– Sve što on želi je mir – kaže mi moj dragi direktor nakon što mu se jedna simpatična osoba muškog pola žalila na moje pisanje, navodno je uznemirava. Pre toga, ta ista osoba mi je pretila. Aha, baš tako, motociklista koji mi je izleteo pred auto. Moj bivši partner koji proživljava svoju životnu agoniju rekreirajući situaciju u kojoj mu je nekoliko godina ranije, sadašnja žena udarila motociklistu. Koji je potom i umro. Istinita priča, samo što je od silnih pokušaja da se to sakrije i zataška, gospodin Džin postao paranoičan i agresivan. Teške situacije uvek izvuku naše pravo lice. Možda je tužno ali istinito. Život uvek pronalazi put. Možda nekoga pretnje i izlivi besa drugih ljudi uplaše, mene malo i zabavljaju. Iz takvih situacija naučim poprilično, o sebi i o drugima. Svi smo mi žrtve žrtava. Naši učitelji se pojavljuju u najrazličitijim oblicima. Znam da bih ponekad mogla i da prećutim nešto, ali grlena čakra i štitna žlezda mi ne dozvoljavaju, moj zadatak je da pričam i pišem o stvarima koje otkrivam. Što sam kreativnija, duže ću i zdravije živeti. Simple as that.
– To je sve veoma lepo, ali mir nije nešto što neko može da ti da. Mir je nešto što nađeš sam u sebi. Peace is something inside of you.
Mi inače razgovaramo na engleskom i nismo više pominjali taj slučaj. A svi znamo da se ni meni, ni vama stvari ne događaju slučajno…
Kad neko viče na vas, to nije vaš problem, nego njegov. Vaše je da saznate koji deo vas je to privukao i da te emocije pustite da odu ako vam ne služe ničemu. Sad nekako razmišljam, meni ovakvi događaji služe, iz njih učim, pa nije ni čudo što ih dozovem s vremena na vreme. To je sve moja odgovornost. I kad me kazne, prihvatim, ne opirem se zlu. Pustim da prođe. Pa onda lepo sve zapišem. Prenesem dalje.
Pisanje je moj način da kažem svetu koliko ga volim. Ljubav nije emocija, to je energija. Životna sila i kreativna energija u jednom. Ona mi dozvoljava luksuz da uživam i funkcionišem usred haosa i konfuzije. Ako mi se čini da je dobro, dobro je. Ne bih da osuđujem, niti da kritikujem. Ne branim svoje stavove, nisam rigidna u istim. Može tako a može i ovako. Ne moraju svi da me vole, niti razumeju, možda osete nešto. Ja sam sama sebi najdraža osoba a samim tim su mi i svi drugi ljudi dragi i dražesni.
Za nekoga sam čarobnica, za nekoga veštica. Nekome lek a nekome otrov. Nekoga smirujem a nekoga uznemiravam. Svako od nas vidi svet onakvim kakav je on sam.
Ne postoji ni dobro ni loše. Samo interpretacija. Dugo mi je trebalo da uopšte prihvatim i u svom intelektom ograničenom mozgu shvatim ovo o nepostojanju dobra i zla. Ali u onim trenucima između misli kad se na pola sata isključim u meditaciji, sve mi je jasno i nejasno. U isto vreme. Mi smo svi sklop suprotnosti i one sve funkcionišu zajedno. Kao što svako od nas ima i dobru i lošu stranu. Ima i pozitivne i negativne emocije. Imamo i crne i bele dane, i svetlu i tamnu garderobu. Mekanu kožu i tvrde kosti. Volimo i tužne i vesele pesme. Neko je više vizuelni tip i sav je u slikama, neko stalno govori o osećajima, intuiciji i senzacijama, nekome je bitno kako nešto zvuči. Božanstveno koliko smo svi različiti a u isto vreme tako povezani. Ono što vas nervira kod drugih je nešto što ne možete da podnesete kod sebe. Osobe koje stalno nešto kritikuju su osobe pune mržnje prema sebi. I one koje je najteže voleti, njima je ljubav najpotrebnija. Razmislite sledeći put kad vas neko iznervira ili kad dobijete želju da nešto kritikujete, šta je to što ne volite kod sebe zapravo?!
Postoje samo dve bitne energije: strah i ljubav. Šta god da radimo, izgovaramo ili stvaramo, radimo to iz ljubavi ili iz straha. Strah osuđuje, ljubav prihvata.
Ali vi imate slobodnu volju i slobodno ne slušajte šta ja pišem. Vi ste kreator sopstvene realnosti. Ne poredite se sa drugima, vi ste jedinistveni. Ne ograničavajte sebe. Prestaćete da osećate potrebu da klasifikujete stvari kao dobre i loše, ispravne i pogrešne. Prihvatite ih takve kakve su. Vi već znate šta vama odgovara i šta je za vas dobro. I pre no što razmislite, znate. Postoji unutrašnje vođstvo u svakome od nas. Psihoterapeuti, učitelji, gurui, instruktori, umetnici, savetnici, tu su samo da to vođstvo probude u nama. I onda ste slobodni. Ali i odgovorni, jer sloboda je najveća odgovornost.
Iz tog razloga ne žele svi da budu slobodni i zato pristajemo da živimo u hipnozi društvenog uslovljavanja i kolektivne svesti. Koga ćemo onda da okrivimo što nas uznemirava?!
Današnje društvo nas uči da moramo da se trudimo jako. Naporno da radimo. Da li vi vidite u prirodi negde trud i napor? Da li se naše telo trudi da diše, da li ćelije naporno rade? Nemamo pojma ali sve funkcioniše. Samo kad smo bolesni, rade prekovremeno. Anksiozni smo, nemirni i uznemireni svakog dana, ali i nemir sadrži mir. Samo prođite kroz njega. Sedite mirno i odgovori će vam doći.
Vaši odgovori.
Sednem u lotos i zatvorim oči.
Mir počinje sa mnom… a završava se?! Pa, ne znam gde se završava ali Univerzum je beskraj, polje beskrajnih mogućnosti. Sunce je tu, čak i kad ga sakriju oblaci. Možda nema kraja, sve je uvek početak. Možda smo svi u Krugu gde je jedino promena stalna. I zove se Život.
….
prvi put objavljeno kao uvodnik u magazinu Sensa, mislim 2011.
Nalazi se u knjizi Soulfood, recepti za srećniji život, Izdavač Vulkan 2017.
