Dragi svete, rodila se još jedna nova knjiga (a moja prva) u doba revolucije i evolucije kojima svedočimo i sišla je među narod da živi, da širi Ljubav! U pitanju je zbirka priča “Ljubav je budna” i naravno, otvoren je poziv na buđenje – buđenje Ljubavi, jer samo će Ljubav spasiti svet.
Sve priče u njoj ispričane su istinite – no, pitanje je šta je za koga istina. A jedina istina nad svim istinama je bila, jeste i ostaće – Ljubav koju smo rođenjem dobili na dar u njenoj praiskonskoj čistoti (bezuslovna ljubav).
Hoćemo li pronaći tu iskonsku ljubav u sebi, tačnije, njeno zatrpano seme – kada odrastemo? Hoćemo li ići lakšim putem (a zapravo težim) i tražiti je u drugima – našim ljubavnim partnerima? Može li sopstvenu ljubav u nama da nadomesti ljubav koju nam partner pruža… Samo su neka od pitanja o kojima moji junaci polemišu.
Ovo je knjiga koja spaja realno i nadrealno, moguće i nemoguće, zemaljsko i nebesko. Ovo je knjiga u dijalozima i monolozima o ljubavi. I da, sve priče imaju srećan kraj – i kada tako ne izgleda. Razlog je taj što je Ljubav predodređena da ostane srećna – samo to bi značilo da ona zaista jeste budna.
Ove priče su takođe podsetnik da svako istraživanje Života počinje i završava se u nama samima. Srećno nam.
Odlomci:
I zato više ništa ne navežbavam, kamoli osmeh ako mi do njega nije, ma gde da se nalazim. I tada, baš tada, ja dopustim sebi da usporim i povučem se. Da slušam i gledam iznutra, posvećeno i istraživački, van sve buke ovoga sveta. Da prihvatam i transformišem sve što me u takvim stanjima zatekne i što razotkrijem da mi se u meni ne sviđa, u neka nova sviđanja i drugačija voljenja, lepša i veća.
I tako shvatim, po ko zna koji put, koliko je divno biti sam sa sobom i u sebi. Ali i kolika je samo hrabrost potrebna – biti sam, a ne biti usamljen.
***
I istovremeno ćeš shvatiti još nešto veliko i važno – da si i sam nepotrošan i večan, jer si od njene materije napravljen, te čistoljubavne. I videćeš da je to jedina materija na ovom svetu koja nikad ne iščezava i svemu odoleva. I koja sve može, kad hoće. I ništa ne mora, kad neće. I ta svemogućnost i nemoranje koje budeš osećao, biće siguran znak da konačno radiš ono za šta si predodređen. Da živiš što ti se živi! A ne što moraš!
Radost će zauzeti mesto bolima i tako postati tvoje prirodno stanje, jer veće prirodnosti od te nema, prijatelju moj. A ni veće garancije za večnost. Videćeš, samo izdrži putovanje koje vodi do toga. Svi smo mi rođeni da budemo srećni. Veruj mi samo.
Pa i ti, prijatelju moj… Pa i ti.
***
Želim da pokušamo:
Da se zajedno smejemo i budemo nestašni. Delimo sladoled i kolač, i flekamo jedno drugo od čokolade. Da budemo slobodni i svoji jedno pred drugim, u svakom trenutku, baš onakvi kakvi jesmo. Da komuniciramo jezikom osećanja, uvek, ma šta to podrazumevalo za posledicu. Da se zaista čujemo dok razgovaramo. Da se dogovaramo, suočavamo stavove, budemo strpljivi i lako nalazimo rešenja za nesporazume, jer se ipak najbolje razumemo. Da nam bude važnije da smo srećni, a ne ko je u pravu, te da nam je uvek suština bitnija od forme.
Da ljubavišemo u našoj intimi, najljubavnije što možemo. Da se grlimo odasvuda i svakoliko, i da se gađamo nežnostima i poljupcima do besvesti i u nesvesti. Da cmizdrimo kad se mora, pa tešimo jedno drugo dok jecamo i dok nam nosevi balave. Da zajedno ispijamo brda kafa sa rahatlukom, fokusirani međusobno jedno drugome na oči u kojima se uz prvu jutarnju kafu ogledamo. Ali i da poštujemo svako tuđu samoću kad je se zaželimo, jer samo tako uvažavamo svako svoj unutrašnji svet koji to zahteva kako bi zdrav opstao.
***
– A koliko puta će se te smene lakoće i težine dešavati?
– Čitav život.
– Postoji li ipak neki način da to izbegnem?
– Ne postoji, sve dok živiš srcem.
– Ja sam mislila da kad svoje srce svakodnevno koristimo i sledimo, da u nekom trenutku živimo pravu bajku. I da tako dostižemo ono čuveno srećno življenje do kraja života.
– Ko je rekao da vežbanje hrabrosti nije sreća? To samo po sebi spada u srećno življenje, jer predstavlja svestan život. I drugo – gde si čula za bajku u kojoj nema prepreka i one još čuvenije borbe između dobra i zla? Kako bi glavni junaci uopšte znali šta je srećan kraj, da prethodno nisu osetili sve suprotnosti sreće?
***
– Pa šta da radim, kako da prihvatim to što ne želi više da bude pored mene? Boli me sve to, druže moj! Bez obzira na vreme, ne prestaje da me peče iznutra. A ti sve što imaš na to da mi kažeš jeste da se više volim… Da se više volim, sve dok ne prođe, to ćeš mi reći?
– Tako je, voli se. Vidiš da sve znaš, kad iz srca progovoriš. Voli se i sve će dobiti svoj smisao. Voli se i pitanja ćeš sve manje da postavljaš, a prihvatanje će postati tvoje prirodno stanje. Voli se, kako bi ta opekotina postala najlepši ožiljak što na sebi imaš i koji sa ponosom u sebi nosiš. I voli se, kako bi i neki drugi mogli da te vole. A možda i on. Izbliza ili izdaleka, nije na tebi da gataš… Taj, taj, koga ne razumeš, a kažeš da ga voliš. Voli se i volećeš ga još više, samo na jedan potpuno drugačiji način. Kroz zahvalnost što je bio tu u pravo vreme… I ne samo to – voli se i sve ćeš jednog dana razumeti. Baš sve. Kao i to da je svako vreme pravo. Za sve. I da je vaše bilo pravo za ljubav. I za neljubav… kada je trebalo da bude.
***
– A zašto ti je taj nepoznati muškarac toliko blizak duši?
– Zato što je on moj junak. Zato što kad duša pronađe svog junaka, ona na njega ne dâ, ni rečima ni delima. Ona nad njim bdi i tihuje. Podmeće mu svoje mišiće, sve dok on misli da su mu isti potrebni i da su njegovi. Duša se tako junači za svog junaka, razumeš, i brani ga od svih, a najčešće od njega samog. Duši je dovoljno što on junački postoji, kakve god zablude da doživljava, a da to i ne zna. Kao što ne zna da je za ovu moju bio junak i pre nego što mi se mačem predstavio. Jer duša vidi njega iza svega toga. Vidi njegovu iskrenost i nevinost, što im je svetlost prigušio upravo mačem koji drži u rukama, bez da ume njime da barata. Iako tako mačem nedozrelo i naivno maše, pokazujući i meni i drugima svoju tobožnju snagu, ja ga sve vreme dok to radi volim. Zato mu mač često iz ruku beži i pada na pod, gde mu je i mesto. Time ga navodim da proba da se bori sa sobom i drugima širenjem ljubavi, umesto stiskanjem pesnica. I obradovaće mu se duša moja kad osvane dan da ga takvog ljubavnog osetim – praznih šaka, a otvorenih ruku i srca. I osvanuće, znam, jer je njemu u ovom životu namenjeno da voli.
***
– Znači, ti me tek tako puštaš od sebe?
– Da.
– Mislio sam da ti značim više.
– Značiš mi najviše. Zato idi.
– Stvarno ne razumem.
– Nije na tebi da razumeš. Na tebi je samo da mi veruješ.
– Ma ko sam ja tebi uopšte, dovraga?
– Ti si ja. I ja sam ti. Zato se voli, dovraga s nama! Tako me jedino možeš voleti, ako to zaista želiš.
***
– Zvučiš ravnodušno, kao da te baš briga hoćemo li zauvek biti zajedno.
– I briga me.
– Nekad se stvarno pitam zašto sam uopšte s tobom.
– Evo ja ću ti reći. Baš zato što često letiš mimo mene, ko zna gde sve. Tvoja je priroda krilata, slobodna, a duša velika, nesputana. Da i sam nisam takav teško da bih te razumeo, kamoli pratio. Da i sama nisi takva, ne bi me sada radoznalo slušala i razmišljala o precenjenosti one reči koju si izgovorila – zauvek. Znaš na šta mislim, zar ne?
***
– Ne brini, Šargarepo. Neće daljine učiniti ništa loše, videćeš.
– Nisam tako sigurna. Ja tamo, ti ovde. Objektivne okolnosti su takve da ćemo biti razdvojeni hiljadama i hiljadama kilometara. I to se ne meri brojem meseci, već može potrajati i do tri godine. A znaš, daljina je čudo, mili. Mnogi su se u svoju ljubav kleli kada su odlazili, ali su im na kraju zbog razdvojenosti srca pucala. I to nepovratno. Bez obzira na sve napore da se ljubav održi i opstane, život je ipak činio svoje. Koliko samo takvih ljudi i priča znam – duboko je izdahnula svoje neizdrži i sumnje.
– Pusti ti, Šargarepo, druge ljude i tuđe priče. Takvi ljudi su u svojim srcima gajili više strah nego ljubav, jer samo strah može da pukne, ljubav ne. Ako do raskida dođe, neće mene i tebe razdvojiti prostori, gradovi i države, već nesposobnost naših srca da budu slobodna, a ljubavna.
***
– A ako mi jednoga dana, nekim ludim, najluđim i potpuno nepojmljivim sticajem najneverovatnijih mogućih okolnosti prestanemo da se volimo, kako bi onda opisao ljubav koju bismo na taj način napustili i odustajući od nas, odustali od nje?
– Kada smo mi u pitanju, to bi bila neka ljubav nad ljubavima. I zauvek bi takva ostala i opstala, zauzevši svoje sigurno mesto u našim srcima. Bila bi to takva ljubav nad ljubavima koja postoji i verno istrajava, uprkos činjenici da mi više ne ljubavimo, jer je neko nekog napustio. Bila bi to ljubav koja od nas nikada ne bi odustala niti u nama posustala, jer to ne ume, a i kada bi umela, tako nešto ne bi želela. Bila bi to pametna i inteligentna ljubav, koja bi na vreme razotkrila da ne mora stope da nam prati i da ume samostalno i bez nas da postoji, sama u sebi, gde god da se nalazi. Bila bi baš to možda najveća i najjača ljubav koja na Zemlji između dvoje ljudi može da se desi i zadesi dvoje ljubavnika. Ta, ta, koja je tu, kad nije.
– Ti si lud čovek.
– Jesam. Za ljubavlju sam lud. A i za tobom. Za sada – nepromenljivo i vrlo postojano, bez namere da u tom smislu u skorije vreme bilo šta menjam.
***
– Zašto si toliko siguran?
– Zato što te volim. Zato što si mi zauvek izmenila pogled na naša ramena, dopuštajući im spoj i puštajući ih da se dodiruju i dugo grle – ona jesu jedno po drugom pravljena. Zato što pre toga nisam ni znao šta sve jedno rame može, dok u tvoje nisam svratio – pogotovo da ovako neuko za muziku ume da pleše. Zato što me ničije drugo rame od tvog sveprožimajućeg ne može odvratiti, pa ni ovo moje – kao što vidiš. Druga ramena ja ne umem da ljubim. Na drugim ramenima ne umem da ćutim. Ništa ja sa drugim ramenima kako treba ne umem, evo priznajem.
***
– A šta ako me ipak nikad ne dodirneš? Dok smo živi?
– Ako tako bude, znaću da sam voleo nedodirljivo, a za moj dodir sveto. I da nepipnuta i nevidljiva ljubav može jače da voli od svih dodirljivih. I znaću da sam odživeo svoj život zahvaljujući malom mestu među tvojim trepavicama, gde sam potom i umro. Vidiš, nekima se to ne desi ni za sto života, a ja ću moći da kažem da je meni bio dovoljan ovaj jedan bez tebe.
….
Više informacija o knjizi i kako do nje, na sajtu https://milicapantovic.com/ljubav-je-budna/ – čekamo vas tamo.
A pratimo se i na mrežama:
Instagram: milica.m.pantovic
FB stranica: Milica Pantović
