Svi se nadjemo u životu koji nismo očekivali… a ipak naše duše su došle na ovaj svet upravo zbog takvog iskustva. Mislimo da je neočekivano ali je unapred bilo dogovoreno, samo smo zaboravili. Duša izabere čime će se baviti dok je na zemlji, najbolje učimo o ljubavi i o svojim blagoslovima upravo kad ih ” verujemo” da ih nema. Da, ako budemo imali sreće ostaćemo sami, ostaviće nas neko, povrediti propisno, upašćemo u loše društvo, u probleme, u loše veze, u očaj i depresiju. Dodirnućemo dno dna i to će biti naša odskočna daska. Ako imamo sreće.
Ako ne, onda ćemo živeti neke lagodne živote bez uspona i padova i bez lekcija i blagoslova. A koga znate da je došao na planetu Zemlju i da tako živi?
Verovatno, nikoga.
Svako ima neku svoju priču, mi smo stručnjaci da smišljamo razloge zašto nešto ne možemo i zašto je nešto nemoguće. Ali i za osudjivanje i povredjivanje. A baš ovde, na ovom rasnom i plodonosnom području Balkana, u ovakvim okolnostima, kad se nadjete u životu koji niste očekivali… možda se i setite i ko ste i zašto ste ovde? I da se svet sastoji iz priča a da je vaša jedna od njih. Možda se setite i koliko je istorija falsifikovana, prekrajana čak i kad je u kamenu isklesana i da niko ništa nije naučio iz istorije. Da ste vi vašu ličnu istoriju sami napisali, a potom zacementirali… Ali i to je nešto što pisanje može da promeni. Nekad su nam ti životi koje nismo očekivali upravo dati sa razlogom – da napravimo priču, a od nje knjigu, seriju, film, sliku, umetnički rad…
Možda su te naše rane mesta gde ulazi svetlost, što bi rekao Leonard Koen povezujući nas sa budizmom. U mraku su informacije, naše senke donose darove, i naše blagoslove. U ovom slučaju, blago je u slovima.
Ovo je vrlo zanimljivo vreme u kojem živimo, neko bi rekao da smo prenaseljeni i da nam preti klimatska katastrofa, a neko objašnjava da je toliko duša došlo na zemlju upravo zato što sada razrešavamo sve svoje “stare priče”. Oslobadjamo ih se… izlazimo iz uloge žrtve i isceljujemo ženski princip. Izgleda kao da je kraj sveta ali u neku ruku i jeste. Smrt naših starih priča. Ponekad se ponašamo kao da je život takmičenje velikomučenica, čija je priča teža, ko je više propatio… žrtve se ovde glorifikuju i stavljaju na pijedestal. Nema ni sveca bez prošlosti.
– Probudila sam se jutros i shvatila da nemam više ništa ružno da napišem o svom životu. – zapisala je svoju priču nakon traumatičnog proživljavanja svog detinjstva. Feniks je sam sebe iscelio. Osvestili smo, tj zapisali koju i kakvu priču pričamo sebi.
Sad možemo da je pustimo od sebe… priče su najstariji isceliteljski lek.
Super, dosta smo se bavili prošlim dogadjajima, hajde sad da napišemo sretan kraj. Onako kako ti želiš da se desi, na primer “nedelju dana kasnije javi joj se nekadašnja ljubav i ode ona na drugi kontinent“. Imaš čarobni štapić kod sebe, koristi ga, traži, zapiši, pa vidi kako se osećaš sa svim svojim željama. Ko se tu buni, a ko ne dozvoljava? Ko veruje da nije dovoljno dobar, da ne zaslužuje i zašto?
Toliko se naviknemo na probleme da zaboravimo kako izgleda kad imamo sve, koliko dobroga možemo da podnesemo, to je danas veći izazov. Ne postoji ništa tako zastrašujuće nego kad tvoji snovi počnu da se ostvaruju.
„Teško je dok se ne odlučiš, tada sve prepreke izgledaju neprelazne, sve teškoće nesavladive. Ali kad se otkineš od sebe neodlučnog, kad pobijediš svoju malodušnost, otvore se pred tobom neslućeni putevi, i svijet više nije skučen ni pun prijetnji”. – pisao je Meša Selimović, u knjizi Derviš i smrt. Ne piše samo new age literatura o konceptu žrtve i o prelasku čarobnjaka. “Samoočajanje je najgori ubica”, rekao bi Kastaneda.
Reči su vrlo moćne. Abrahadabra na aramejskom znači dok govorim, stvaram. A dok pišem, začaravam. Menjam svoju frekvenciju. Energiju.
Ne možeš propustiti ništa što je tvoje. Skloni bes, tugu, malodušnost, samoočajanje i sve bez čega si došla na ovaj svet. Skloni sve bez čega možeš i oslobodi se svega što nije tvoje. Bespomoćna sadrži i reč moćna u sebi. Samoočajanje može da se pretvori u samo očaravanje. Postoji magija u rečima.
Nije sve na ovom svetu logično, nešto je i magično. Zapravo, mnogo toga je magično, pa i ova knjiga. Čitajte je na sopstvenu odgovornost.
…
napisala Žana Poliakov, avgusta 2019. kao predgovor za knjigu Ivane Ramović ”Blagoslovi za Vanju”, objavljena jun 2020.
photo credits Vladimir Radišić, Arambol, Goa, India.
Hvala carobna i divna carobnice Zana🙏💖💞🧚🎉🦋🌈✨🎶☀️🍀🌼🐞……