fbpx

Lek za doba zbunjenosti

Mudrost o prevazilaženju najveće ljudske frustracije od pionira istočnjačke filozofije na Zapadu. Alan Watts o sreći i kako da budemo prisutni u sadašnjosti.

„ Način na koji provodimo naše dane je, naravno, način na koji provodimo naše živote,“ zapisala je Ani Dilard u svom bezvremenom razmišljanju o davanju prednosti prisustvu nad produktivnosti – blagovremenom leku protiv centralne zbunjenosti u našem vremenu opsednutom produktivnošću. U stvari, moja lična novogodišnja odluka je bila da prestanem da merim svoje dane stepenom produktvnosti i da počnem da ih doživljavam stepenom prisutnosti. Ali šta, tačno, čini to mogućim?

Ovaj koncept prisutnosti koji vodi poreklo od istočnog pojma svesnosti – sposobnosti da idete kroz život sa kristalnom svešću i da potpuno živite svoje iskustvo – uglavnom je na Zapadu popularizovao britanski filozof i pisac Alan Watts ( 6. januar 1915 – 16.novembar 1973.), koji nam je takođe dao ovu fantastičnu meditaciju o svrsishodnom životu. U potpuno izvanrednoj knjizi iz 1951.godine „Mudrost o nesigurnosti : Poruka za Doba zbunjenosti (javna biblioteka)“, Watts obrazlaže da se koren naše ljudske frustracije i dnevne zbunjenosti nalazi u našoj sklonosti da živimo za budućnost, koja je apstrakcija. On piše:

„ Ako da bismo uživali u prijatnoj sadašnjosti moramo da imamo sigurnost u pogledu srećne budućnosti, mi „tražimo nemoguće“. Nemamo takvu sigurnost. Najbolja očekivanja su i dalje više stvar verovatnoće nego sigurnosti , i iako mislimo da nešto znamo svako od nas će patiti i umreti. Ako, tada, mi ne možemo da živimo srećno bez osigurane budućnosti, svakako da nismo prilagođeni da živimo u ograničenom svetu gde će se, uprkos najboljim planovima, nezgode događati i gde smrt dolazi na kraju.“

Watts dokazuje da nas od sreće udaljava naša nesposobnost da potpuno živimo u sadašnjosti:

„Primarna svest“, osnovni um koji poznaje bolje realnost nego ideje o njoj, ne poznaje budućnost. Potpuno živi u sadašnjosti i zapaža samo ono što jeste u ovom trenutku. Kako god, pronicljiv mozak gleda taj deo sadašnjeg iskustva zvanog sećanje i proučavajući ga biva sposoban da predviđa. Ta predviđanja su relativno tačna i pouzdana (npr. „svako će umreti“), tako da budućnost pretpostavlja visok stepen realnosti – toliko visok da sadašnjost gubi svoju vrednost.

Ali budućnost nije još ovde i ne može postati deo doživljene realnosti u sadašnjosti. S obzirom da je ono što znamo o budućnosti sačinjeno od sasvim apstraktnih i logičnih elemenata – zaključivanje, pretpostavke i dedukcija – ne možemo je pojesti, osetiti, omirisati, videti, čuti ili uživati. Težiti joj znači stalno stremiti za fantomom koji se povlači i što ga brže jurite, brže trči ispred Vas. Ovo je razlog zašto su svi civilizacijski događaji zbrzani, zašto retko ko uživa u onome što ima i u večnoj je potrazi za još više toga. Sreća će se, tada, sastojati ne od čvrstih i bitnih realnosti, već od takvih apstraktnih i površnih stvari kao što su obećanja, nade i sigurnosti.

Watts dokazuje da je naš primarni način odricanja od prisutnosti napuštanjem tela i povlačenjem u um – taj večito kalkulativni, samoprocenjujući kipteći kazan misli, predviđanja, zbunjenosti, rasuđivanja i neprestanih meta doživljaja o iskustvu kao takvom. Pišući više od pola veka pre našeg doba kompjutera, ekrana na dodir i kvantitativnog određivanja sebe, Watts opominje:

„ Mozgovite moderne ljubavi  ne mare već mere, nisu čvrste već površne.“

Zaposleni stanovnici modernog grada su ljudi koji žive unutar mašine čiji točkovi ih tuku. Svoje dane provode u aktivnostima koje se uglavnom svode na računanje i merenje, živeći u svetu racionalizovane apstrakcije koja ima malo veze ili harmonije sa velikim biološkim ritmovima i procesima. Zapravo, mentalne aktivnosti ove vrste sada mašine mogu da urade mnogo uspešnije  nego ljudi – tako da će u ne tako dalekoj budućnosti ljudski mozak biti zastareo mehanizam za logičku procenu. Ljudski kompjuter je već nadaleko zamenjen mehaničkim i električnim kompjuterima mnogo veće brzine i efikasnosti. Onda, ako je čovekovo najvažnije preimućstvo i vrednost njegov mozak i njegova sposobnost da procenjuje, neće biti tražena roba u eri kada mehaničke operacije zaključivanja mašine mogu da odrade mnogo uspešnije.

Ako nastavimo da živimo za budućnost i da glavni posao našeg uma bude predviđanje i procenjivanje, čovek mora eventualno da postane parazitski privezak satnom mehanizmu.

Kako bi bio siguran, Watts ne odbacuje um kao bezvrednu ili suštinski rizičnu ljudsku sposobnost. On radije insistira da ako dozvolimo njegovoj nesvesnoj mudrosti da se neometano razvija – poput, na primer, šta je potrebno tokom perioda „inkubacije“ nesvesnog procesuiranja u kreativnom procesu – to je više naš saveznik nego što je naš despot. Problem se pojavi samo kada pokušamo da ga kontrolišemo i krenemo protiv njega samog.

„Kad ispravno radi, mozak predstavlja najviši oblik „instinktivne mudrosti“. Prema tome, trebalo bi da radi poput instinkta goluba pismonoše i formacije fetusa u materici – bez izgovaranja procesa znanja „kako“ to radi. Samosvestan mozak, kao samosvesno srce, je zbrka i ispoljava se u naglašenom osećaju razdvajanja između „mene“ i mog iskustva. Mozak jedino može da pretpostavi njegovo adekvatno ponašanje kada svest radi ono za šta je dizajnirana: ne da se grči i vrti kako bi izašla iz sadašnjeg iskustva, već da bude lako svesna toga.     

Pa ipak mozak se grči i vrti , proizvodeći našu veliku ljudsku nesigurnost i egzistencijalnu zbunjenost usred univerzuma koji se stalno kreće. ( Kako je Henri Miler to nezaboravno sročio: „Skoro je banalno tako reći  pa ipak je potrebno stalno naglašavati: sve je u kreaciji, sve je promeni, sve je u kretanju, sve je u metamorfozama.“)

Paradoksalno, prepoznavanjem da je doživljaj prisustva jedino iskusvo takođe je i podsetnik da naše „Ja“ ne postoji izvan ovog sadašnjeg momenta, da ne postoji stalno, statično, nepormenljivo „ja“ koje nam može odobriti bilo koji stepen sigurnosti i izvesnosti za budućnost – pa ipak nastavljamo sa shvatanjem tačno te sigurnosti kada je reč o budućnosti, koja ostaje apstrakcija. Watts raspravlja da je naša jedina šansa za buđenje iz ovog opakog ciklusa unošenje pune svesti u naše sadašnje iskustvo – nešto potpuno drugačije od procene, kalkulacije toga, ili merenja nasuprot nekom proizvoljnom ili apstraktnom idealu. On piše: kada ste izvan sadašnjeg iskustva, budite lako svesni toga.

Postoji protivrečnost u želji da budete savršeno sigurni u univerzumu čija je priroda trenutna i fluidna. Ali protivurečnost leži malo dublje od  čistog sukoba između strasti za sigurnošću i istine o promeni. Ako želim da budem siguran, tj. zaštićen od kretanja života, to znači da želim da budem odvojen od života. Pa ipak to je taj osećaj odvojenosti koji me čini nesigurnim. Biti siguran znači izolovati i ojačati „ja“, ali to je samo osećaj izolovanog „ja“ zbog kojeg se osećam usamljeno i uplašeno. Drugim rečima, što više sigurnosti mogu da dobijem, više ću želeti.

Da izrazimo ovo još jasnije: strast za sigurnošću i osećaj nesigurnosti su ista stvar. Zadržati dah je da ostanete bez daha. Društvo zasnovano na potrazi za sigurnošću je ništa drugo do takmičenje u zadržavanju daha u kojem je svako napet kao bubanj i ljubičast kao repa.

Posebna tema je njegovo mišljenje o sopstvenom unapređenju – nešto posebno istaknuto u periodu novogodišnjih rezolucija – i opominje protiv posledica u njihovom korenu:

Mogu samo da mislim ozbiljno o pokušaju da živim idealno, da unapredim sebe, ako sam rascepljen na dva dela. Mora postojati dobar „ja“ koji će da unapredi lošeg „mene“. „Ja“ koje ima najbolje namere će otići na posao sa „mnom“ jogunastim i kavga između ove dvojice će veoma naglasiti razliku između njih. Prema tome, „ja“ će se osećati odvojenije nego ikad, i tako samo povećati osećaj usamljenosti i odbačenosti zbog kojeg se „ja“ ponašam tako loše.

Dokazuje da sreća nije stvar unapređenja Vašeg iskustva, ili čak samo suočavanja sa njim, već da ostanete prisutni u najpotpunijem mogućem smislu:

Kada ste oči u oči sa nesigurnošću to i dalje ne znači da je razumete. Da biste je razumeli, ne morate samo da se suočite sa njom već i da to budete. To je kao ona persijska priča o pametnom čoveku koji je došao na rajska vrata i pokucao. Bog je odgovorio: „Ko je to?“ i pametni čovek je odgovorio : „ To sam ja“. „U ovoj kući“, odgovorio je glas, „nema mesta za tebe i mene.“ I tako je pametni čovek otišao i proveo mnoge godine mozgajući nad ovim odgovorom u dubokoj meditaciji.

Ponovo se vrativši, glas je postavio isto pitanje, i ponovo je pametni čovek odgovorio : „To sam ja.“ Vrata su ostala zatvorena. Posle nekoliko godina vratio se po treći puti, dok je kucao, glas je ponovo zahtevao, „Ko je to?“ I pametni čovek je zaplakao: „Sopstvo“. Vrata su se otvorila.

Watts tvrdi da mi ne shvatamo stvarno da ne postoji sigurnost sve dok se ne suočimo sa mitom o nepromenljivom sebi i prepoznamo da čvrsto „ja“ ne postoji – nešto što je moderna psihologija nazvala „iluzija o sebi.“ Ipak to je izuzetno teško uraditi jer je u činu ovog shvatanja spoznaja sebe. Watts predivno ilustruje ovaj paradoks:

Dok posmatrate ovo sadašnje iskustvo, jeste li svesni da ga neko posmatra? Osim toga, možete li da pronađete u iskustvu nekoga ko ga još doživljava? Možete li istovremeno da pročitate ovu rečenicu i mislite o sebi kako čitate? Otkrićete da, dok razmišljate o sebi dok čitate, morate na kratko da prestanete sa čitanjem. Ovo prvo iskustvo je čitanje. Drugo iskustvo je misao. „Ja čitam.“ Možete li da pronađete nekog mislioca koji promišlja misao ja čitam? Drugim rečima, kada je sadašnje iskustvo misao, „Ja čitam“, možete li da mislite o sebi kako mislite tu misao?

Ponovo, morate prestati da mislite samo, „Ja čitam“. Prelazite na treće iskustvo, koje je misao. „Mislim da čitam.“ Ne dozvolite da Vas brzina kojom se ove misli smenjuju obmane osećajem da ih mislite odjednom.

U svakom sadašnjem iskustvu bili ste svesni samo tog iskustva. Nikada niste bili svesni da ste svesni. Nikada niste bili sposobni da razdvojite mislioca od misli, znalca od znanja. Sve što ste ikada otkrili je nova misao, novo iskustvo.

Watts ističe da nas nesposobnim da živimo čistom svešću čine klupko i okovi našeg sećanja i naša nastrana veza sa vremenom:

Ideja o odvojenom misliocu, o „ja“ koje je odvojeno od iskustva, dolazi iz sećanja i brzine kojom se misao menja. To je kao kad vrtite zapaljen štap da biste imali iluziju o stalnom kruženju vatre. Ako zamislite da je to sećanje neposredno znanje prošlosti a ne sadašnje iskustvo, imate iluziju o znanju prošlosti i sadašnjosti u isto vreme. Ovo navodi da postoji nešto u Vama odvojeno od prošlih i sadašnjih iskustava. Vi razmišljate, „Znam ovo sadašnje iskustvo i ono je različito od prošlih iskustava. Ako mogu da uporedim ovo dvoje i primetim da je iskustvo promenjeno, ja moram biti nešto trajno i nezavisno za sebe.

Ali, zapravo, ne možete porediti ovo sadašnje iskustvo sa prošlim. Jedino ga možete porediti sa prošlim sećanjem, koje je deo sadašnjeg iskustva. Kada sagledate jasno to sećanje koje je oblik sadašnjeg iskustva, biće očigledno da je nastojanje da odvojite sebe od tog iskustva nemoguće baš kao i pokušaj da učinite da Vaši zubi ujedu sami sebe. Da biste ovo razumeli potrebno je da shvatite da je život potpuno kratkotrajan, da ne postoji stalnost niti sigurnosti i da nema tog „ja“ koje može biti zaštićeno.

I u tome leži srž problema naše ljudske borbe:

Stvarni razlog zašto ljudski život može biti potpuno izluđujući i frustrirajući nije zbog činjenica zvanih smrt, bol, strah ili glad. Ludost je u tome što kada nam se takve činjenice predstave, mi kružimo, zujimo, grčimo se i vrtimo, pokušavajući da izvučemo „ja“ izvan iskustva. Pretvaramo se da smo amebe i pokušavamo da zaštitimo sebe od života tako što se rascepimo na pola. Razboritost, celina i sjedinjavanje leže u shvatanju da nismo podeljeni, da su čovek i njegovo sadašnje iskustvo jedno, i da se ne može pronaći odvojeno „ja“ ili um.

Da biste shvatili muziku, morate je slušati. Ali dok mislite „Ja slušam ovu muziku“, ne slušate. Mudrost nesigurnosti je neizmerno predivna – egzistencijalno neophodna čak i u svojoj celokupnosti, i jedna od onih knjiga kojima je suđeno da ostanu zauvek sa Vama.

….
prevela Mira Bukvić

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *