Da li su vaši roditelji, dok ste još bili dete, pokušavali da vas nauče da plivate tako što su vas jednostavno ubacili u duboku vodu? Ako jesu, kako se sećate tog događaja? Da li je on za vas samo pomalo nespretan roditeljski pokušaj da vam pomognu da steknete nove veštine ili u njemu vidite važnu simboliku koja je obeležila tok vašeg života?
Vaši odgovori na ova pitanja možda mogu da pokažu kakav je vaš narativ – priča koju ste konstruisali o svom životu, ali i otkriju mnogo više od toga. Jer, narativi nisu samo priče, nego i naš način na koji doživljavamo vreme, mentalno organizujemo svoje uspomene i čak predviđamo budućnost.
Za razliku od većine dobrih priča, u kojoj su događaji usklađeni, pažljivo nanizani i u kojima vrhunac obično stiže u trećem činu, lični narativi nastaju u našim pokušajima da pronađemo smisao u haosu i zajednički su proizvod okolnosti i naše mašte. To je naš način da u kompleksnom svetu i u našem životu u kom se neprekidno odigrava ogroman broj događaja, pronađemo smisao i razotkrijemo značenje koje stoji iza naših iskustava.
To je veliki poduhvat našeg mozga, jer u njemu ne postoji samo jedna priča – u njemu je cela biblioteka, prepuna dela naše mašte. Prvo, tu su mikronarativi koje imamo o pojedinačnim događajima i koji se uglavnom razlikuju od čoveka do čoveka, čak i kad je reč o istom događaju. (Više o ovom fenomenu možete pročitati OVDE). Zatim, tu su narativi za pojedinačne oblasti života – karijeru, porodicu, ljubav, prijatelje, duhovnost, hobije… koji se više ili manje međusobno prepliću. Najopštiji i ujedno najznačajniji za realni tok naše sudbine je narativ koji stvaramo o celokupnom svom životu.
Psiholog Northwestern univerziteta Dan McAdams je stručnjak za narativni identitet. On smatra da se naša sposobnost kreiranja ovog kognitivnog scenarija menja se s vremenom. Do druge godine života smo u ulozi glumca u sopstvenom narativu. U ovoj fazi tek definišemo sopstvene osobine i granice iako imamo sposobnost da sebe prepoznamo u ogledalu i razumemo da smo deo neke zajednice kao što je porodica ili grupa u vrtiću. Oko osme godine života dodajemo još jedan sloj svom autobiografskom biću i postajemo agent glumcu u sebi. Naime, mi i dalje igramo svoje uloge deteta, brata, sestre, komšije, druga… ali donosimo ciljane odluke nadajući se određenom ishodu, analiziramo prošlost i projektujemo budućnost. Konačno, ulaskom u odraslo doba, postajemo autor sopstvenog scenarija, opisujemo kakvi smo mi to glumci i zašto kao agenti, radimo to što radimo.
McAdams u ličnim narativima vidi važnu sponu sa mitovima, jer kao i u tim umotvorinama koje metaforom uspevaju da prenesu istu poruku različitim generacijama, naši narativi mogu da povežu naše prošlo „Ja“ sa današnjim i budućim. Kao i u svim mitovima, čovekov narativni identitet sadrži heroje i zlikovce, koji mu pomažu ili ga sputavaju, važne događaje koji određuju tok fabule, izazove, prevazilaženje prepreka, razne avanture glavnog junaka… Kad želimo da se predstavimo drugima, mi im pričamo svoju životnu priču, baš kao što drugi nama pričaju svoju kada žele da ih upoznamo.
Životna priča jednog čoveka nije iscrpna istorija svega što mu se ikad dogodilo. Naprotiv! On ima, kako to McAdams naziva „narativni izbor“ tako da se fokusira tačno na određen tip važnih i retkih događaja u svom životu, za koje veruje da su ga oblikovali. Međutim, naše interpretacije događaja se u velikoj meri razlikuju. Neko bi na pitanje s početka ovog teksta, rekao da se jako dobro seća kako su ga roditelji učili da pliva tako što su ga ubacili u duboku vodu, jer i dan danas ima strah od dubine, ali i nepoverenje prema autoritetu. Neko drugi bi, pak, rekao da će zauvek biti zahvalan svojim roditeljima, jer je od malih nogu shvatio značaj rizika, zbog čega je danas uspešan preduzetnik. Neko treći bi taj događaj iz detinjstva smatrao potpuno nevažnim.
Dakle, način na koji doživljavamo stvari i pričamo priče o njima sebi i drugima, može zaista da menja naš život.
Spasenje ili propast
McAdams se bavio proučavanjem narativnog identiteta duže od 30 godina, jer je žarko želeo da sazna u čemu se razlikuju lični narativi i da li možda postoje prepoznatljive strukture kod određenih tipova ljudi. Svojim ispitanicima je u mnogobrojnim istraživanjima davao zadatak da podele život u poglavlja i sete se ključnih scena – uspona i padova, preokreta ili ranih uspomena. Podsticao ih je da razmišljaju o svojim ličnim uverenjima i vrednostima kao i o centralnoj temi njihovih životnih priča. Otkrio je zanimljive pravilnosti u tome kako ljudi doživljavaju svrsishodan život i kako interpretiraju svoja iskustva.
Utvrdio je da postoje dve vrste: priče o spasenju i priče o kontaminaciji.
Priče o izbavljenju počinju loše, a završavaju se srećno. To su one priče koje pričaju ljudi potekli iz teškog siromaštva, a koji su uspeli da prevaziđu sve prepreke i čak pomažu drugima da rastu, razvijaju se i napreduju. Ovaj narativ je narativ ljudi koji su motivisani da ostave pozitivan trag u svetu i neku vrednu zaostavštinu budućim generacijama. Tokom 30 godina istraživanja, McAdams se susreo sa mnogim takvim pričama, a verovatno ste i sami upoznajući bolje neku osobu, otkrili da postoje ljudi koji iz teških životnih iskustava i brojnih nedaća, uspevaju ne samo da izađu kao pobednici, nego i da budu zahvalni na lekcijama koje su u njima dobili.
Njihova suprotnost su oni koji imaju priču o kontaminaciji, narativ u kom je dobro zauvek ostalo u senci lošeg. Oni smatraju da ne mogu da doprinesu društvu ili da je njihov doprinos potpuno nevažan. Obično su anksiozni, depresivni i imaju utisak da nemaju kontrolu nad sopstvenim životom.
Kako ono što govorimo sebi utiče na naš život?
Šta mislite: koji od ovih narativa je korisniji za vas? Koji vas približava sreći, ispunjenom životu i blagostanju? Iako se odgovor sam nameće i McAdamsova istraživanja potvrdila su da je to narativ spasenja.
Ako verujete da vaše postojanje ima svrhu, da ste voljeni i potrebni, da se prepreke i problemi mogu prevazići, a da su neuspesi lekcije koji nas na kraju čine boljim i zapravo uspešnijim ljudima, vi ćete zaista živeti tako. S druge strane, ako mislite da je vaš život besmislen, da niste voljeni i dovoljni, da su neuspesi večni zidovi podignuti nasred vašeg puta ka uspehu, vi zaista nećete moći da budete srećni. To je ono što se u psihologiji naziva samoispunjujućim proročanstvom, jer mi nesvesno i po svaku cenu, pokušavamo da dokažemo sebi istinitost svojih narativa, baš kao što ljubomorno čuvamo svoje vrednosti i uverenja, pa makar oni bili i nekorisni.
Primera radi, ako istinski verujete da niste voljeni, vi ćete nesvesno sabotirati sve pokušaje drugih ljudi da vam se približe i pokažu svoju ljubav i to samo zato što na nesvesnom nivou pokušavate da očuvate svoje uverenje netaknutim. Srećom, važi i obrnuto: ako (ponovo, primera radi) verujete za sebe da ste sposobni i pametni, pronalazićete šanse za svoje usavršavanje, čak i tamo gde ih nema i sami otvarati nove horizonte, čak i dok ste u potpunom mraku, jer vaša podsvest iznad svega želi da sačuva vaše uverenje.
Slično važi i za narative koji su u hijerarhiji ličnosti iznad vrednosti i uverenja. Kao što je vrednosti i uverenja moguće menjati, tako je i nekorisne narative kontaminacije sasvim je moguće menjati i postepeno svoja iskustva posmatrati iz pozitivne vizure.
U tome vam od neprocenjivog značaja može biti NLP Practitioner i NLP Master edukacije na NLP institutu. Ovi izvanredno korisni programi pružiće vam konkretna znanja, tehnike i alate, uz pomoć kojih ćete upoznati najdublje delove svog bića i kreirati svoj narativ kakav zaslužujete. Jer, znajte, vaša životna priča postoji samo u vašoj glavi i nije ispisana mastilom, nego kredom. Zato je svako njeno poglavlje moguće ispraviti.
