Prostorija je bila dupke puna. Bilo je i ljudi koji su sedeli po podu! Ja sam se šćućurila kraj jedne glomazne žene. Stolice su bile one prave bolničke, zakovane za metalnu gredu, tako da se nije moglo maknuti ni milimetar. Žena se prelivala po meni, i bilo je očigledno da joj je neprijatno. Znojila se i nervozno brisala maramicom koja je u ovoj fazi počela da se raspada. Mogla sam i ustati, ali čekala sam već tri sata. Nisam bila spremna da izgubim svoje mesto jer ko zna koliko ću još čekati.
Ne znam zašto sam zamišljala da će ovo mesto izgledati drugačije. Da će biti elegantnije, prostranije, a i bolje organizovano! Nigde nije bilo čak ni prozora, na momente sam imala utisak da moram da lovim udahe. Nisam bila sigurna da li mi je loše što sam ovde, u ovom haosu, ili što sam dužnik. Verovatno oba.
Žena kraj mene ispusti glasni zvuk negodovanja i demonstrativno ustade. Izgledala je očajno. Pogledala sam njeno lice – i tek sam tada uvidela da je u pitanju mlada osoba, prelepih crta i nežnih zelenih očiju.
– Ovo je nemoguće! Ovo je bezobrazluk! Zašto ovoliko čekamo! Ja sam bila i juče ovde i čekala sam 6 sati i 42 minuta. I odustala sam. Danas neću odustati! Dobila sam poziv i sada sam čula da za svaki dan ide kamata! A kamate su sulude!
Shvativši da se obraća meni, pogledala sam je grizući usnu. Da, skroz sam se slagala sa njom. Nisam bila sigurna da li bih u ovom momentu samo otrčala odavde ili bih urlala i udarala pesnicama o neki jastuk. Ali jastuka nije bilo. A nisam bila baš toliko samodestruktivna da udaram o zid. Moraću mirno da čekam.
– Zbog čega su svi ovi ljudi ovde pobogu?!, nastavila je. Zbog čega ste vi ovde?
– Ja? Pa…ne znam. Neki porodični dug. Odgovorih nervozno sa mislima kako nisam sigurna da želim da znam išta više o tome pre nego što uđem na mala vrata maslinaste boje u dnu prostorije.
– Ah…to je najgore, zavrte debela žena glavom i sede nazad u stolicu. Dobro je štitila svojim telom prostor dok je stajala da nikom nije ni palo na pamet da se gura sa njom da joj otme mesto.
Ništa nisam prokomentarisala, samo sam ključala što svako ima mišljenje o svemu. Što nije samo po sebi toliki problem, ali zašto mora da mi ga govori! Ne želim da ulazim sa negativnim stavom tamo. Bila sam sigurna da kako mislim – tako će mi i biti. Znači – samo pozitivno. …A opet, nije ta jadna žena ni za šta kriva. Ne moram biti ohola prema njoj.
– Koliko traje vaš dug?
– Ne znam, sada već odgovorih tužno. Celo moje telo je palo u kolaps. Činilo mi se da je bitka već izgubljena. Umorila me je smena besa i straha. Umorna sam. Biće šta bude.
– Uhhh, ispusti devojka iskreno, i obrisa opet graške znoja na svom čelu.
– Vi imate iskustva?
– Imam. Imam, nažalost. …Reci mi, da li si ponela kartice? Kartice luksuza?
– Da, odgovorih. I izvadih ih džepa tašne. To je bilo neka čudna procedura. Za porodični dug donosile su se kartice luksuza. Nije mi uopšte bilo jasno šta sa njima. Ali trebalo je da na karticama napišem šta je za mene sve luksuz i da to priložim izvršitelju.
– Mogu li da ih vidim?
Sada sam se okrenula prema ženi i potražila njen pogled. Nisam znala šta me čeka iza onih gadnih vrata. Nisam ni želela da znam. Ali da, zašto ne bih pričala o karticama…To nije zabranjeno koliko znam. Ustadoh i počeh da ređam kartice na pod kraj njenih stopala.
Na karticama je pisalo: Ne raditi ništa (korisno). Poliamorija. Čista voda, hrana i vazduh. Biti sa sobom. Kada me neko drugi hrani. Kada me neko drugi vozi. Kuća na moru. Masaža svakog pedlja mog tela, i onda to ponoviti. Ritrit samo za moju dušu, i onda to ponoviti. Obući se kao boginja. Egzotični mirisi i predeli. Topiti se u usnama i pogledu druge žene. Imati vremena samo za sebe i ljubomorno ga čuvati. Nošenje moje kućne satenske haljine. Ispijanje tople crne čokolade u Kozmetičaru ili Kafeteriji. Imati sebe. Podrška prijatelja. Život kakav sada živim.
Žena se se iznenada nasmeši, i tiho izusti.
– Ovo sve – je za vas luksuz?
– Da.
– Čak i život kakav sada živite? Čak iako ste ovde?
– Pa…da.
– Dobro je, odgovori bucka glasnije i puna nade. Ovo je baš dobro. Imate puno kartica, biće sve u redu. U tom momentu se prolomi prostorijom: – Panić!! Poskočila sam kao ošurena, i nervozno na brzinu skupila svoje kartice. Pogledah ženu, i ona klimnu glavom. Pročitala sam to kao – ne brini. Kada sam zaobišla, činilo mi se sto i jednu osobu, do zelenih vrata, došla sam do njih mokra. Bila sam gola voda. Iz svake moje pore izbijao je strah i iščekivanje.
Konačno sam ušla – zaslepeo me je mrak. Ništa se nije videlo. Zatvorila sam vrata i čekala da se nešto desi, kada mi je glas rekao. – Sedite.
Nisam bila sigurna na šta da sednem, pa sam samo ispružila ruku u stranu, i tu sam zaista dotakla stolicu. Smeteno, sedoh.
– Panić. Vi ste već u procesu otpisivanja duga. Ovakvi transgeneracijski dugovi ne čekaju vašu saglasnost, sa dugom se već rađate. Dajte mi vaše kartice.
Skoro da nisam disala. Bilo me je strah da pitam šta je sa svetlom. Nije mi bilo jasno ni u kolikoj sam prostoriji niti odakle glas dolazi. Imala sam utisak da sam u veoma skučenom prostoru, i da glas dolazi odasvuda, a istovremeno se čuo i odjek i neko kapanje vode u daljini. U vazduhu je bio miris vlage i jeze. Nisam ništa rekla i samo sam pružila ruku sa neuredno složenim karticama. Nisam osetila kada ih je uzeo. Niti kada ih je vratio. Izgledalo je kao da se ništa nije ni desilo.
– U redu je. Možete otići.
– Mogu? Da li je moj dug otpisan??
– Prvo, to nije samo vaš dug, to je transgeneracijski dug vaše porodice. Tako da ne, vaš dug nije otpisan. Kao što sam već rekao vi ga plaćate od momenta kada ste se pojavili kao kreativni potencijal u materici vaše majke. A ova procedura je bila potrebna da bi se otplata zavela. Danas, u svetu modernih tehnologija, imamo obavezu da stvari pratimo i ovako, kroz digitalne zapisnike. I u obavezi smo da i dužnike na taj način obavestimo.
– Da li ću ja otplatiti dug za vreme svog života?
– To već ne bih znao da vam kažem, o tome ne odlučujem ja.
– A koga bih mogla da pitam?, upitala sam nervozno stežući kartice tešeći se da je svežanj i dalje pozamašan.
– Nikoga. Kada vreme bude došlo – bićete obavešteni.
– A možete li mi makar reći šta je moj dug.
– Znaćete po karticama! Vaše vreme je isteklo, glasno odgovori unjkavi glas.
– Nikolić!!, prolomio se zvuk i vrata se odškrinu. Stolica kao da se sama izmakla i ja padoh na pod. Sledeći je prozvan. Nervozno stežući kartice, zadovoljna što ih u padu nisam ispustila, brzo se podigoh i u trenu već sam bila ispred zatvorenih zelenih vrata.
Tu sam se opet tiskala kroz gomilu ljudi. Kada sam izašla ispred prostorije rukama koje su mi se tresle listala sam kartice. Kraj mene se stvori buca.
– Šta ti nedostaje?, pitala je grozničavo.
– Nedostaje mi, nedostaje mi… Zastadoh.
– “Imati sebe”! …Ali ja imam sebe! Ovo je neka greška.
– Da li si ikad pokušala da se ubiješ? Da li si svesna mraka u sebi? Praznine u sebi? Nalik crnoj rupi?
– … Jesam, odgovorih tiho, skoro sebi u bradu.
– Pa eto, to su ti delovi sopstva, koje nemaš. Ne brini, ovaj put izusti naglas. Najgore je već prošlo. Nije to ništa novo za tebe u ovom trenutku. Dobro je kada je samo jedna kartica u pitanju. Imala si i karticu “Život koji živiš sada”. Zamisli da su ti nju uzeli! Sutra bi otkrila da umireš od nečega. Otišla bi u roku od mesec dana. Hajde, idemo na piće, dosta mi je za danas čekanja.
Zagrlih devojku sa suzama u očima. Makar je i dalje tu podrška prijatelja. A i moj život. I pođosmo dalje, polovina mene, i jedna i po ona.
….
priču napisala Sheisnotgood
ilustracija Mina Simić
