjige iako se tekstovi nalaze na sajtu. Knjige su ipak nešto malo više od sajta. I od teksta. A zahvaljujući tome što sam se delila sa svetom, ljudi su i saznali za mene. Tako sam i postala pisac. I baš kao što pišem dan po dan, stranicu po stranicu. Tako mi stižu i moji čitaoci. Jedan po jedan. Za sada oko 8000 čitalaca prati moj rad. I to vrlo redovno. Tekstove čitaju i po više puta. Kupe knjige.. iako su odštampali tekstove. I ispisali ih. Pokazuju mi kako izgledaju odštampani i ispisani tekstovi. Srce mi peva. I pored toga kupe moje knjige. A neki dođu na radionicu… Pa se družimo. I bavimo se stvaralaštvom uživo.

Oni koji su mi govorili da nije dobro da tek tako delim svoje stvaralaštvo, danas i sami dele besplatne knjige. I to je isto još jedno opšte mesto u procesu komuniciranja naših ideja svetu. Najpre nam se smeju. Potom nas napadaju. A onda nam se pridruže. I te ideje predstavljaju svojima. Što me vodi do još jednog bazičnog koraka u ostvarenju. A to je da nije mudro slušati savete. Naročito ne onih koji mnogo misle. Da su znali, uradili bi i sami. Mišljenje je posledica neznanja. Rekao bi moj Dušan.

A nemojte ni mene da uzimate mnogo ozbiljno.

I nemojte mnogo da mislite. Uradite. Pa ćete znati.

Don’t think it. Just ink it.
And share it.
And the rest will follow.

Beograd, 24. septembar
preuzeto sa njenog sajta Heroji Novog Doba