fbpx

Ljetni limbo

Ljeto je u našem gradu, a mi čekamo. Čekamo da se muškarci u našem životu pojave… prva je u da li je on ljubav mog života i hoće li se srediti da budemo konačno zajedno, pa da zajednički život počne. Druga je odlučila da se uda, ali joj trenutni ljubavnik kvari planove pošto su konačno na ‘dobrom’ mjestu. A ja, ja samo želim da se ljubim sa nekim ko umije lijepo, da me neko uzbudi i da se konačno pomjerim sa -seks kao sport- teorije.

Tri opservacije napisala nam je NotAnAngel, za bližnje Nana, za daleke, upravo to… daleka! Rođena pod srećnom zvijezdom sa srebrnim pramenom u kosi. Poljubac Anđela, kažu. Voli da se igra i stvara u prebačajima matrice i lovac je na one zanimljive rupice u svakodnevnom tkanju života. Ima višak slobodne volje! Vlada konsenzus da je malo previše! Naspram koga, čega? Ne zna se!

Konačno zajedno

“Eto brzo će i taj datum, ne mogu ništa da planiram.”, govori nam dok na jednoj prelijepoj krovnoj terasi uživamo koktelčiće.

“Koji datum?”, naš treći član nije upućen.

“Pa čuli smo se, htio je da prekinemo jer on ne može da izdrži i smatra da me svojim ponašanjem samo povrijeđuje, da mu se previše toga dešava u životu da bi mogao da mi se posveti na način na koji želi i na koji smatra da ja očekujem! Uz svu ovu nesigurnost oko putovanja, ko zna kad ćemo se vidjeti, kao da veza na daljinu sama po sebi nije puna izazova!”, govori tugaljivo.

“Pa dobro, veoma jasno! Znači gotovo! Vrijeme da se okreneš sebi, idemo dalje! Sljedeći! O kakvom onda datumu pričamo?”, suptilna je kao kamen u glavu.

“Alo, nisi čula ishod razgovora… gdje si poletila u otpisivanje? Što ne otpisa ti ovog svog već zadnjih 6 godina pošto nikako da zauzmeš visok položaj na spisku prioriteta? Ček ček, ionako ćeš ti sljedeća na tapet, za to nam doduše treba koktel više”, ulijećem da izravnam njihove karaktere i naravno okrenem na polu-šalu. Upali svaki put.

“Pitala sam jel to konačna odluka ili prosto mu treba još vremena da sastavi sve ostale komponente života, ali neće da mi to traži jer smo to već jednom probali pa je probio sve rokove. Ispostavilo se da je upravo to, neće da traži vrijeme. Ja sam mu ponudila vrijeme i dogovorili smo se da se čujemo opet za 2 mjeseca i evo sad čekam da istekne to vrijeme i ništa ne planiram dok ne vidim kuda plovi ovaj brod!”, govori joj nakon što me zahvalno pogledala poslije intervencije.

Treba hrabrosti tako staviti se nekom na milost i nemilost. Treba izuzetna snaga staviti sebe na čekanje tuđe odluke. Mi žurimo, nekako principijelno uvijek i sve nam je crno ili bijelo! Posljedica toga je da ne sagledamo osobu preko puta sebe i od svoje boli i ne pitamo šta je to što im ustvari treba. Da li je to stvarno konačno odstranjivanje iz svog života ili je to jednostavno prostor i vrijeme koje im treba da isprocesiraju sve što ih je u tom momentu snašlo u životu? I često ne damo to vrijeme i taj prostor, nego smo rigidni i samo zahtjevamo ono što smatramo da je naše i da treba da nam pripada. A staviti sebe u takvu ranjivu poziciju u kojoj nekog voliš, jasno kažeš šta želiš i onda se izmakneš i staviš sebe u čekanje nečije odluke o daljem toku tvoje sudbine… mora da je to izraz ljubavi. Prepustiš nekom kontrolu nad daljim tokom svog života sa ili bez voljenje osobe. Nisam sigurna da bi to mogla iz prostog razloga što sam nestrpljiva i očekujem da je neko brz i odlučan, a i smatram da je uvijek još riba u moru. No to sam ja, i moje nije za svakoga. Ali kad nju slušam… Neko kaže ludost, ja kažem hrabrost! Neko kaže odgađanje neminovnog, ja kažem izuzetno visok nivo saosjećanja i samo-spoznaje da koji god scenario bude ipak će biti sve dobro i preživjeće se, ali smo barem iscrpili sve opcije.

Kvari se plan

“A sad kad si me već prozvala da ti kažem došla sam visoko na listu prioriteta, zove svaki dan, planira vrijeme, nema drame niti svađe! Čak sam dobila i kompenzaciju za vrijeme koje neće moći da provede sa mnom ljetos!”, govori, ali ne zvuči kao da je srećna, više zbunjena.

“Opa, znači dobili smo kabriolet za korišćenje? Odlično!”, govorim sva srećna i već se vidim kako furamo po gradu.

“Kompenzaciju” uvijek zahtjeva zbog principa, nije da joj treba. Nego je jednačina u glavi, ne možeš da mi daš svoje vrijeme i posvetiš mi se… daj nešto drugo da se zabavljam u međuvremenu. A crni porsche kabriolet je jedna od njegovih omiljenih igračaka i teško se od iste rastaje, pa se onda ona potrudi da kad ne može da ima njega barem kao simboličnu žrtvu ga rastavlja od onog što on jako voli. Besmisleno je smisleno zapravo!

“Šta se promijenilo? Kako?”, ona je pita.

“Imali smo razgovor, više puta, sličan tom tvom. On nije dovoljno dobar za mene i ne može da mi da sve što ja želim i tako dalje… Ali onda sam mu lijepo rekla da ja nisam spremna da budem bez njega, da ga volim i da mi je njegovo prisustvo u životu bitno. To što nudi mi je sasvim dovoljno, a kad ne bude više onda ću to i da mu kažem i uklonim se dobrovoljno iz jednačine. Volim ga, i on je sve što mi treba. Zasada!”, odgovara.

“On je sjajna taktička varijanta za sadašnjost. Ali je loš strateški izbor za budućnost kakvu želi i to je jasno stavljeno do znanja. Za život kakav želi nije. Znači porodica, djeca, harmonija svakodnevnice… tu se ne uklapa!”, nadograđujem jer sam bila arhitekt njenog načina razmišljanja. Čestim ponavljanjem i uloženim satima u razradu, došli smo do tog zaključka.

“Da, ali sad kad se ovako ponaša, kvari mi to moj plan za udaju!”, vraćamo se u stare formate.

“Ne, ne… to što je sve ok i dobijaš fragmente onog što si željela da vaš odnos bude, ne znači da se cijela perspektiva obrnula. Izvini, molim te! Ne vidiš šumu od drveća!”, ljutim se, jer neću da mi trud bude uzalud.

“Da, da, da… znam! Sve znam! I upravo to da sam prihvatila da je stvarnost takva, postalo je lagano! Prije kad su očekivanja bila megalomanska, onda je bila drama, drama, drama! I za mene i njega! Svaki detalj se činio toliko važan i samo nam pravio veći problem!”, govori.

“Kako misliš?”, malo se čini zbunjena.

“Pa ovako, recimo da se dogovorimo da se javi u određeno vrijeme! I onda on zakasni 10 minuta! Veća je mogućnost da mi se neće javiti narednih 7 dana, jer zna da ću da eksplodiram da mu napravim scenu i onda je opet zbog takve gluposti -big deal-, a možda je prosto zapeo u saobraćaju. Odmakneš se od simbolike i počneš da stvari vidiš onakve kakve jesu i onda postane lako!”, pokušava da objasni.

“Gledaj, znaš kako konji imaju ular? Pa vide samo ispred sebe i ne mogu da sagledaju ništa drugo. Blokirano im je vidno polje. To ti je isto. Fokusiraš se samo na jednu stvar, u određenom formatu i onda ako se stvarnost ne uklopi u to, dramiš, preslikavaš to na sve živo i misliš da je tragedija! A ako samo malo pogledaš kako stvari stoje u široj slici stvari i života prosto shvatiš da je tako kako je i da možeš da se prilagodiš, čak uživaš! A sva svoja očekivanja prebaciš sa jednog subjekta na cijeli svijet! Znaš šta hoćeš na višem planu i onda počneš to da mjeriš naspram onog što je pred tobom. Često se desi da zaključiš da je to što imaš sasvim dovoljno. Zasada! A onda radiš na građenju šire slike. Jednostavno!”, objašnjavam dalje i samo čekam kad će da mi kažu da moj razum pristup ne može da se primjeni na veliku, oh tako neprevaziđenu ljubav.

Seks kao sport

“Aha pametnice, a gdje si ti u svemu tome? Jel?”, ovo je tipična reakcija kad treba nešto da se isprocesira ili udari baš tamo gdje treba… Klasično skretanje pažnje i traženje u mojim iskustvima gdje je to da ja ne živim svoje teorije.

“Šta, odnosno koji te konkretno zanima?”, pitam.

“Znaš ti vrlo dobro!”, kaže jedna.

“Onaj jedini koji je bitan!”, kaže druga.

Pa smo tu, one odlučuju koji će biti onaj poseban. A ja se uporno borim protiv idealizacije i držim sve svoje opcije otvorene. Povećavanje važnosti, stvaranje idola ili uljepšavanje stvarnosti su bolesti koje sam još malo pa izliječila 100%. Ništa nije toliko bitno da se bez toga ne može. Isto vrijedi i za ljude. Niko nije savršen i nezamjenjiv. Ne postoji samo jedna osoba na pijedestalu mojih snova. Postoje želje, a onda da vidimo ko će da im se približi. A stvarnost je to što jeste i nikad nije crno bijela ali je veoma jednostavna. Tako je i sad ti vidi šta ćeš sa tim. Ne vjerujem da ima smisla plivati protiv toka. Gubljenje energije.

“Ako mislite na dečka sa kojim se već mjesecima dopisujem, onda prijavljujem da je spomenuo da bi se tokom ljeta mogli vidjeti.”, odgovaram. 

Ovo je međutim priča u kojoj vide romantičan ishod, koji je možda dovoljan da nadvlada moj cinizam. Da jednom i ja budem princeza koja čeka svog savršenog princa, taj mit o jednom muškarcu, o ljubavi na koju mi se stomak okreće, na dobar način po njima, na onaj blaaah po meni. A ja sam često razapeta između -jao što je to divno i slatko- i -šećerne bolesti-, ali pošto je ovo nestvarno dozvoljavam sebi malo prostora da maštam i igram se sa paralelnom stvarnošću.

“A šta si ti Nevoljo jedna mislila da te pitamo?”, kad sam spomenula množinu moguće da im je nešto promaklo.

“Pa -dečko sa slatkim osmijehom- navratio sinoć. I bi sve ok. Samo što više mi se ne da da bude samo ok. Mislim sve dobro, ali mislim da neću neko vrijeme da Tinderišem. Hoću strast, hoću vatru, hoću nešto onako slatko. Nije se lijepo ljubio. Ja hoću nekog ko se fenomenalno ljubi!”, odgovaram sa nacrtom trenutnih želja.

“Znači treba dugoročno dopisivanje da se prebaci iz virtuelnog u realno!”, zaključuje jedna.

“Da, njega sad treba da čekaš! On je definitivno taj!”, gotovo mi naređuje druga.

Prevrnem očima na taj -sve ili ništa- stav, i već znam da od toga nema ništa. Isuviše je dosadno. Da, čekam. Nadam se da će ipak da mi se ukaže prilika da na osjećaj leptirića kad dobijem njegovu poruku, osmijeh koji zaigra kad napiše nešto baš onako kako treba, na ugriz usne kad mi pošalje sliku dodam i ostala osjetila: mirisa, sluha, vida, ukusa, dodira. I onda još jednom prevrnem očima i shvatim da je vrijeme za intervenciju.

“Slušaj, mi moramo da potpišemo pakt.”, znam tačno šta mi je činiti.

“Kakav pakt?”, gledaju me zbunjeno obe.

“Ajde da priznamo sebi da ćemo da čekamo i da ne gubimo energiju na to da se borimo protiv tog instinkta. Imaš izbor, ali u svakom slučaju trenutno nijedna od nas nije u stanju da kaže f-off. Prosto nismo tamo. I zato predlažem da potpišemo pakt… da će ovo biti naše ljeto čekanja i da će čekanje da izgleda fenomenalno.”, deklamujem i vidim i dalje zbunjene face.

“Objasni!”, “Da, reci više!”, zahtjevaju.

“Sve što nam se nudi, ovdje u gradu ili bilo gdje da smo pa i ono što jedna drugoj možemo da ponudimo ćemo da iskoristimo. Ali baš sve. Afterwork drinks, evo svaki krovni bar da posjetimo, da se igramo sa svim onim što imamo u životu i da radimo sve one stvari u kojima uživamo. Evo ti sa svojim knjigama, ja ću malo u fitness i da pišem ćešće, da se družimo i da se dobro zabavljamo. Pa neka nam ljeto čekanja bude lijepo. Da naučimo nešto novo o sebi, da napravimo neku novu strukturu za sebe i da zaboravimo ono principijelno se bavimo sobom kao nekom strategijom da prestanemo da čekamo. Evo, dobila je ‘kompenzaciju’ za ljeto. Prvi sljedeći lijep dan, idemo, top down sa muzikom da se vozamo po gradu, konačne destinacije bez. Ne gradimo novi život, volimo ovaj koji imamo i sve one koji su u njemu. Nije to i nismo na životnoj misiji, mi čekamo… ali ispunjavamo čekanje zabavom.”, nastavljam u nekom inspirisanom tonu jer vjerujem da sam na tragu upravo onog što nam svima u ovom momentu treba.

Kada se oslobodimo onog tereta koji nam nameće da moramo da budemo principijelne i snažne i on nas ne zaslužuje pa ćemo da promijenimo lični opis ili ponašanje ili da radimo na sebi ili ne znam ti ni ja šta. Priznaš fino da čekaš i onda nastaviš da živiš. Svako jutro kažeš sebi, da čekam ali evo danas ću da idem malo u shopping, u omiljeni kafe da čitam knjigu, na fitness, naučiću da crtam, idemo u novi restoran, smijemo se svemu od srca i neka dani tako prolaze. Nije više ni bitno jer smo se otpustili tog senzacionalnog moram na drugi kraj svijeta da bi se nešto dešavalo uzbudljivo. Ne mora.

Stalno mora nešto da se dešava, a možda je sasvim ok da se malo učahurimo i da se ne dešava ništa senzacionalno, da otpustimo pritisak da moramo da se animiramo stalno ili da to što radimo nazivamo distrakcijom. Možda je ok što ja spavam po 10 sati, nisam godinama! Samo sam jurcala od jednog cilja do drugog. A možda je ovo čekanje upravo to što sam čekala.

Uvijek čekamo, nešto drugačije, nešto novo, da se malčice nešto prilagodi ili promijeni pa će onda da se sve posloži i da budemo srećni. Ko ti kaže da je sreća zabranjena u čekanju? Možda smo gledali previše holivudskih filmova gdje se glorifikuju velike ljubavi, samo ta jedna i nijedna druga ili se potencira posao iz snova, sve nešto ultra mega giga. I moraš da čekaš da dođe vrijeme za to! Ili čekaš da ti se neko vrati, ili da ti se posveti, ili da te konačno nađe. Ali ko kaže da to vrijeme koje je između mora da bude obojeno samo tom osobom ili tim nekim ciljem? Kako možemo da se igramo u tom međuprostoru? Šta je to što nas ispunjava samo zaradi nas samih i koje nije objekat tuđe odluke?

I kažu da je limbo mjesto između raja i pakla, ali niko nikad nije isto obojao pozitivnim ili negativnim karakteristikama. Ko bi mu ga znao… Neodređeno je. Stanje koje nije ni tamo ni ovamo. Čekanje konačne odluke ili određivanja stanja. I pošto se o istom tako malo definitivno zna ili je napisano, ko može da mi kaže da nije zabavno? Nisi u raju, ali bogami nisi ni u paklu prema tome zašto to sve ne obojiti svojim bojama, pa sebi dozvoliti i one dane sreće, ili tuge ako ti je do toga dok čekaš! I ne mora svaka akcija da izazove reakciju koja će da utiče na tvoju sudbinu ili konačno odredište, a možda te i odvede bliže tome. Ko bi znao? A da li je uopšte bitno, sve dok je zabavno i dok se nešto dešava? Sve dok nisi pasivna stvarčica prepuštena na volju nekom drugom, uvijek imaš opcije. I ne moraju biti takve da pomjeraju granice ili stvaraju čuda. Nekad je dovoljno da te nasmiju, da te zabave i da sam sebi kažeš i budeš sasvim ok sa tim: Čekam! I super se zabavljam usput!

Gledam ih i smješkam se. To je moj lukav plan. I odjednom obe grabe telefone.

“Vidim baš sam ostavila utisak!”, počinjem da se smijem.

“Gledam vremensku prognozu, a ti lijepo počni da praviš plejlistu za našu kabrio bebicu!”, govori jedna.

“Upravo sam vam poslala listu restorana koje moramo da posjetimo, a i otvorila se ona nova galerija pa idemo prvi dan kad bude padala kiša!”, akcija se nastavlja.

Ljeto je u našem gradu, a mi čekamo.
Biće ovo najbolje ljeto čekanja ikada!

….

NotAnAngel, za bližnje Nana, za daleke, upravo to… daleka! Rođena pod srećnom zvijezdom sa srebrnim pramenom u kosi. Poljubac Anđela, kažu. Voli da se igra i stvara u prebačajima matrice i lovac je na one zanimljive rupice u svakodnevnom tkanju života. Ima višak slobodne volje! Vlada konsenzus da je malo previše! Naspram koga, čega? Ne zna se!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *