Bog je prvo stvorio muškarca pa ženu (mislim tako su nam dojavili, preneli, tako nas nekako naučuli, za život obučili). Negde sam pročitala da svaki veliki umetnik prvo stvori skicu pa tek onda remek delo. Sada će neki reći „Opa, evo još jedna feminiskinja. Da te čujem mala. Šta bi nam ti to dala?“ Ja ću vam samo reći da ne volim etikete, ali ako biste već da me obeležite, može etiketa humanistkinje, jer volem da volem sve ljude ovoga sveta. Baš kao što je veličanstvena Victoria Woodhull to rekla: Nema veze ko ste ili šta ste, stari ili mladi, crni ili beli, pagani, Jevreji ili Hrišćani, želim da vas volim i da se svi volimo… (nešto više o ovoj neverovatnoj ženi možete pročitati OVDE).
Hajde da počnem sa krajem…jer kraj je početak.
Ne verujem u političke pokrete, verujem u lični pokret, pokret duše, kada se čovek zagledan u sebe toliko postidi, da poželi da promeni nešto u samom sebi, ne u spoljašnjem svetu. – J. Brodski
Ili kako to Žanica čarobnica kaže “Nova revolucija neće biti organizovana, ona se dešava u svakome od nas. ” I dodaje “Niko ti nije konkurencija. Drugi ionako ne postoje.” (iz teksta Onasija)
Ko nas je učio da smo toliko različiti?
Ko je rekao da su razlike loše?
Ko je rekao da su žene kurve a muškarci frajerčine, dase?
Da su sve žene komplikovane? Da su svi muškarci svinje?
Da su sve žene lude? Da su svi muškarci seronje?
Da žene ne psuju? Ma nemojte kasti…prosto neverovatno, a zašto žene ne psuju? To je ružno, nekulturno i nevaspitano? Pa dobro, a što onda muškarci psuju? Da nije zato što su oni nekulturni, nevaspitani? E, tu sam vas našla i malo zašla…. Psuje ko god želi da psuje. To nekome dođe kao zanimacija a nekome kao relaksacija i nema nikakve veze sa tim da li je žensko ili muško. To je tako…
Fine devojke ne spavaju sa kim god požele, one se čuvaju? Za šta se čuvaju? Od koga se čuvaju? Od sebe samih…
Muškarci ne plaču? A žene samo cmizdre. Žene su baš velike pizde. I sad ja malo zastanem, udahnem, izdahnem i shvatim da u tom grmu leži zec. Da, da… Jer kada se rodiš da bi ljudi shvatili da si živ, ti počneš da plačeš, ma počneš da se dereš kao magarac. I dečak i devojčica, nema razlike…jer ko je živ on plače, on se čisti, ma on bre vrišti. Priroda je suzne žlezde dala svima, i nama i njima. A pošto smo u jednom trenutku odlučili, dečake naučili i obučili da te suze gutaju, da ih sputaju, oni su presušili i tako se ugušili. Zato bi valjalo prijaviti ovo nasilje koje činimo nad sobom, nad prirodom, nad Bogom… Sve što se sputava, zatrpava mora jednoga dana da izađe na površinu, a što se više sputava to izlazi u gorim oblicima…pa tako sada svuda oko nas ludilo vlada…jer smo naučeni da sebe i svoju prirodu sputavamo. Da živimo po šablonu, po automatizmu, po nekom naučenom mehanizmu.
odbaci šablone odbaci morone odbaci kurtone odbaci automatizam odbaci veštački organizam duboko u sebe zađi sebe pronađi
There’s no comparison between Sun and Moon. They shine when it’s their time!
E tako ne bi trebalo ni mi žene (Mesec) da se poredimo sa muškarcima (Sunce) jer kada Sunce i Mesec odluče da budu jednaki, da ne poštuju i ne neguju svoju prirodu dođe do pomračenja. Tako smo i mi zapali u veliki mrak jer se borimo jedni protiv drugih, borimo se protiv svoje prirode umesto da je negujemo i ponosno pokazujemo, odmeravamo umesto da udružimo snage.
Sve što nam se dešava, bolesti, stradanja, suše, zemljotresi, poplave, prirodne katastrofe posledica su ugušenih emocija koje izlaze na površinu. Ovo je način na koji se priroda leči, način na koji se oslobađa negativne energije kojom smo je zatrovali. Prirodu ne možemo i ne treba da kontrolišemo, treba da je pustimo da prirodno teče. Kada pokušavamo da kontrolišemo prirodu, svoja osećanja, mi zatvaramo vulkan koji će pre ili kasnije eksplodirati. Emocije koje nisu oslobođene truju naše telo, truju prirodu čiji smo sastavni deo svi.
veruj voli dozvoli da boli to je ključ promene to je ključ ozdravljenja to je ključ novog rođenja jer emocije koje se zadržavaju da živimo nam onemogućavaju
Zato ako želimo da pomognemo prirodi, potrebno je prvo da pomognemo sebi. Potrebno je da se na prirodan način oslobodimo emocija i tereta koji nas guši, muči i koči. Vreme je da dozvolimo sebi da osećamo sva osećanja jer njih ne možemo da kontrolišemo, da ih osećamo iskreno i potpuno a ne da razmišljamo kako bi se neko drugi osećao na našem mestu. Vreme je da iskreno zavolimo svaki deo svoga bića, svoje telo, svoj um i svoje emocije. Vreme je da oslobodimo svu ljutnju, bol i tugu…da prihvatimo svoje vrline, svoje mane, pozitivne i negativne strane, da prihvatimo dualnost, svetlost i tamu, mušku i žensku stranu i da dozvolimo emocijama da slobodno teku…jer sopstvenim mirom doprinosimo miru u svetu.
Zato hajde da se volimo dok postojimo jer voleti snažno je jedino važno. Ili što je čudesni Dalaj Lama zapazio pa zabeležio:
The planet does not need more succesful people. The planet desperately needs more peacemakers, healers, restorers, storytellers and lovers of all kinds.
Ili naš veličanstveni Meša Selimović:
Hodaćemo bez razloga, radovaćemo se bez razloga, smijaćemo se bez razloga, s jednim jedinim razlogom, što smo živi i što se volimo. A kud ćeš veći razlog.
Iz pera jednog alhemičara duše – Ane Anke Stambolić
