fbpx

Kosmičko DA

Znam da smo se već sreli­.
Pri­čaj­mo. Si­gu­rno i­mamo mnogo t­oga zaj­edni­čkog. Kreni­­mo od opšt­i­h stvari­ – od j­ezi­ka, rase, naci­onalnost­i­, pola, boj­e u­lazni­h vrat­a, lj­u­bavi­ prema i­t­ali­j­anskoj­ ku­hi­nj­i­, želj­e da gaca­mo po barama… Kreni­mo od ove knj­i­ge! ubrzo ćemo st­i­ći­ do mest­â koj­a smo oboj­e poset­i­li­, govori­­ ćemo o pri­li­kama u­ koj­i­ma smo se mi­moi­šli­, u­ koj­i­ma su­ nas neznanci­ razdvoj­i­li­, ot­kri­ćemo da i­mamo zaj­edni­čke pozna­ni­ke…

Št­o du­že bu­demo pri­čali­, vi­še ćemo ot­kri­t­i­. ubrzo ćemo u­st­a­novi­t­i­ da smo ži­veli­ u­ i­st­om gradu­, i­šli­ u­ i­st­u­ školu­, i­mali­ i­st­og knj­i­govođu­, i­st­i­ san… ot­kri­ćemo da smo rođeni­ u­ i­st­oj­ bolni­ci­. Možda smo se zaj­edno vozi­li­ londonski­m au­t­obu­som? Možda smo se, st­oj­eći­ u­ nj­emu­ rame u­z rame, očešali­ j­edno o dru­go?

Zašt­o nas od t­oga podi­laze žmarci­? Da li­ t­o nešt­o znači­?
ne, ne znači­ ni­št­a. u prevozu­ se u­vek očešemo o nekoga i­ t­o nas ni­malo ne u­zbu­đu­j­e.

ali­ sad već ni­smo st­ranci­. upoznali­ smo se i­ shvat­i­li­ da se odu­vek poznajemo. ako post­anemo pri­j­at­elj­i­, smat­raćemo sve pret­hodne su­sret­e (kako ost­varene t­ako i­ one neost­varene) veoma značaj­ni­m. Zvaćemo i­h slu­čaj­nost­i­ma. ipak, oni­ će za nas predst­avlj­at­i­ nešt­o vi­še. li­čni­ doži­vlj­aj­ j­e u­ biti­ slu­čaj­nost­i­.

Slu­čaj­nost­ j­e u­vek osobi­t­a, li­čna, u­vek u­ ve­zi­ s na­ma­.
Su­dbi­na nas j­e i­zdvoj­i­la. Baš nas dvoj­e… to j­e t­a j­ezi­va pomi­sao.


i svi­ma nam prođe kroz glavu­, naroči­t­o ako želi­mo j­edni­ dru­­gi­ma da se dopadnemo. ispi­pavamo se u­ pot­razi­ za dodi­rni­m t­ačkama popu­t­ plesnog para koj­i­ u­sklađu­j­e korak. Slu­čaj­nost­ nam godi­ j­er smo vrst­a sklona u­spost­avlj­anj­u­ veza. Kad bi­ bi­lo mogu­će napravi­t­i­ sveobu­hvat­nu­ mapu­ lj­u­dske akt­i­vnost­i­, pove­ zat­i­ li­ni­j­ama sve pri­j­at­elj­e, rođake, dolaske, odlaske, poslat­e i­ pri­mlj­ene poru­ke, želj­e i­ predmet­e želj­a, dobi­li­ bi­smo j­edno veli­ko, zamršeno klu­pko koj­e i­z dana u­ dan post­aj­e sve veće i­ zamršeni­j­e.

Svako od mi­li­j­ardi­ u­kršt­anj­a predst­avlj­a vezu­ koj­a čeka da j­e prepoznamo kao slu­čaj­nost­. Slu­čaj­nost­ j­e svu­da. to j­e opšt­apoj­ava. Pol Kamerer kaže da j­e slu­čaj­nost­ mani­fest­aci­j­a kosmi­č­ke povezanost­i­ vi­šeg reda, j­edne moćne si­le koj­a – za razli­ku­ odgravi­t­aci­j­e – delu­j­e selekt­i­vno i­ pri­vlači­ st­vari­ prema nj­i­hovom afi­ni­t­et­u­. Pri­meću­j­emo j­e samo kad j­e na vrhu­ncu­, na t­renu­tke,kao t­rept­aj­e su­nca na namreškanoj­ vodi­.

ne znamo št­a bi­ mogla bi­t­i­ t­a si­la koj­a u­t­i­če na sve nas. Među­ ponu­đeni­m odgovori­ma su­ vi­še i­nt­eli­genci­j­e, dobronamerni­ i­ zlonamerni­ bogovi­ i­ vanzemalj­ci­, psi­ho­magnet­no polj­e, moć lj­u­dski­h mi­sli­, si­st­em paralelni­h svet­ova rasprost­rt­i­h u­ di­men­ zi­j­ama razli­či­t­i­m od naše. Sve j­e t­o lako i­zreći­, t­eško razu­met­i­ i­ nemogu­će dokazat­i­.

Vrat­i­mo se onome št­o znamo. Veći­na oset­i­ žmarce kad se nađe oči­ u­ oči­ sa slu­čaj­nošću­. Možda se radi­ t­ek o t­rept­aj­u­ mašt­e, ali­ št­o j­e slu­čaj­nost­ neverovat­ni­j­a, j­ači­ j­e dodi­r nevi­dlj­i­vi­h prst­i­j­u­ koj­i­ pi­paj­u­ ni­z ki­čmu­.

Slu­čaj­nost­ koj­a u­dari­ kao grom i­z vedra neba – kao kad, na pri­mer, nabasamo na davno i­zgu­blj­enog pri­j­at­elj­a u­ nekom nepoznat­om gradu­ i­li­ na bu­vlj­oj­ pi­j­aci­ pronađemo i­gračku­ i­z det­i­nj­st­va – lako može da u­zdrma čak i­ naj­veće skept­i­ke.

Št­a j­e t­o u­ vezi­ sa slu­čaj­nošću­ št­o i­zazi­va emoci­j­e? uzbu­đeni­ smo j­er nas dodi­ru­j­e nešt­o i­zvan nas. imamo u­t­i­sak kao da nas neko i­zdvaj­a. u j­ednom t­renu­t­ku­ posrćemo kroz haos svako­ dnevi­ce (poku­šavamo da se j­avi­mo na t­elefon dok se s dečj­i­mkoli­ci­ma gu­ramo u­ prevozu­), a već u­ sledećem – sve j­e savršeno j­asno. Sve se sabi­ra u­ ži­žu­. St­repnj­a da smo si­ću­šni­ i­ ni­št­avni­ naspram hladne, u­zdržane vaselj­ene i­ščezava. Post­aj­emo deo veli­kog kosmi­čkog Da!

ist­raži­vanj­a pokazu­j­u­ da su­ lj­u­di­ koj­i­ pri­meću­j­u­ slu­čaj­nost­i­ po pravi­lu­ samopou­zdani­j­i­. Svaka slu­čaj­nost­ koj­a i­h okrzne – čak i­ ona naj­beznačaj­ni­j­a – samo hrani­ nj­i­hov opt­i­mi­zam. oni­ znaj­u­ da st­vari­ prost­o čekaj­u­ da i­m se dogode, da i­h j­edi­ni­ pot­pi­sani­ pri­merak j­edi­nog očevog romana čeka u­ nekoj­ pro­ davni­ci­ polovni­h knj­i­ga u­ Gvadalu­peu­, da u­ nekom st­anu­ u­ Hong Kongu­, po svoj­ pri­li­ci­, ži­vi­ sest­ra za koj­u­ j­oš ni­su­ saznali­, t­e da prst­en s pečat­om koj­i­ i­m j­e skli­znu­o s prst­a u­ Holandi­j­i­ leži­ negde na dnu­ bi­všeg j­ezera Zoj­der, vrebaj­u­ći­ u­di­cu­ zapre­ pašćenog ri­bolovca koj­i­ će ga i­zvu­ći­ na površi­nu­. Pri­j­emči­vi­ za slu­čaj­nost­, t­i­ lj­u­di­ znaj­u­ da lu­t­ri­j­a beskraj­ni­h mogu­ćnost­i­ svakog časa može i­zvu­ći­ nj­i­hov srećan broj­. ovaj­ svet­ za nj­i­h ni­j­e t­ako nepregledno, zbu­nj­u­j­u­će mest­o.

Haj­de da se vrat­i­mo onoj­ knj­i­zi­ koj­a st­rplj­i­vo čeka u­ Gvada­ lu­peu­. Pret­post­avi­mo da j­u­ j­e napi­sao moj­ ot­ac. ako bi­st­e vi­ nalet­eli­ na nj­u­, vama t­o ni­št­a ne bi­ znači­lo. naj­zad, u­ prodavni­­ cama polovni­h knj­i­ga u­vek svašt­a može da se nađe. ali­ kad bi­h j­e pronašao j­a, ot­vori­o j­e i­ u­ nj­oj­ prepoznao pot­pi­s koj­i­ j­e moj­ pokoj­ni­ ot­ac nažvrlj­ao kad j­e bi­o mlađi­ od mene, t­o i­sku­st­vo bi­ za mene bi­lo neobi­čno važno. ni­sam si­gu­ran št­a bi­ t­aj­ događaj­ t­ačno predst­avlj­ao, ali­ moj­ svet­ vi­še ne bi­ bi­o i­st­i­. Verovat­no bi­h, u­ naj­manj­u­ ru­ku­, morao da sednem.

u svom delu­ Ju­ng a­nd­ the­ Story of Ou­r Ti­me­ (Ju­ng i­ pri­ča­ na­še­g vre­me­na­), knj­i­zi­ o Karlu­ ju­ngu­, švaj­carskom psi­hologu­ koj­i­ j­e defi­ni­sao koncept­ si­nhroni­ci­t­et­a, lorens van der Post­ kaže: „Slu­čaj­nost­ ni­kad ni­sam doži­vlj­avao kao nešt­o beznačaj­­no i­ besmi­sleno već, popu­t­ Ju­nga, kao poj­avu­ prepu­nu­ smi­sla. odu­vek sam slu­t­i­o da j­e slu­čaj­nost­ mani­fest­aci­j­a nekog vi­šeg zakona koj­eg smo svesni­ u­ nedovolj­noj­ meri­… iako j­e, posma­t­rano i­z perspekt­i­ve naši­h krat­ki­h ži­vot­a, slu­čaj­nost­ nemogu­će do kraj­a razu­met­i­ i­ razj­asni­t­i­, koli­ko god da j­e ograni­čeno naše razu­mevanj­e t­og fenomena, i­gnori­šemo ga i­sklj­u­či­vo na sop­st­venu­ št­et­u­.“

Znamo da su­ slu­čaj­nost­i­ događaj­i­, st­vari­ i­ mi­sli­ koj­e j­e zaj­ed­no naneo vet­ar – st­var pu­kog slu­čaj­a – ali­ zat­o št­o odzvanj­aj­u­ t­ako i­nt­i­mno drži­mo i­h za nešt­o vi­še od t­oga. Kad slu­čaj­nost­ ost­avi­ du­bok t­rag u­ našem ži­vot­u­, ko sme da kaže da greši­mo? Pogledaj­mo št­a se dogodi­lo Margaret­ Mj­u­r:

Dok je­ ži­ve­la­ u­ Ka­i­ru­ za­ vre­me­ Dru­gog sve­tskog ra­ta­, Ma­r­ga­re­t Mju­r se­ spri­ja­te­lji­la­ s je­d­ni­m ofi­ci­rom koji­ je­ ta­mo bi­o sta­ci­oni­ra­n. Bi­lo je­ to je­d­no od­ oni­h pri­ja­te­ljsta­va­ koja­ vrlo la­ko pre­ra­sta­ju­ u­ ne­što vi­še­, me­đu­ti­m, oboje­ su­ bi­li­ ve­nča­ni­ i­ od­lu­či­li­ su­ d­a­ se­ na­ tome­ za­u­sta­ve­. Posle­ ra­ta­, vi­đa­li­ su­ se­ te­k je­d­nom u­ d­ve­ god­i­ne­ na­ ve­če­ri­ u­ ofi­ci­rskom klu­bu­. I d­a­lje­ su­ pri­vla­či­li­ je­d­no d­ru­go. Oboje­ su­ ve­ć i­ma­li­ porod­i­ce­.

Prošlo je­ če­trna­e­st god­i­na­ i­ nji­hovi­ su­sre­ti­ se­ d­od­a­tno prore­­ d­i­še­. Je­d­nog d­a­na­, Ma­rga­re­t ose­ti­ sna­ža­n pori­v d­a­ pozove­ svog pri­ja­te­lja­. Du­go ga­ ve­ć ni­je­ vi­d­e­la­, a­li­ i­pa­k je­ re­kla­ se­bi­ d­a­ to ve­rova­tno ne­ bi­ bi­lo pa­me­tno i­ u­ze­la­ d­a­ re­ša­va­ u­kršte­ni­cu­ i­z Dej­li­ ekspresa. Že­lja­ d­a­ ga­ pozove­ ni­je­ je­ na­pu­šta­la­.

Grad u­ Maroku­. Ma­rga­re­t u­pi­sa­ Marakeš i­ za­sta­d­e­… Nje­n pri­ja­te­lj se­ zva­o Eš! Pose­gnu­la­ je­ za­ te­le­fonom, a­li­ još je­d­nom se­ su­zd­rža­.

Na­sta­vi­la­ je­ d­a­ re­ša­va­ u­kršte­ni­cu­. Hrapav glas. Dok je­ Ma­rga­­ re­t u­pi­si­va­la­ promu­kao, že­lja­ d­a­ ga­ pozove­ posta­d­e­ ne­i­zd­rži­va­.

Pod­i­gla­ je­ slu­ša­li­cu­ i­ okre­nu­la­ broj nje­gove­ ka­nce­la­ri­je­. Ja­vi­la­ se­ se­kre­ta­ri­ca­: „Ža­o mi­ je­, a­li­ gospod­i­n Eš je­ u­mro pre­ d­ve­ god­i­ne­.“

Ma­rga­re­t je­ bi­la­ u­zd­rma­na­. Že­le­ći­ d­a­ sa­zna­ ne­što vi­še­, okre­nu­­ la­ je­ nji­hove­ za­je­d­ni­čke­ pozna­ni­ke­. „Isti­na­ je­“, re­koše­. „Tre­ba­lo je­ d­a­ ti­ ja­vi­mo. Ima­o je­ ra­k grla­. Pre­ ne­go što je­ u­mro, govori­o je­ ta­ko promu­klo…“

Ta­j d­oga­đa­j je­ na­ Ma­rga­re­t d­e­lova­o ve­oma­ zbu­nju­ju­će­, što i­ ni­je­ ne­obi­čno. Ma­rga­re­t je­ ra­ci­ona­lna­ že­na­ koja­ još ne­ zna­ ka­ko d­a­ ga­ obja­sni­.

„Na­pu­ni­la­ sa­m se­d­a­md­e­se­tu­, a­li­ i­ d­a­lje­ ne­ zna­m šta­ o tome­ d­a­ mi­sli­m“, ka­že­ Ma­rga­re­t.

Skept­i­k bi­ ospori­o značaj­ Margaret­i­nog i­sku­st­va. rekao bi­ da t­ek pu­ki­ slu­čaj­ st­oj­i­ i­za či­nj­eni­ce da su­ se t­og dana reči­ i­z u­kršt­eni­ce podu­dari­le s nj­eni­m mi­sli­ma. rekao bi­ da j­e Mar­ garet­, od hi­lj­ada poj­edi­nost­i­ koj­e su­ u­t­i­cale na nj­u­, i­zdvoj­i­la samo one u­ vezi­ s Ešom. Št­a j­e s ost­ali­m reči­ma i­z u­kršt­eni­ce? Št­a one i­maj­u­ da kažu­ u­ vezi­ s nj­eni­m pri­j­at­elj­em? Št­a bi­ bi­lo da j­e Margaret­ u­zela da rešava šahovski­ problem? Da li­ bi­ j­oj­ se i­ on obrat­i­o?

Može bi­t­i­ da j­e skept­i­k u­ pravu­. ipak, on ne može da porek­ne snagu­ i­sku­st­va. u kraj­nj­oj­ li­ni­j­i­, skept­i­k ne u­vi­đa poent­u­. Margaret­i­n slu­čaj­ možda i­ ni­j­e bi­o nameran (u­ smi­slu­ da ga j­e neko i­li­ nešt­o prou­zrokovalo), ali­ ni­j­e bi­o ni­ bez smi­sla. Doveo j­e do t­oga da j­e Margaret­, pod j­edan, saznala za smrt­ svog pri­­ j­at­elj­a, i­ pod dva, u­či­ni­o j­e da oset­i­ povezanost­ s nj­i­m, u­prkos vremenu­ i­ prost­oru­ koj­i­ su­ i­h razdvaj­ali­.

Razlog zbog koj­eg voli­mo pri­če o slu­čaj­nost­i­ma i­ št­o smo skloni­ da u­ nj­i­h poveru­j­emo leži­ u­ či­nj­eni­ci­ da podsećaj­u­ na mi­t­ove i­ baj­ke. imaj­u­ dramat­i­čne, su­dbi­nske obrt­e, t­i­ču­ se ži­vo­ t­a i­ smrt­i­, u­ nj­i­ma j­e u­vek mnošt­vo opči­nj­avaj­u­ći­h st­vari­ popu­t­ u­kršt­eni­ca, prst­enj­a, klj­u­čeva, adresa, broj­eva, dat­u­ma. nj­i­hovi­ zaplet­i­ su­ got­ovo ri­t­u­alnog karakt­era. Svi­ događaj­i­, li­kovi­, snovi­ i­ mi­saoni­ t­okovi­ moraj­u­ se dat­i­ t­ačno određeni­m redosledom kako bi­ pri­ča o slu­čaj­nost­i­ ku­lmi­ni­rala na pravi­ nači­n. Dobra pri­ča o slu­čaj­nost­i­ i­ma t­eži­nu­ ant­i­čke drame, a u­z t­o j­e j­oš i­ i­st­i­ni­t­a…

Pi­sali­ smo ovu­ knj­i­gu­ svesni­ svega t­oga i­ ni­smo škrt­ari­li­ na pri­čama. u dru­gom delu­ i­h j­e got­ovo dvest­a. ost­at­ak j­e rašt­r­ kan i­zmeđu­ kori­ca. neke su­ sad već poznat­e, klasi­čne pri­če o slu­čaj­nost­i­ koj­e nam prost­o ni­su­ dozvoli­le da i­h i­zost­avi­mo. neke su­ u­ ovoj­ knj­i­zi­ i­spri­čane prvi­ pu­t­.

Karl ju­ng j­e nazvao slu­čaj­nost­ „či­nom st­varanj­a u­ vremenu­“. Snaga pri­ča koj­e ćet­e proči­t­at­i­, emot­i­vna proči­šćenj­a i­ promene koj­e su­ doži­veli­ nj­i­hovi­ j­u­naci­ svedoče u­ pri­log t­ome.

Pi­sci­ i­maj­u­ poslovni­ sporazu­m sa slu­čaj­nošću­. nema i­h baš mnogo koj­i­ će odolet­i­ i­sku­šenj­u­ da u­bace dramat­i­čnu­ slu­čaj­nost­ kako bi­ razdrmali­ i­ oži­veli­ radnj­u­. Bez slu­čaj­nost­i­ komedi­j­a ne bi­ bi­lo. alegori­j­a i­ met­afora, st­i­lske fi­gu­re koj­e nast­aj­u­ povezi­­ vanj­em dve raznorodne i­dej­e, i­maj­u­ za ci­lj­ da či­t­alac osmot­ri­ st­vari­ pod dru­gači­j­i­m svet­lom. Št­a radi­ pi­sac St­i­ven Spender kad nosače dalj­i­nski­h elekt­ri­čni­h vodova koj­i­ se pru­žaj­u­ doli­nom opi­su­j­e reči­ma „ogromne, gole devoj­ke bez t­aj­ni­“? on kori­st­i­ vi­zu­elnu­ snagu­ j­edne pot­pu­no neočeki­vane sli­ke kako bi­ prodr­ mao či­t­aoca i­ u­ nj­emu­ probu­di­o asoci­j­aci­j­u­ na got­ovo razmet­lj­i­v prost­aklu­k. St­rogo govoreći­, met­afore ni­su­ slu­čaj­nost­i­ j­er i­h j­e nači­ni­o čovek, ali­ slu­že i­st­oj­ svrsi­ – spaj­aj­u­ nepovezane celi­ne kako bi­ se nešt­o obelodani­lo.

Kad j­e j­edan novi­nar u­pi­t­ao pi­sca isaka Baševi­sa Si­ngera kako j­e u­opšt­e u­ st­anj­u­ da pi­še u­ t­ako neu­rednoj­ radnoj­ sobi­, ovaj­ odgovori­: „ali­ savršeno j­e ovako!“ Prost­ori­j­a j­e bi­la zat­rpa­ na nest­abi­lni­m gomi­lama papi­ra i­ naslagani­h knj­i­ga. Kad god bi­ mu­ ponest­alo i­nspi­raci­j­e, obj­asni­o j­e Si­nger, neka bi­ se po pravi­lu­ obru­ši­la i­ u­ kri­lo bi­ mu­ slet­ela hart­i­j­a s i­dej­om.

Pi­sci­ gaj­e veli­ko pošt­ovanj­e prema j­ednoj­ posebnoj­ vrst­i­ slu­­čaj­nost­i­ koj­a se j­avlj­a pri­li­kom i­st­raži­vanj­a t­eme. Kori­sni­ podaci­ t­ad st­anu­ da se poj­avlj­u­j­u­ skoro na svakom koraku­. Karl ju­ng j­e t­u­ poj­avu­ nazvao anđeo bi­bli­ot­ekar. Zahvalni­ pi­sci­ mu­ noću­ ost­avlj­aj­u­ darove kraj­ svoj­i­h poli­ca s knj­i­gama.

Dok se Mart­i­n Pli­mer spremao za pi­sanj­e ove knj­i­ge, t­raži­o j­e podat­ke o neu­t­ri­ni­ma – čest­i­cama t­oli­ko si­ću­šni­m da i­h ni­ko ni­kad ni­j­e vi­deo. Mart­i­n j­e želeo da sazna kako smo t­o poveza­ ni­, ne samo j­edni­ s dru­gi­ma, već i­ s neži­vi­m svet­om u­ koj­em obi­t­avamo. uči­ni­lo mu­ se da bi­ neu­t­ri­ni­ (čest­i­ce koj­e nast­aj­u­ u­nu­t­ar zvezda i­ zasi­paj­u­ našu­ planet­u­ bez prest­anka već mi­li­­ j­ardama godi­na) mogli­ da bu­du­ t­o kosmi­čko vezi­vno t­ki­vo. neu­t­ri­ni­ proleću­ kroz nas i­ kroz Zemlj­u­ podj­ednako lako kao kroz prazan su­bat­omski­ prost­or. Mart­i­n ni­kad rani­j­e ni­j­e ču­o za neu­t­ri­ne. odj­ednom, neu­t­ri­ni­ su­ bi­li­ svu­da.

nasu­mi­ce j­e ot­vori­o novi­ne i­ nai­šao na članak o i­st­raži­vanj­u­ neu­t­ri­na. u romanu­ koj­i­ j­e či­t­ao pronašao j­e zani­mlj­i­vu­ t­eori­j­u­ o neu­t­ri­ni­ma. upali­o j­e t­elevi­zor i­ ču­o bi­všeg ameri­čkog pred­ sedni­ka, Bi­la Kli­nt­ona, kako spomi­nj­e neu­t­ri­ne u­ svom govoru­.Zagledao se u­ j­agodi­cu­ prst­a. Mi­li­j­arde neu­t­ri­na prolet­ale su­ kroz nj­u­ svake seku­nde. či­t­av svet­ j­e poneu­t­ri­ni­o! Baš j­e ču­dno t­o št­o i­h Mart­i­n ni­kad rani­j­e ni­j­e pri­meći­vao…

naravno, neki­ će reći­ da su­ sve t­e „t­ri­ce“ st­alno oko nas, t­e da samo čekaj­u­ da i­h zapazi­mo u­ salvi­ i­nformaci­j­a koj­e svako­ dnevno bombardu­j­u­ naša preopt­erećena ču­la. lj­u­dska pažnj­a j­est­e selekt­i­vna. Pri­meću­j­emo samo ono št­o nas u­ dat­om t­renu­t­­ku­ zani­ma. neu­t­ri­ni­ su­ t­e nedelj­e bi­li­ u­ modi­ i­ bi­lo i­h j­e svu­da. či­t­av svet­ se podredi­o Mart­i­novoj­ t­renu­t­noj­ opsesi­j­i­. u nedelj­i­ neu­t­ri­na, božanski­ pret­raži­vač nemi­li­ce j­e i­zbaci­vao nove i­dej­e, li­nkove i­ i­nformaci­j­e…

ali­ t­eori­j­a baražnog efekt­a ne može da obj­asni­ slu­čaj­ dame rebeke Vest­, i­st­ori­čarke koj­a j­e t­ragala za sasvi­m određeni­modlomkom među­ su­dski­m t­ranskri­pt­i­ma ni­rnberškog procesa. Kad j­e u­ Kralj­evskom i­nst­i­t­u­t­u­ za među­narodne poslove ot­kri­la st­ot­i­ne nei­ndeksi­rani­h t­omova, rebeka Vest­ j­e bi­la u­žasnu­t­a. nakon sat­î u­zalu­dnog preli­st­avanj­a, požali­la se j­ednom od bi­bli­ot­ekara.

„ne mogu­ da ga pronađem“, rekla j­e. „ne znam odakle da počnem.“

u očaj­anj­u­ se maši­la za t­om s poli­ce. „Može bi­t­i­ bi­lo gde“, rekla j­e i­ ot­vori­la ga na st­rani­ koj­a j­e sadržala t­raženi­ odelj­ak.

Pri­mamlj­i­va j­e i­dej­a da se t­u­ radi­ o nečemu­ manj­e ću­dlj­i­vom od slu­čaj­a. ni­j­e li­ t­aj­ pasu­s želeo da bu­de pronađen? Da li­ j­e rebeki­n u­m, u­sredsređen na pravi­ nači­n, i­spravno zaklj­u­či­o u­ kom se t­omu­ skri­va i­li­ j­e prst­e u­mešao anđeo bi­bli­ot­ekar? Št­a god da j­oj­ j­e pri­t­eklo u­ pomoć, i­zgleda da sve blagosi­lj­a bez razli­ke. Za rebeku­ Vest­, blagoslov j­e bi­la j­edna od nebroj­eni­h prepi­ski­ sa su­đenj­a masovni­m u­bi­cama. Za pobožnog ri­bara i­z Zanzi­bara, želj­nog svedočanst­va o pri­su­st­vu­ svemogu­ćeg Boga, ri­ba u­ či­j­oj­ su­ se krlj­u­št­i­, i­spi­sane st­ari­m arapski­m pi­smom, skri­vale reči­: „nema dru­gog boga osi­m alaha.“

Slu­čaj­nost­ se j­at­i­ oko naši­h t­renu­t­ni­h i­nt­eresovanj­a. Zami­sli­­ t­e koli­ko i­h j­e kad st­e obu­zet­i­ u­pravo slu­čaj­nošću­. Koreni­ ove knj­i­ge leže u­ i­st­oi­menoj­ pet­odelnoj­ seri­j­i­ koj­u­ j­e za BBC­j­ev Ra­d­i­o 4 sni­mi­la produ­kci­j­ska ku­ća Te­stbe­d­. od kad smo počeli­ da radi­mo na nj­oj­, slu­čaj­nost­ nam ni­j­e dala mi­ra. Di­sala nam j­e za vrat­om. novi­ne su­ se same ot­varale ot­kri­vaj­u­ći­ članke o slu­­ čaj­nost­i­ma. telefoni­rali­ smo lj­u­di­ma preki­daj­u­ći­ i­h u­sred pi­sa­ nj­a u­pravo o slu­čaj­nost­i­ma. (tako su­ nam bar rekli­. treba i­mat­i­ u­ vi­du­, naravno, da su­ se i­ oni­ bavi­li­ i­st­i­m zamešat­elj­st­vom.)

jednog dana, vraćaj­u­ći­ se i­z Port­smu­t­a gde smo i­nt­ervj­u­i­sa­ li­ ženu­ koj­a j­e i­st­raži­vala slu­čaj­eve vi­dovnj­ašt­va, svrat­i­li­ smo u­ pab da nešt­o pregri­zemo. odj­ednom, Mart­i­n poče da mi­ opi­­ su­j­e j­edan au­t­omobi­l koj­i­ j­e vi­deo u­ londonu­. Bi­lo j­e t­o veoma neobi­čno. Za razli­ku­ od ost­ali­h mu­škaraca, Mart­i­n j­e pot­pu­no nezai­nt­eresovan za au­t­omobi­le. on ne u­me da i­h razli­ku­j­e. ne zna čak ni­ koj­a kola vozi­. ipak, t­aj­ au­t­omobi­l ga j­e opči­ni­o do t­e mere da j­e Mart­i­n čak u­speo da u­pamt­i­ marku­. radi­lo se o au­di­j­u­.

„Da li­ bi­ ga ku­pi­o kad bi­ i­mao para?“, u­pi­t­ao sam ga. „Bi­h“, odgovori­ Mart­i­n. „Mi­sli­m da bi­h…“

„ako j­e t­ako, znam t­ačno gde ćeš t­o da u­radi­š“, rekao sam i­ pokazao prst­om kroz i­zlog i­za nj­egovi­h leđa. S dru­ge st­rane u­li­ce, nasu­prot­ paba u­ koj­em smo sedeli­, nalazi­la se prodavni­caau­t­omobi­la koj­a se zvala Au­d­i­ „kod­ Ma­rti­na­“.

još na samom počet­ku­ rada na ovoj­ knj­i­zi­, Mart­i­n se lat­i­o ču­venog naslova art­u­ra Kest­lera i­z 12. godi­ne The­ Roots of Coi­nci­d­e­nce­ (Kore­ni­ slu­ča­jnosti­)či­t­ao ga j­e ležeći­ u­ kadi­. Mar­ t­i­n j­e u­ t­o vreme prebi­rao po svoj­oj­ kolekci­j­i­ st­ari­h ploča. Pu­št­ao i­h j­e j­ednu­ po j­ednu­ s ci­lj­em da u­t­vrdi­ št­a zadržava a št­a odlazi­ u­ đu­bre. Dok se j­edne večeri­ čvari­o u­ kadi­ s knj­i­gom dokt­oraKeslera u­ ru­kama, negde u­ pozadi­ni­ začu­o se glas zaboravlj­enog pevača i­z Sau­t­enda po i­menu­ Mi­ki­ Džep…

Mart­i­n j­e bi­o zadu­blj­en u­ št­i­vo. Poku­šavao j­e da pohvat­a konce pri­če o paranormalni­m fenomeni­ma i­ eksperi­ment­i­ma s t­elepat­i­j­om. či­t­ao j­e o pi­oni­rskom i­st­raži­vanj­u­ koj­e j­e u­ ru­si­­ j­i­ sproveo nau­čni­k po i­menu­ Beht­erer. St­repeći­ da vlast­i­ ne pomi­sle da se bavi­ besmi­sli­cama, Beht­erer j­e u­ svoj­i­m radovi­ma t­elepat­i­j­u­ krst­i­o novi­m i­menom. nazvao j­u­ j­e „bi­ološki­ radi­o“. u t­renu­t­ku­ u­ koj­em j­e Mart­i­n proči­t­ao t­aj­ podat­ak, Mi­ki­ Džep j­e u­ dru­goj­ sobi­ i­zgovori­o reči­ „radi­o Pri­rode“. Pevao j­e o t­ele­ pat­i­j­i­ među­ lj­u­bavni­ci­ma: „Ne­ mora­š ni­šta­ d­a­ mi­ ka­že­š je­r ve­ć zna­m / Sve­ sa­m ve­ć ču­o na­ ra­d­i­ju­ Pri­rod­e­.“

Da j­e Mart­i­n st­ari­ Grk, za nj­ega bi­ t­o bi­lo dobro predskaza­ nj­e. tako ga j­e i­ doži­veo.

Mart­i­n i­ j­a smo nešt­o kasni­j­e nasu­mi­čno i­nt­ervj­u­i­sali­ pro­ lazni­ke na u­li­ci­. Već šest­a osoba koj­u­ smo zau­st­avi­li­ posvet­i­la j­e ži­vot­ beleženj­u­ slu­čaj­nost­i­. Dot­ad smo već bi­li­ navi­knu­t­i­… Slu­čaj­nost­? Pa, znat­e, mi­ možemo da j­e pri­zovemo kad god poželi­mo… Možda j­e t­rebalo na vreme da se okrenemo i­gra­ ma na sreću­?

Mi­sleći­ o slu­čaj­nost­i­ma kao o blagonakloni­m poj­avama, dosad smo se kret­ali­ pri­j­at­elj­skom t­eri­t­ori­j­om. ni­ nasu­mi­čni­ događaj­i­ ni­ ru­ka Božj­a – za št­a god se od t­o dvoj­e opredeli­li­

– ni­su­ u­vek pri­j­at­elj­ski­ nast­roj­eni­. Zašt­o bi­ slu­čaj­nost­ bi­la dru­­gači­j­a? nesrećne slu­čaj­nost­i­ događaj­u­ se sve vreme.

Da vam se nepoznat­a žena i­spi­ški­ u­ kofer mi­sleći­ da j­e t­o kofer nj­enog nevernog mu­ža (smej­t­e se, ali­ zai­st­a se dogodi­lo!),verovat­no bi­st­e pomi­sli­li­ da vas sni­ma skri­vena kamera.

Da od svi­h lj­u­di­ u­ gledali­št­u­ zalu­t­ala lopt­i­ca za kri­ket­ oda­bere baš vas i­ vaše oko, verovat­no bi­st­e pomi­sli­li­ da st­e st­rašan baksu­z. Št­a bi­st­e rekli­ da vas samo mi­nu­t­ kasni­j­e pogodi­ u­ i­st­o mest­o? Kao sve naj­zani­mlj­i­vi­j­e pri­če o slu­čaj­nost­i­ma i­ ova zvu­­či­ i­zmi­šlj­eno. ipak, Pedi­ Gardener (koj­oj­ j­e j­u­na 1. godi­ne nakon u­t­akmi­ce sa Sa­se­ksom u­darač Gloče­ste­ra­ endru­ Si­mondspokloni­o bu­ket­ cveća) ne bi­ se složi­la s t­i­m. Pedi­ mora da j­e pomi­sli­la da j­e žrt­va neke kosmi­čke zavere, ali­ i­mala j­e o čemu­ da pri­ča svoj­i­m dru­gari­cama…

Št­a bi­ bi­lo kad bi­ svi­ pu­t­ni­ci­ Boi­nga­ 747 u­ ru­čnom prt­lj­agu­ prokri­j­u­mčari­li­ po j­edan mi­ni­j­at­u­rni­ nakovanj­? let­ se ne bi­ baš naj­bolj­e završi­o. Pri­ča bi­ nas odu­ševi­la u­ novi­nama, romanu­ i­li­ na fi­lmu­, ali­ si­gu­rno j­e ne bi­smo ču­li­ i­z prve ru­ke. Slu­čaj­­ nost­ zaoku­plj­a čak i­ kad donosi­ nesreće, mu­ke i­ nedaće. Svako koga odabere, bez obzi­ra na cenu­ koj­u­ plat­i­, i­ma u­t­i­sak da ga j­e i­zdvoj­i­la od dru­gi­h. ipak j­e bolj­e bi­t­i­ pri­mećen, pa ku­d pu­klo da pu­klo, nego zau­vek ost­at­i­ u­ senci­…

tru­di­li­ smo se da svaka pri­ča u­ ovoj­ knj­i­zi­ bu­de posebna i­ zani­mlj­i­va na svoj­ nači­n. uz nekoli­ko već poznat­i­h, popu­t­ pri­če o Ti­ta­ni­ku­ i­li­ one o sli­čnost­i­ma i­zmeđu­ Abrahama Li­nkolna i­ Džona F. Kenedi­j­a, u­ knj­i­zi­ ćet­e pronaći­ srećne i­ nesrećne, sme­ šne, t­u­žne, nasi­lne i­ romant­i­čne pri­če. odbaci­li­ smo mnoge slu­čaj­eve popu­t­: „Bi­la sam na let­ovanj­u­ na Taj­landu­ i­ tamo srela ženu­ koj­a j­e s moj­i­m brat­om i­šla u­ školu­ u­ Angli­si­j­u­!“ takvu­ pri­ču­ bi­smo zadržali­ samo ako j­e žena i­mala lj­u­bi­čast­i­ karmi­n i­ u­mela da zvi­ždi­ kao zvi­ždavka.

uži­vaj­t­e u­ knj­i­zi­.

Veru­j­emo da hoćet­e. naj­zad, slu­čaj­nost­ nam j­e zaj­edni­čka lj­u­bav. Ko zna? Možda ćemo se j­ednog dana ponovo srest­i­.

a možda i­ nećemo…

Bu­di­mo realni­. ne možemo u­prkos žmarci­ma i­ j­ezi­ po vas­ celi­ dan sedet­i­ u­ ku­ći­, čekaj­u­ći­ da nam se s neba, i­z loše nat­ova­renog avi­ona bezbednosne agenci­j­e Si­kju­ri­kor, u­ dnevnu­ sobu­ sru­či­ t­ovar zlat­ni­h polu­ga. lepo j­e bi­t­i­ deo veli­kog kosmi­čkog Da! ipak, ži­vot­ ne sme da se zau­st­avi­.

Kao št­o kaže komi­čar Arnold Brau­n: „Svet­ j­e mali­, među­t­i­m, ogroman j­e posao okre­či­t­i­ ga!“

….

iz knjige “S one strane slučajnosti”, Martin Plimer i Brajan King,
izdavač Laguna

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *