Čitam nešto o horoskopima i tamo kaže: – Ako imate podznak u Biku, Lavu, Škorpiji ili Vodoliji, uporni ste i svojeglavi do te mere da neke stvari radite u korist svoje štete. Kada mi neko sa kim razgovaram kaže da je to sve zbog horoskopskog znaka, uticaja planeta, kuća… da je to zasluga prethodnog ili prethodnih života, ili bilo šta slično, shvatim to kao paravan, nemogućnost osobe da preuzme odgovornost i potrebe da to prebaci na nekog ili nešto drugo.
U životu uvek postoje alternative, mogućnosti koje sami sebi dopuštamo ili ne u zavisnosti od ličnog skripta koji smo stvorili i za koji smo se odlučili bez obzira na sve.
Ako je naš skript ili životni scenario gubitnički, ako smo doneli odluku da kada u stvari hoćemo mi nećemo i kada nećemo hoćemo, mi smo se odlučili na sabotažu, na saboterski scenario. Tada razvijamo pasivno-agresivnu ličnost a da zapravo toga nismo ni svesni i trudimo se čitavog života da potvrdimo svoju odluku iz detinjstva i da se nje držimo. A da li je odluka deteta prihvatljiva odraslom? Da li je odrasli dobar sluga lošeg gospodara?
“Sudbina nije stvar slučajnosti, već je stvar izbora; to nije nešto što treba čekati, već nešto što treba postići.” (W. Jennings Bryan)
Kada shvatimo šta sami sebi činimo i dokle smo stigli u tom činjenju, i vidimo se u mizeriji sopstvenih odluka ali iz ranijeg uzrasta, vreme je da se menjamo. Kada donesemo novu odluku došli smo do pola puta promena.
Radim protiv sebe
„Imam utisak da u ljubavi uvek radim protiv sebe,” kaže Violeta. „Kada sam pre nekoliko godina počela vezu sa Androm, činilo se da sam našla ljubav svoga života. Ali je vrlo brzo sve postajalo previše, preintenzivno. Počela sam da ga ignorišem, bivala sam grozna prema njemu. Razišli smo se. Pomirili smo se posle nekoliko meseci. Ja i dalje tražim razloge i izmišljam sulude scenarije prema kojima on nije za mene, a u stvari najviše bih volela da se nikada ne razdvojimo. U glavi mi je haos i osećam teskobu u telu, jer duboko u sebi verujem da ja nisam dovoljno dobra za njega.”
Violetin unutrašnji saboter aktivira se kada su prisutne jake emocije, i to češće pozitivne. Stručnjaci smatraju da je to pravilo. Ako neko umesto radosti i sreće očekuje odbijanje i u tom pravcu kreira rešenje, odbijanje će i dobiti jer ono nije u konfliktu sa njegovim uverenjima već je produkt ličnog scenarija. Sabotiranjem vlastite sreće dokazujemo da su naša verovanja istinita. Kako neko može da uživa u ljubavi ako od malena veruje da je ljubav nemoguća misija, da nije vredan voljenja i uživanja i da je život dolina plača.
Ako ste odrasli u sredini koja vam je pokazala, od koje ste naučili da su veze komplikovane, da ljudi u bliskosti povređuju jedni druge, onda je vrlo verovatno da ćete i sami isprovocirati problem onda kada problema i nema. Na primer, svaki partnerov pokušaj da vam ostavi prostor i vreme, jer smatra da vam je to potrebno, vi ćete tumačiti kao njegovo neprihvatanje vas, kao vašu neadekvatnost.
Činjenica je da sami sebe sabotiramo s vremena na vreme. Promena frizure zvuči vam kao nešto vrlo dobro, ali svakog dana se toga setite već kada su saloni zatvoreni. Želite da se zabavite, izađete sa prijateljima ali se u poslednjem trenutku odlučite, uvek uz opravdanje, da ostanete kod kuće i gledate TV ili idete na net.
Čovek kada nešto želi nađe način da to ostvari, a kada ne želi nađe izgovor!
Strah od sreće
Strah od uspeha ili sreće veći je nego strah od neuspeha. Pretvaramo se da smo dobri, pouzdani, atraktivni i upadamo u „Sindrom prevaranta”. „Taj sindrom znači da govorite sami sebi: Kada bi ljudi znali kakva sam ja ustvari… Kada će oni zapravo to otkriti?” kaže psiholog Baily. Taj strah da će nas neko „razotkriti” može da bude okidač za samosabotersko ponašanje.
„Majka mi je uvek govorila da sam neupotrebljiva. Baš tim rečima. Danas to, doduše nešto blaže, govori i moj dečko,” priča Sandra „I ja to stvarno verujem za sebe. Znam da to nije u redu, ali to mi je postalo toliko normalno da ne vidim drugi izlaz. Nije mi jasno zašto me drugi vide kao uspešnu u poslu. I stalno živim u strahu da će me razotkriti. Da će istina izaći na videlo.”
Uspeh donosi ogromnu količinu stresa, čitavo telo se probudi, a to je velika promena i tada lični uspeh sabotiramo kako bismo izbegli promene. Ma koliko promene bile pozitivne i ma koliko nam omogućavale promenu života na bolje mi ih onemogućavamo, puštamo da saboter dođe na površinu. Često nam i okolina pomaže svojim postupcima i ponašanjem tako što je okidač za nastup našeg sabotera. Iz ljubomore što smo na putu da postignemo ili smo već postigli nekakav uspeh, prijateljice nam nalaze greške i mi, da ponovo bude kao pre, sabotiramo postignuti uspeh, tako što, na primer, kada smo usred dijete odlazimo na picu ili kolače sa prijateljicom buckom.
Ne zaslužujem ništa bolje
Želim da sam nevidljiva, znam da nisam dovoljno dobra, treba da me ignorišete, ne zaslužujem ništa bolje… Zvuči li vam ovo poznato? Stručnjaci kažu da su žene vodeće u sabotaži i da se preterano samoanaliziraju. Puštajući mašti na volju, iz jedne misli idu u drugu i vrlo brzo su u začaranom krugu iz koga je teško izaći a kamoli fokusirati se na pojedinačne ciljeve i pokrenuti se napred. Samosaboterstvo je kod žena usko povezano s prejedanjem i alkoholizmom. Žene su sklone takvom ponašanju jer imaju urođenu tendenciju da uvek stavljaju drugog ispred sebe.
Kada postanemo svesni da samosabotaža postoji tek onda možemo da je izbegnemo, da nešto uradimo sa njom. Kada vam se po glavi počnu motati saboterske misli, postanite ih svesni, prepoznajte ih. Okrenite se nečemu praktičnom, fizički se angažujte u nekom smeru, na primer očistite sve cipele u cipelarniku – to je aktivnost koja će vas fokusirati na akciju u sadašnjosti.
Potražite pomoć prijatelja ili porodice. Recite im u čemu je problem i kakve vam se misli motaju po glavi. Zbog toga nećete u njihovim očima ispasti manje vredni ili glupi. Izgovorite problem. Reč je materijalizacija misli. Onog trenutka kada misao pretočite u reč, dali ste joj oblik, izvukli je iz mraka i tek tada zapravo možete sa svojim saboterom i da se susretnete. Videćete da je sabotersko ponašanje samo model preživljavanja i da ne vodi nikakvom napretku. Suočićete se sa restriktivnim, ograničavajućim delom vaše ličnosti koji verovatno u sebi nosite iz detinjstva.
„Preumorna sam da bih se igrala – kao što sam to bila i dok sam kao devojčica gledala braću kako se igraju u vrtu. Ja sam morala da ostanem uvek kod kuće zbog obaveza. A nakon obaveza više nisam imala snage za igru i smeh. Tako je i danas.” Anais Nin
Strah od uspeha
Dok na svesnom planu želimo da ojačamo, na primer da izgubimo suvišne kilograme i da se osećamo dobro u svom telu, na nesvesnom planu dolazi do blokirajućih otpora. Strah od uspeha nije strah od samog postizanja uspeha već od promena koje mogu doći kao rezultat uspeha. Recimo da imate nekoliko suvišnih kilograma koji nikako da odu posle porođaja, a želite da se u svom telu ponovo osećate seksi. Vaš unutrašnji glas može da kaže: – Ako uspem da smršam, biće mi neprijatno jer će drugi to primetiti. Možda se neće složiti sa mojom odlukom. Ko zna kako ću im izgledati. Pa ja sam ipak majka i ne bi trebalo više da budem seksi… ili ako uspem, i onda želim da održavam dobru kondiciju i super izgled, provodiću previše vremena vežbajući u teretani ili na nekom kursu udaljena od deteta kome sam potrebna. A kao izgovor pred drugima kažemo: – Ako dođem u super formu, onda nikada više neću moći da jedem ono što mi se sviđa. Dok nam naš unutrašnji saboter poručuje – Ja ne zaslužujem da se osećam dobro u svom telu. Drugi to zaslužuju, ali ja ne.
Taj unutrašnji glas, koliko god se činio iracionalnim, je glas koji stiže iz dubine podsvesti. To može biti strah od osećaja krivice, osećaja da ne zaslužujemo ono što želimo, kao i strah od gubitka nečega ili nekoga. Taj tihi, ali moćni glas nesvesno nam šalje signal da se zaštitimo od onih promena koje bi nam mogle „naškoditi”. Kao rezultat, mi sami sabotiramo svoj uspeh ponašanjem koje nam šteti: što smo bliže ostvarenju svog cilja, to se manje pridržavamo uputstava za ishranu ili sve ređe odlazimo na treninge jer „imamo previše posla”. Nalazimo se u začaranom krugu u kome smo nezadovoljni jer ne uspevamo da dođemo do rezultata koje želimo, dok nesvesno sabotiramo svoj napredak. Uz to, naravno, okrivljujemo sebe za sve greške koje radimo svesno.
Kako izaći iz začaranog kruga
Kada već shvatimo da gajimo sabotera u sebi, onda smo primetili da se nalazimo u začaranom krugu misli i dela i suočeni smo sa strahom od uspeha. Zapitajmo se tada:
Da li želim da izađem iz začaranog kruga?
Šta se dešava sada kada sam svesna straha od uspeha i suočavam se sa njim?
Definišem svoj cilj, postignuće, potrebu.
Šta je potrebno da dođem do svog cilja?
Kada dođem do svog cilja, šta će biti promenjeno i kako će ta promena uticati na moj život?
Hoće li moj uspeh uticati na ljude oko mene i kako?
Šta sve može da bude promenjeno kada postignem uspeh?
Da li sam spremna za promene koje mogu doći kao rezultat mog uspeha?
Kada sagledate svoje strahove, možete svesno i racionalno da zaključite ima li ili nema smisla za strahovanje. Trenutak kada osvestimo svoje podsvesne strahove je trenutak kada sebi dajemo mogućnost da se zauvek rešimo svog unutrašnjeg sabotera.
Uloga porodice u kreiranju sabotera
U porodici koja relativno dobro funkcioniše roditelji se suočavaju sa životnim izazovima tako što imaju otvorenu komunikaciju i istražuju mogućnosti koje im stoje na raspolaganju, i ne boje se da traže pomoć i van porodice kada im je ona potrebna. S druge strane, u porodicama koje ne funkcionišu dobro, roditelji ugrožavaju porodičnu ravnotežu tako što emituju svoje strahove i frustracije a da pritom ne vode računa o posledicama po decu koje su proizvod ovakvog ponašanja. U ovim porodicama mehanizmi suočavanja sa problemima su kruti ali njima uobičajeni. Najčešći su:
Negiranje
Negiranje je često prvi mehanizam suočavanja sa problemima, kojem roditelji pribegavaju da bi povratili ravnotežu. Negiranje ima dva lica: „sve je u redu”, i „nešto nije bilo u redu, ali neće se ponoviti”. Negiranje svodi na najmanju meru, diskredituje, odbacuje kao šalu, racionalizuje ili preimenuje destruktivno ponašanje. Preimenovanje – oblik negiranja – uzima problem i skriva ga iza eufemizama. Alkoholičar postaje „neko ko pije u društvu”, fizički zlostavljač je „onaj koji uvodi disciplinu na strog način”.
Projekcija
Projekcija takođe ima dva lica: roditelji mogu optužiti dete za one nesposobnosti od kojih sami pate i mogu ga okriviti za pogrešna ponašanja koja zapravo proizilaze iz njihovih ličnih nesposobnosti. Nesposoban otac koji nije u stanju da zadrži svoj posao, optužiće svog sina za lenjost i nepokretnost, a majka alkoholičarka okriviće svoju ćerku za nesreću koja ju je naterala da pije. Ovakvi roditelji obično koriste obe vrste projekcije da bi izbegli preuzimanje odgovornosti za svoja lična ponašanja i svoje vlastite nedostatke. Potrebno im je žrtveno jagnje, a to je obično najranjivije dete u porodici.
Sabotiranje
U porodicama s ozbiljno disfunkionalnim roditeljem – ludim, pijanim, bolesnim ili nasilnim – ostali članovi preuzeće na sebe uloge spasilaca. To stvara potrebnu ravnotežu slab-jak, loš-dobar ili bolestan-zdrav. Ako disfunkcionalan roditelj počne da se oporavlja ili se uključi u terapeutski tretman, to može da predstavlja ozbiljnu pretnju porodičnoj ravnoteži. Ostatak porodice nesvesno pronalazi načine za sabotažu napretka disfunkcionalnog roditelja, kako bi svi mogli da se vrate svojim poznatim ulogama. To se događa i kada traumatizovano dete počne da se oporavlja.
……….
napisala Dragana Pjanić za magazin Sensa.
Njene tekstove objavljujemo kao uspomenu na divnu saradnju i kao uspomenu na nju samu.
