fbpx

my time is prime time

Vreme je da za rođendan dobiješ neki komad nakita – objašnjavao mi je gospodin Džin kada mi je poklonio bisernu ogrlicu.

On mene tako zamišlja – kao devojku sa bisernom ogrlicom. Kao osobu koja treba da nosi neki komad nakita. Dobro.

Jednom su nam obili stan u kome smo živeli, prevrteli sve po stanu u potrazi za novcem i nakitom. Novac držimo u banci ili ga potrošimo (ili ga ja potrošim, biću optužena kasnije). A što se nakita tiče… Hm, onome ko je osmatrao sa strane i planirao pljačku moram da kažem da se malo zeznuo. Možda sa strane izgledam kao milion dolara, ali moja vrednost nije u nakitu. Nije ni u onome što oblačim. Vrednost jedne osobe se vidi (tek) kad skine sve sa sebe. Nije ni golo telo.

When the package is that pretty, no one cares what’s inside.

Joey iz serije Friends

Kad skineš sve slojeve sa sebe – van posla, van onoga čime se baviš, izvan toga što drugi misle o tebi ili kako bi ti želela da izgledaš – pored imena i prezimena i jedinstvenog matičnog broja, ko sam, zapravo, jâ?

U tom trenutku – samo jedna osoba koja ne zna šta će sa sobom i kojoj životni saputnik poklanja bisernu ogrlicu za rođendan.

Od kad ima nove prijatelje i od kada je obukao odelo, potpuno se distancirao od mene. Do skoro smo bili prijatelji i partneri, sada posta- jem žena koja ništa ne radi, previše troši, a(li) kojoj muž kupuje nakit.

Sve što radim je postalo irelevantno jer je on sebe počeo da doživljava kao jednog moćnog čoveka.

Žene su tû samo da troše, one se ne petljaju u poslove kojima se mi bavimo – slušala sam razgovor između njega i njegovog novog prijatelja.

Sledi priča o tome kako se razni bivši supružnici sude oko novca, nekretnina, zajedničkog posla, … i kako mu je žena sve uzela. Setim se Ivane Tramp u First Wives Club filmu:

Ladies, you have to be strong and independent, and remember,

don’t get mad, get everything.

Takve osobe sa takvim mislima. Well, šta mislite, šta im se događa?

Ništa manje zabavno nije bilo ni u našem ljubavnom gnezdu, koje je postalo osinje jer su partneri postali takmičari. Takmičili smo se između sebe. Ovde mi se sad slaže stih takmičili smo se između sebe ko će koga više da zaj…be. Ponekad razmišljam u stihovima.

Ti si beskrupulozna. Izdržavam te ovoliko dugo, a ti i dalje ne pristaješ na kompromise.

Ali, ja nisam izdržavano lice! Otkud ti to?! Zar jâ baš ništa ne doprinosim našoj maloj zajednici?!?

Malo sam besna, malo umiljata mačkica, najradije bih mu razbila glavu.

Kad se ovo pretvorilo u love & hate relationship! Nije bilo tako.

Moji poslovi uglavnom dođu u zenit-fazu i kad treba da se razviju, tî si taj koji se kao razmaženo dete žali da mu nedostaje pažnja.

Kad radiš, sva si fokusirana, i tu nema mesta za mene. Ti pregoriš u svakom svom poslu.

Ali zato radim dobro i upečatljivo.
 Znaš jako dobro i koliko i kako radim.
I znaš i da je sve bilo više nego dobro. 
Je l’ u tome problem – što te uvek nadmašim, čak i u tvojim očekivanjima kada mi želiš dobro, a priželjkuješ najgore?


– Ja sam uvek onaj u prvim redovima koji ti aplaudira.

Da, da, i hvala ti zbog toga, a onda odeš iza pozornice da mi podmetneš nogu.

Uvek sam mislio šta je najbolje za tebe.

– A tî najbolje znaš šta je najbolje za mene? Fantastično. Prosto fantastično.

Čak sam i sigurna da u mnogim slučajevima jeste, ali put prema paklu je popločan dobrim namerama.

– Šta, sad, strast prema tebi je u redu, ali ne i prema onome što ja radim? Onome što radim samo za sebe da bih bila dobra i drugima.

Ko je ovde lud, prvo hoćeš da radim i zarađujem, da imam proper job, a onda ti ne odgovara što sam tako posvećena onome što radim i zašto nemam vremena da – kad ti padne na pamet – pratim sve tvoje želje i prohteve?

Ne znam šta da radim, sve ti dajem, toliko da meni ne ostaje ništa. A, ipak, tebe je nemoguće zadovoljiti.

Kad mi postane nepodnošljivo, sednem u auto i odem.

Kolekcija starih pasoša govori o tome koliko puta sam išla gore dole, i to u vreme kad su nam bile potrebne vize. To mi je bio jedini način da malo budem sáma.

Dok vozim, svašta smislim. Vrati mi se osećaj slobode i da mogu sve što zamislim. Da nemam nikakva ograničenja osim onih koja sama sebi postavim.Više se smejem van doma koji sam stvorila za sebe i svog partnera, nego u njemu.

Gospodin Džin kući dolazi uglavnom depresivan i neraspoložen, satima može da čita novine i gleda TV. K’o pravi muž. Ili dođe euforičan sa idejom da negde putujemo. Onda je zabavno.

Nešto tu nije u redu. Ko tu od čega beži, a vreme prolazi.

Istina o dugim vezama iliti nepotpisanim brakovima, životu u dvoje bez dece nije baš holivudska priča, pogotovu ne nakon sedam godina.

Može da bude kao 7 godina na Tibetu – u početku je bilo divno, prijalo je dok je trajalo i dok ste lagano otkrivali sve jedno o drugom, a posle shvatiš da moraš da kreneš dalje… ili da se pomiriš sa tim da ćeš večno ostati na Tibetu. A na Tibetu ume da bude malo dosadnjikavo, nakon silnih meditacija po kući i igranja uloge očajne domaćice, u kojoj nisam baš najbolja – I wanna be entertained. Nema dece da vas po čitav dan zabavljaju; nema više toliko strasti, ne provodite dane u krevetu; jedno o drugom znate sve; dane provodite u poslu, a večeri ispred tevea, ispod ćebeta – zavisi od vremenskih prilika; kad se posvađate, mrzi vas i da se pomirite, pa danima ne razgovarate; sve funkcioniše kako bi i trebalo, no, nešto vam ne da mira.

Da je ovo film, sad bio počeo Prodigy i Smack My Bitch Up 🙂

I onda rešite da malo vidite šta ima u gradu. Ili u nekom drugom gradu . Zagreb je mnogo manji od Beograda, ali u njemu nisam opterećena. Znam dovoljno osoba, a retko ko poznaje mog životnog saputnika, te mi neće prilepiti etiketu “nečije žene”.

U Zagrebu sam ono što jesam. Gospođica Žana Poliakov, bez etikete i neprocenjiva.

Sve pod izgovorom da idem u makrobiotičku centralu. Tek onda su pljuštale optužbe.

Ti živiš životom holivudske zvezde. Ne u realnoj Srbiji. Mi imamo supermarkete, ali to tebi nije dovoljno. Onda me malo imitira: Nema pirinčanog mleka, zamislite! Mnogo je smešno kad veliki Džin utanji glasić i počne da mlatara rukama. Jednom mi je objašnjavao da mî imitiramo ljude koje volimo. Slatko, zar ne? Ali da bi simfonija bila bittersweet, priča ima i nastavak.

Ionako svega imaš previše … i garderobe (sa sve price tagovima, jest, to je istina) i nameštaja, i knjiga (mada je nekada bilo zanimljivo imati ženu intelektualku, no sad, valjda, ima novi, drugačiji krug prijatelja) DVD-jeva, i diskova, i kozmetike u kupatilu i cveća na terasi, i staklenih kutija i tegli u kuhinji, i raznih malih kutijica koje ničemu ne služe, ... i mnoštvo dekorativnih elemenata, … i previše namirnica, … i ko je još ušao u tu nenormalnu fazu da namirnice za svakodnevnu ishranu nabavlja u Hrvatskoj …

Da, to sam ja. Kriva sam koliko sam teška. Sve manje i manje. 🙂 … i dalje mi odzvanjaju nečije reči da ja samo želim da mi se nešto dogodi ne bih li se osećala živom.

Božanstvena Istra je na samo dva sata vožnje autoputem.

Iako se baš tamo mnoge stvari nisu promenile i sve i dalje mirše na socijalizam, more je ipak tu. Pored. Plima i oseka svaki dan. Donosi i odnosi.

Išla sam samo da bih neko vreme bila sama. U drugom okruženju. Tamo sam mogla na miru da čitam. I pišem pomalo. Tamo niko ne pali TV jer mu tišina smeta. Ne moram da slušam priče o rejtinzima i šta će biti u prime time-u na televiziji.
Tamo važe druga pravila.
Smejem se.
Čitam, pišem i zabavljam se na svoj način.
My time is prime time.

Ima jedan film. Ime Ruže se zove, po knjizi, naravno, Umberta Ecco-a (i film je dobar); igraju Sean Connery i Christian Slater; CSI murder mystery triler, ali u srednjem veku, među fratrima, među prljavštinom, potisnutim emocijama, među zidovima među kojima i oko kojih vladaju glad i nemaština, licemerje i … strah. Ogromna biblioteka u koju nije svima dozvoljen ulaz, knjige koje se prepisuju, a možda i dopisuju – ko zna ko nam je sve pre- pravljao prošlost u odnosu na to da li je bio gladan, horny ili pod nečijom pretnjom. Jedna knjiga je ključ za rešenje ovog kriminalističkog zapleta – Aristotelova Poetika, ali onaj drugi deo, O komediji. Crkveni predstavnici ne žele da se ta knjiga proširi među ljudima jer je – opasna. Ko god je pokušao da je čita, završio je u najstrašnijim mukama.

Kad se smeju, ljudima se lice deformiše i liče na majmune – kaže onaj koji bi da knjiga nestane objašnjavajući našem junaku, koji se (veoma simpatično) zove William of Baskerville. Jasno je da aludira na Sherlocka Holmsa. Umberto Ecco ima mnogo očiglednih značenja, ali i mnogo onih skrivenih. Postmoderna.

Majmuni se ne smeju. Smeh je specifičan samo za ljude – odgovara William.

Kao i greh. Hrist se nikada nije smejao – mrtav ozbiljan je njegov sagovornik.

Da li možemo da budemo baš sigurni u to?

William ume da postavlja prava pitanja. No, šta je to toliko pro- blematično u smehu? Bio je uporan ne shvatajući u čemu je problem: smeh neće nestati ako nestane ta knjiga. Smeh ubija strah, a vera bez straha ne može da postoji. Bez straha od đavola, ljudi nemaju potrebu za Bogom.

Smeh je zabava za proste, obične ljude. Ali sa Aristotelovom knjigom i intelektualni soj, svi ljudi koji čitaju će misliti da je dozvoljeno smejati se – svemu. Da li smemo da se smejemo Bogu? Čitav svet će se pretvoriti u haos.

Što se svi plaše haosa? To ume da bude veoma produktivno stanje.

Haos, to je baš bilo ono što mi je potrebno. U mom prime time-u (tako, inače, zovu tridesete). Tridesete su nove dvadesete. Logično što se dobro slažem sa mlađima.

Bez straha da ćete biti otkriveni – ni preljuba ne izgleda nimalo opasno. A kada joj dodamo taj misteriozni zaplet postaje izazovna. Za neke.

Prvo sam išla u Hrvatsku da bih bila sama. Poslom ili privatno – mada to kod mene nije odvojeno. Život je posao. Work is Play. I tako u krug.

Onda se pojavio još jedan dodatni razlog. Veoma mlad i zgodan. Talentovan. Ako nečemu ne mogu da odolim, to je kreativan duh.

Prosto se osećam obaveznom da podržim specifične talente.
Divno se smeje.

How peaceful life would be without love, how safe, how tranquil, and how dull.

Da citiram opet Williama of Baskerville: Are you not confusing love with lust?

Ne znam tačno, Williame. Moguće je. I jedno i drugo je zabavno.
Računa se intenzitet, ne vremensko trajanje.

….

napisala Žana Poliakov, knjiga Lovemarks ili još jedna knjiga o zbunjenosti, Vulkan 2010.
e-book se može nabaviti u soulfood shop-u, a kindle verzija na Amazonu.
fotografije Vladimir Miladinović Piki

book cover mock-up file from Screenshot 2015-10-24 20.04.25.jpg

Define normal.

everything you know is wrong.

Leave a Reply

Your email address will not be published.