Bog te mazo, ko bi rekao da može i Ceca da ima dublju konotaciju no onda ipak Marina Tucaković je bila genije ako mene pitate. Nije tema isključivo ljubavna ali ima sve smisla i u široj interpretaciji. Na kraju krajeva, svaka pjesma, priča, slika… sve je to samo na nama kako ćemo da shvatimo i šta ćemo od toga da uzmemo za sebe.
I ništa nije slučajno u ovom životu. Šta mi bi sa Cecom jutros… ali u snu mi svirala pjesma -Kukavica-. I sve nekako bi mislila da me ubi nostalgija za -rakijanjem- sa dragim ljudima, da otpustim to što mi na duši spava da nisam nedavno pričala sa predivnom Tatjanom Rančić o ljudima kukavicama. I ko su svi ti koji polažu svoja jaja u tuđe gnjezdo i onda se zapitam kako me Ceca dovela do suza i do sagledavanja svoje životne situacije, pa do Tatjaninog uvida o “kukavicama”.
Nevjerovatno je kako nam podsvijest i intuicija ili Božji prst pokažu tačno ono na šta treba da obratimo pažnju i da raspetljamo u sebi i samim tim oko sebe. Ili što bi rekla moja prijateljica, doduše kad smo se ismijavale mom bivšem koji je našao novu koja je imala velik i prilično špicast nos: Istina boli, naročito kad ubode u oko! Kontekst je drugačiji sada, ali istina je istina ma u kom nam svjetlu bila predstavljena. Ili što bi rekla Gloria Steinam: The truth will set you free, but first it will piss you off! Ili rasplakati, povrijediti, raniti… No kad je jednom tu, ne možemo više da je zanemarimo…
Kad kažem “kukavica”, ne mislim na ljude koji su uplašeni, već na pticu. Ptica kukavica koja polaže svoje jaje u tuđe gnezdo. “Kukavice” su ljudi koji su uvek u situaciji da vam daju nešto što je potrebno u odredjenom trenutku. Veoma potrebno. Ili imaju nešto do čega vam je stalo.
Da li je to poslodavac koji vam je dao preko potreban posao ili neko ko vam je nešto učinio? Neka usluga, materijalna ili duhovna, u pravom trenutku..I tada počinje proces transfera. Kroz zahvalnost ili toleranciju prema nekome, prema vama dragim ljudima, tolerancija i ta osoba kreće da polaže “jaja” u vaš energetski prostor, oslobadjaju se svog negativnog sadržaja, koji sada postaje vaš, umesto da se suoče sa svojom sudbinom u celini, stalno se rešavaju svog negativnog sadržaja koji prenose na aure drugih. Najbliže što ih opisuje što je poznato je baksuz. Znate to, sretneš nekoga, kaže ti dobro jutro, i sve ti krene naopako tog dana. Ali to je samo blagi prikaz onoga o čemu govorim.
Oni to, naravno, ne rade svesno. Osim, možda, ako nisu obučeni i upućeni u neke parapsihološke discipline. Zašto sada pišem o tome… Pre svega, kako to da je ovaj fenomen tako jedva primetan i mnogo gori od energetskog vampirizma o kojem se toliko priča. Ima nešto sudbonosno u tome. Jer kada “kukavica” udje u vaš život, postoji razlog. To se dogadja ljudima uopšteno, ali i onima, koji radeći na sebi odbacuju svoje stare programe i negativne sadržaje. Dok se ne usavrši proces prerastanja starog sadržaja i odbacivanja, onda se to ne reciklira lepo i klinički čisto… dok se ne nauči… sam proces odbacivanja starog ima nedostatak što privlači one koji pokušavaju se rešesvojih negativnih paketa ne radeći na sebi, već tako što ih”prebacuju” osobi koja je tome podložna, iako savesno organizuje svoju energiju.
Oni drugi koji su na udaru takvih ljudi su predodredjeni da to učine i da preuzimaju “tudj otpad”. Vrlo teška priča, ali sada je zaista novo vreme i ovo bi trebalo prepoznati i naučiti izbjegavati. To je generalna pojava, ali slabo vidljiva.
Primer slučajnog transfera i zamene sudbine (gde se uplela karma) je radnja filma Miloša Formana “Kosa” i šta se desilo sa dva glavna lika,da je jedan od njih “slučajno” otišao u rat umesto drugog, i poginuo.
Jedini način izbeći ovo je raditi na sebi i biti svestan, da li ste ili da ste u nekom trenutku u životu primili tudje kukavičko jaje” i da je jedini način da to izbegnete da upoznate sebe, svoju sudbinu i kako se ona odvija, da li su vaši izbori vaši i gde, kako ste uticali na to.
Kada se dostigne visok nivo razvoja i rada na sebi, bez problema ćete prepoznati te tudje programe u izbegavati ih. Primetićete da je iznenadjujuće koliko su van dragi i bliski ljudi, moguće, prebacivali svoje podsvesne sadržaje. I onda najteži dio, pronaći način da budete bliski, a da ne uzimate njivova “jaja”. Izbjegavanje transfera od takve osobe često doživljavam kao partiju tenisa. Oni bacaju, a ti vraćaš loptu, u ovom slučaju “jaja”. (Tatjana Rančić)
A žensko srce nježno poput lastavice…
Ne može da ne sačuva, zaštiti, pokuša sve moguće da ne povrijedi, da pokuša da usreći i napravi nešto za druge. Godine programiranja, štiti, čuvaj, ne daj… pomiri sve razlike, nađi riješenje da svi budu srećni, da se ne mučimo kolektivno, preuzmi na sebe sav teret svijeta samo da ga drugi ne osjete.
Zovu me i -mama Bear- jer ne dam, ne dam na svoje! Ali nekad je to po cijenu sebe. I to je tako majčinski zar ne? No tako su nas pogrešno učili da nismo prije svega majke sebi, da sebe sačuvamo i očuvamo i da -ne damo na sebe-. Ne, nego u našem ženskom programu je da moramo da se žrtvujemo za dobrobit drugih. A svako će uzeti to i iskoristiti. Čak ni ne namjerno, nego eto zašto da ne kad se već bacaš pod voz, -kak Ana Karenjina- što bi rekli Rusi, ako drugi u tome ostanu netaknuti i dalje im je udobno? Udri brate!
I tako mu to biva… prodamo se za nešto što mislimo da želimo ili da nam treba. Zarad nečeg što nam je neko/nešto u nekom trenutku života -dao- ili učinio- pa se žrtvujemo. Sve to se posloži onako kako nije pošteno, kažnjavaju se oni koji nešto pokušaju da urade da bi svima bilo dobro i to se nastavlja… Toksičan krug koji nema kraja. I samo vrti, vrti, vrti dok ne pukneš. I shvatiš da ti se vrijeđa inteligencija i da na ljudskom nivou nema niti sekunde poštovanja. No sama sam kriva… U svojoj sam porodici bila ta koja je bila -peacemaker-, pokušavala da nađem riješenja u očajnim situacijama, pokušavala na svaki način da zaštitim -mladunčad-. I dan danas mi nađu zamjerku jer put do pakla je popločan dobrim namjerama zar ne?
Kukavica, nisam znala da si takva kukavica, sa mnom spavaš druga ti je nesanica…
Pa eto ti ga na, ako ste -troubleshooter- poput mene, svi će sa vama da -spavaju- naime da vas iskorištavaju dok su im drugi u mislima i stvarni problem koji izbjegavaju jer ste vi tu -dostupni- da sve riješite.
Zašto bi se neko suočavao sa svojim -izazovima- kad ima nekog ko će spremno da uzme sve na sebe? Nema potrebe. Sad će to xy osoba da smisli. Ali onda se nekad takvi ljudi zaigraju i ne samo da vam daju svoja jaja, nego nađu način da vam -uvale- da ste nekako krivi za tu situaciju ili sabotiraju ono što im date kao riješenje u kojem na kraju dana oni moraju da učestvuju. Ali znate kako se kaže u našem narodu: Možeš koliko hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš!
“A šta bi se desilo kad bi ti rekla – Ne znam- ili -Ne mogu-, prosto kad bi odbila?”, pita me terapeutkinja nakon što sam joj opisala posljednjih 7 dana svog života gdje su me non stop gađali “kukavičjim jajima”.
-Uff, jesam li to ikad uradila?- pitam se. Jesam, nedavno u par navrata i naletila sam na neodobravanje, prijetnje čak, galamu, dramu. Onda sam počela da nudim alternative da ublažim taj udarac, ali u stvari moje je da kažem NE. Moć jednog NE čija je svrha da nas zaštiti je neprikosnovena, ali isto tako iscrpljujuća jer nam nije prirodna niti malo. Naučeni smo da -moramo-. A ako nam je zadnjih par godina išta pokazalo to je da sve ono što smo mislili da moramo samo iluzija, ali je pitanje da li smo naučili tu lekciju i koje još strahove nosimo sa sobom i u sebi. I nećete imati prijatelje u tom procesu, niti ćete naići na razumijevanje, štaviše bićete krivi. Opisali su me kao da -odbijam da pomognem- u stvarima koje nisu uopšte bile do mene.
Kukavica, ti si samo jedna više kukavica, misliš da sam ona ista devojčica koju laže bilo ko…
Ili što bi naš narod rekao “prodavanje muda pod bubrege”. Taktike zaplašivanja nisu tu strane, jer biće -gore-. A naš mozak programiran na to da izbjegne -zlo- će sve da iskonstruiše da pokuša da nas zaštiti čak i od onog što se ne dešava.
Stvar se još dalje komplikuje ako se susrećete sa ljudima koji nemaju nikakvu svijest o sebi, o svom učinku na svijet. A tek vi nemate pojma da ste upali u igru jer vam se čini da sve radite za -veće dobro-. Opravdavate svoje stradanje -širom slikom- i razmišljate 5 koraka unaprijed kako da izbjegnete katastrofu, odnosno mislite da možete da je kontrolišete da vas ne bi zadesilo još gore zlo. A svi (barem teoretski) znamo da je kontrola iluzija.
Kad uzmemo tuđa jaja, džaba nam sva majčinska ljubav, to je tuđe, nije naše i naravno da će energetski da nas iscrpi, da nam kida dušu. Kad se borimo i ulažemo u nešto što je naše to nas hrani, to nam daje snagu i energiju i nismo kao iscijeđena krpa na kraju balade. Iscrpljujuće je kad se boriš protiv svega onog što ti znaš da je pogrešno. Doživljavam to na veoma ličnom nivou. Kao da je sudbina svijeta u mojim rukama i hoću da mijenjam ono što vidim kao nepravdu, a naročito kao površnost ili odbijanje da se za sopstvene greške preuzme odgovornost.
No suština je da moramo da sagledamo svoju istinu i da prestanemo da mislimo da će -svijet- da nas uzme u obzir. Neće. Niko neće ni pomisliti na svoj učinak na vas ukoliko sami ne postavite tu granicu. Jer oni koji uzimaju nemaju mjeru, stoga oni što daju moraju da postave granicu. I opet svijet nije pošten jer onaj koji daje sad na sve to mora i da se zaštiti od svoje -dobrote-, pa dokle više?
Nisu nas učili da volimo i da cijenimo sebe, niti da sebe čuvamo. Da sami sebi budemo najveći obožavatelji. I to je ono što moramo da naučimo. Da sebe stavljamo na prvo mjesto. Nedavno sam izvukla svoju sliku kad sam bila mala, par godinica života, jedno preslatko, veselo biće koje se igra i gledam je sad stalno. Pa kažem “eh tebe ću da čuvam! Ti si mi najvažnija!”, moje odraslo ja sada ima tu moć. Ali mi najčešće zaboravimo da moramo prvo da budemo tu za sebe. Da sebe volimo i čuvamo. Jer mi smo ti koji imamo sebe prije svega. Roditelji (ne zamjerite im, nisu znali za bolje), društvo, sistemi… sve to će da nam kaže da -moramo-. Da se žrtvujemo, da stavimo druge prije sebe, da se umanjimo i da volim sve oko sebe prije nego sebe. Da -platimo- to što nam je -dano- ili da tolerišemo tuđe ponašanje jer nam je zbog ko zna čega stalo. Ili samo želimo da budemo -dobri-. Tako su nas programirali i na nama je da se osvijestimo i shvatimo da je sve to teški bullshit! Jer kad dođe stani pani, svako svoje dupe (da prostite) gleda a vi ostanete u čudu kako nema -prijateljske- ruke da vam pomogne.
Suočavam osobu sa učinkom koji njegove akcije i master plan ima na mene i još jedno petoro ljudi. Gleda me i kaže: Ja dalje od svog problema nisam razmišljao!”. I to je jedina istina. Rijetko će kad ljudi da vas uvaže i uzmu u obzir i to je sasvim OK. Nemojte im zamjeriti jer što bi rekla moja pratetka -Bog je svima dao mozak, ali nije svima dao uputstvo za upotrebu!-. I nije naše da te ljude mijenjamo, to je njihov posao. Naše je da volimo sebe, da naučimo kad da kažemo NE, a kada DA svim srcem. Naše je naše, a kukavice nek nađu drugo gnijezdo!
….
Napisala Not An Angel, za prijatelje Nana, koja sad ima i knjigu “Nesveto trojstvo”, izdavač Čigoja
