“Mama, želim da zagrlim mesec.” – kaže mi moja kćerka pre neki dan.
Doslovno sam se – istopila. Od reči, od miline, od načina na koji je ona to izgovorila. Za decu ništa nije nedostižno. Oni žive trenutak, celim svojim bićem. Dok mi, malo starija mesečeva deca, skrolamo i postujemo na Instagramu.
“Na čemu si zahvalna sebi ove godine?” – pažnju mi je uhvatilo ovo pitanje.
Spustila sam telefon. Izoštrila pogled ka brdu iznad moje kuće.
“Zahvalna sam … sebi.” je bila prva misao.
Hmmm, otkud sad to?
Otvorila sam Notes na telefonu i zapisala par stvari:
– Zahvalna sam na zdravlju.
– Zahvalna sam životu.
– Zahvalna što imam divnu porodicu, divnog muža i decu.
– Zahvalna sam što imam posao kroz koji rastem.
– Zahvalna sam što imam sjajne saradnike.
– Zahvalna sam na svemu što imam i što nemam.
– Zahvalna sam … sebi na dozvoli za osećaj, kako za tugu, tako i za sreću.
Hmmmm…
Prirodno mi je išlo da se svima oko sebe zahvalim ali neprirodno da zahvalnost usmerim i na sebe.
– Zahvalna sam na svojoj svesti koja je bila u dubokom snu do pre par godina, za koju se borim svakog dan i od koje ne želim da odustanem. Za čiji se prostor borim kao lavica.
Iznenadila sam sebe ovim spiskom.
– “Zahvalna sam … sebi na dozvoli za osećaj.”
Zahvalnosti sebi, na dozvoli za osećaj. Svest o osećaju je nešto kao saradnja uma i srca, moja težnja ka balansu a možemo je nazvati i prihvatanje svega što jeste. Shvatila sam i prihvatila da emocije moraju da postoje, takve kakve jesu. Da su ljudi takvi kakvi jesu. Da je život takav kakav jeste.
Posao nekad ide, nekad ne ide. Menjaju se ciklusi kao mesečeve mene.
Ljudi odlaze i dolaze. Okej, i to prihvatam.
Oh, ljudi, tek sam počela da prihvatam ljudsko u ljudima, da i svoje saradnike posmatram sa svih strana njihovih bića. Jer, nisu sve leptirići, zvončići i ljubičice. Svi mi imamo i tamnu stranu. Prisutnost nije uvek prijatna, da se razumemo. Traži od nas da budemo prisutni i dok boli i kad nije sve lepo, mirisno i šareno. Prisutnost iziskuje da se oseti i bol i radost. Te dve emocije uvek idu jedna za drugom.
Prisutnost traži da da pustimo kontrolu jer je nikad nismo ni imali.
Imali smo samo iluziju da nešto kontrolišemo.
Što bi rekla Elizabeth Gilbert – nikad nisi ni imala kontrolu, imala si samo svoju anksioznost.
“You are afraid of surrender because you don’t want to lose control. But you never had control; all you had was anxiety.” -Elizabeth Gilbert.
Na primer, sama pomisao na emotivnu isključenost već mi zaledi pola srca u sekundi.
Ali, uvek naiđe nešto ili neko da nas uzemlji.
U mom slučaju, to su sasvim sigurno – moja deca.
Eksperti su za osećaj i prisutnost a pritom odlični uzemljivači.
Naša divna mala bića, koja nam razvezuju pertle, izuvaju iz patika na koje smo se navikli i lansiraju daleko od zone komfora.
Danas, drugačije posmatram njihove emocije. Razumem ih kada su tužni, besni, usamljeni, neshvaćeni… Njihovu potrebu da sve protutnji, prodje i ode, dok se mi zadržavamo u mislima. Da ih čujem bez da nesvesno reagujem. Čak i kad izgovore nešto ružno nama odraslima – da ostanem smirena. Da ih zagrlim.
Sve smo to i mi prolazili, u drugom vremenu.
Možda smo zaboravili, a možda smo samo zaledili tu komoru negde u svom srcu.
Deca sve naše tajne, duboke rane i zaključane fioke otvore.
Susrećem se sa tim osećajima svakog dana njihovog odrastanja.
Dozvolila sam sebi da me vide i tužnu, i očajnu i ljutu.
“To nema veze sa vama.” – govorim im.
I to je istina. Ne želim da izadju iz svojih malih udobnih života i u podsvesti zadaju sebi, zapravo obećaju sebi misiju spašavanja odraslih, poput supermena. Da su oni krivi za to kako se ja osećam, da treba da me popravljaju i urade sve što je u njihovoj moći da me – učine sretnom. Ne, ne, ne, “to nema veza sa vama”.
Samo onda kada sebi dozvolim osećanje, kakvo god ono bilo, onda i moja deca mogu da vide, čuju i osete kakvu lepezu osećanja imamo, i kako to može da izgleda. Mi smo njima primer. Bilo da je loš ili dobar, oni usvajaju trajno.
Često iza njihovog “Možeš li da se igraš sa mnom?” stoji brdo frustracija i nepravdi koje su doživeli tokom dana, u vrtiću, sa drugarima. Pošto su oni već prirodni “mali spasioci”, odluče da ne opterete roditelje, da zamrznu svoja osećanja.
Primetimo te suptilne “znakove” koje nam daju.
Da bi naša deca nastavila prohodnim a ne trnovitim putem, nezaledjenih osećanja dalje kroz život -odgovornost nas odraslih je neophodna. Naša prisutnost. Naše razumevanje. Valja nam da prihvatimo da smo odgovorni da ih čujemo, vidimo i učinimo bezbednim na ovoj planeti. Za početak, da smo tu za njih kao i Sunce i Mesec za sve nas svakog dana.
Da prigrlimo i sjaj i tamu.
I svoju i njihovu.
Kada mi je kćerka rekla “Mama, želim da zagrlim mesec” istopila je i sve moje zamrznute delove. Za nju, ništa nije nemoguće. Nije li predivno što je Mesec naš univerzalni simbol za osećanja. I kad ga ne vidimo, tu je.
“Pokaži mi kako bi zagrlila Mesec” – kažem joj i onda nastupa dugi snažni zagrljaj koji se pretvori u nežni ples pred spavanje. Osetila sam da kako je ja grlim, tako i ona grli svoja osećanja. Bezbedne smo, tu smo na Zemlji, a sve možemo, i Mesec da zagrlimo.
Za decu ništa nije nedostižno.
A nije ni za nas, kada osećamo i kada pomažemo nesebično, iz svog srca, iz svog Meseca.
Ovih dana organizovali smo i humanitarni novogodišnji bazar za našeg druga Vukana. Odlazi na još jednu operaciju. Duboko verujem da zajednički možemo da doprinesemo da ode bezbedno i bez poteškoća. Deca iz našeg vrtića U SRCU SVETA napravila su novogodišnje ukrase, crteže i čestitke, kako bi pomogli svom drugaru, da zna i oseti da nije sam u tome.
Da je život lepši kada ga delimo sa drugima, čak i kad nam donosi probleme i izazove.
Da smo mnogo snažniji kada radimo zajedno, timski ka zajedničkom cilju.
Da Vukanu vratimo osmeh.
Da se grlimo opet svi zajedno u vrtiću.
Stiže ( i stigao je a i opet će) nam kraj još jedne godine. Možda ovih dana više primećujemo kako brzo prolazi život, kad pre prodje još jedna godina, “ide nam vreme” ubrzano i deluje nemilosrdno. Sada možemo malo i da usporimo. Na čemu smo zahvalni ove godine? Šta možemo da darujemo?
Dobro je da sa istim žarom primamo darove kao što ih i dajemo drugima.
Jedino tako svaki poklon ima vrednost.
Naravno, da i mi “idemo dalje”, u koraku sa Vremenom i skladu sa Životom.
Ove godine bićemo i u skladu sa svojim osećanjima. Poklanjaćemo ih i drugima.
Hajde da darujemo osmeh novom danu, ljudima, malom Vukanu, ali i sebi.
Osmehe ne možemo potrošiti, tako da, nećemo se ni štedeti.
Nećemo štedeti ni zagrljaje. Porodični terapeut Virdžinija Satir tvrdi da nam je potrebno četiri zagrljaja dnevno da bismo preživeli, osam da bismo se osećali dobro, a čak dvanaest da bismo napredovali. Onih dugih zagrljaja od dvadeset sekundi, ne prosečnih kratkih od tri.
Povećajmo dozu osmeha i zagrljaja ove godine, jer nikad se ne zna, ako snažno i dugo zagrlite nekog i zažmurite, možda i vi osetite “topljenje” u svom srcu.
Kao da ste upravo zagrlili Mesec.
….
napisala Jovana Begović, vlasnica i osnivač vrtića U SRCU SVETA, preuzeto sa njihove stranice https://usrcusveta.rs/mama-zelim-da-zagrlim-mesec/
ilustracija Catrin Welz-Stein
