Već 8 meseci idem na psihoterapiju svakog četvrtka. Baš kao što treniram utorkom, četvrtkom i subotom, prija mi da imam rutinu i kada je psihoterapija u pitanju. Kada bolje razmislim moj život je dosta uslovljen rutinama na koje sam navikla od malih nogu. Rutine mi pomažu da smanjim depresivne periode, kao i da ućutkam unutrašnjeg kritičara.
Kao dete, išla sam na francuski i treninge tenisa posle škole, a subotom bih ceo dan provela na intenzivnom kursu engleskog jezika i pripremama za CPE. To mi je ugradilo neverovatne radne navike, disciplinu i samopouzdanje od ranih dana. Nagrade za to bile su uplate na račun na kojem se štedelo za događaj godine, sajam knjiga i posete knjižari u starom Merkatoru koja je prodavala italijanske brendove svezaka, dok se kasnije nije otvorio Mamut u Sremskoj ulici, meka za sve ljubitelje Nici brenda pernica, svezaka i štreberskih asesoara.
Perfektno obavljeni zadaci u školi bile su nešto što ide olako i što se podrazumeva, a prevazilaženje svojih granica dešavalo se samo na privatnim časovima francuskog, gde sam se bavila kreativnim pisanjem, slala eseje i pesme na takmičenja i putovala u Francusku na leto kao rezultat tih nagrada.
Nikada nisam bila jedna od one dece koju su roditelji terali da išta radi, ali očekivanja su zasigurno postojala i što sam ih više ispunjavala, ona su samo rasla. Verujem da sam oduvek ja imala najviša očekivanja od sebe seme. Naravno da je tu bio prosek 5.00 uvek, republička takmičenja iz francuskog i engleskog su bila bonus, ali niko tu nije bio posebno iznenađen, jer je oduvek delovalo da sve što radim meni ide ekstremno lako i ne znam kako sam činila da to tako izgleda, ali posledica toga je da ni danas ljudi često ne vide koliko truda, rada i posvećenosti ulažem u sve čime se bavim. Pisanje pesama i priča bilo je moj prozor u imaginarni svet, a kreiranje vision boardova od časopisa koje je moja mama čitala, seckanje, lepljenje i prelepljivanje šarenim glitter lepkom bili su moj omiljeni hobi. Na te vision boardove lepila sam osećaje koje želim da izazovem, zemlje koje želim da posetim, garderobu kakvu želim da nosim i hranu koju želim da probam. Sećam se moje fascinacije kada sam otkrila na internetu u prvom srednje fotke i recepte za koktele, jer alkohol do 18.godine nisam ni probala, ali sam vrlo dobro znala šta ide u mohito, šta u Mai Thai, a šta u Blue Lagoon. Boje, oblici, reči, slike i priče bile su moje omiljene igračke i fascinacija koju bih proučavala satima u svojoj sobi.
Unutrašnji kritičar i ishrana (kada se pojavio)
Slika koju sam odavala u okruženju devojke koja drži sve pod kontrolom, uvek je bila samo slika.
Paralelno sa njom, borila sam se od osnovne škole sa viškom kilograma, nadutosti i alergijama na hranu. Depresija je bila tu od trećeg osnovne škole, mada po svojim pesmama koje sam pisala i ranije vidim da je bila tu negde od sedme godine. Depresija i unutrašnji kritičar nisu dobar tim.
Moji roditelji nisu imali pojma za moju intoleranciju na laktozu i gluten, a u mojoj kući se verovalo da bez domaćeg sira, jogurta i hleba nema dobrog doručka. U školi sam non stop imala proizvke na račun izgleda, debela, bucko i ostalo iz tog asortimana. Tek negde u 7. razredu posle godina ubeđivanja roditelja da zaista nije do mene, otišla sam kod nutricioniste na pregled. Čuveni doktor Pfaf mi je prepisao neku oskudnu ishranu, dok je iz njegove kancelarije iz mikrotalasne rerne mirisao moji tada omiljeni ručak, šiš ćevap u velikoj lepinji sa svim mogućim začinima i prelivima, koji nije bio na mom oskudnom suvom meniju. Ova moja prva dijeta je urodila plodom, jer čim sam skinula par kilograma, navukla sam se na komentare koje sam dobila u školi od profesora, ostalih đaka i dobila sam afirmaciju okruženja da radim pravu stvar. Osećala sam se tada po prvi put veoma uplašeno povodom hrane, jer nisam znala šta će se desiti ako slučajno izgubim kontrolu ponovo. Da li će ljudi (čitaj: da li ću ja) ponovo misliti da nisam dovoljno vredna, da nisam dovoljno dobra i da se ne trudim dovoljno? U svemu drugom sam briljirala, kako je onda prokleta hrana bila nešto sa čim ne mogu da se uhvatim u koštac. Onda sam počela da istražujem blogove, forume, sajtove poput SkinnyBitch i počela sam da na putovanjima kupujem knjige o ishrani. Bila sam na veganskoj ishrani, pa na makrobiotici, pa na Atkinsovoj…Dijete sam menjala kao nove cipele, ali osećaj ispunjenosti i zadovoljstva večito je izostajao. Osećala sam se tužno, umorno i iscrpljeno, jer nisam znala kojem dijetskom trendu da se prilagodim, koji je za mene, a nisam znala kao dete da uzmem sve faktore u obzir (krvnu sliku, zdravstveno stanje, alergije na hranu). Moj kriterijum tada je bio šta je popularno i šta rade poznati koje sam viđala u magazinima i na televiziji koji dobro izgledaju. U školi nismo učili ništa o tome, a kod moje kuće je uvek bilo kuvanih jela, zdrave hrane i niko nije bio gojazan, svi su se bavili sportom ceo život, pa višak kilograma nije bio problem ni za koga, sem za mene. Negde u šestom razredu prestala sam da se bavim tenisom, jer nisam postizala više školske obaveze i pripreme za upis u srednju školu. Tada nisam volela sport, zapravo mrzela sam ga, gledala kao nužno zlo i proći će godine dok se ne zaljubim u fizičku aktivnost i ne integrišem je u svaki dan mog života. Kritičar mi je uvek dahtao za vratom. Više o tome pisala sam ovde…
Otkud sada tekst o ućutkavanju unutrašnjeg kritičara?
Stigle su mi brojne poruke na Instagramu nakon ove fotke gde me pitate kako da ućutkate unutrašnjeg kritičara, zavolite sebe, prestanete da ističete svoje mane i gurate vrline u stranu…Mislim da sam vrlo kompetentna da pišem o ovome iz ugla devojke koja se ceo život bori sa nesigurnostima povodom fizičkog izgleda, pa sam zato htela da vam dam kontekst priče, da ne mislite da stvari o kojima pričam pričam na pamet.
Svi mi imamo dva glasa u nama, onaj koji nas podržava i podiže i onaj koji nas kritikuje i spušta. Oba glasa su važna i ne treba jedan ni drugi prisilno ućutkavati, jer imaju svoju svrhu. Ono što je interesantno je da kada se potrudiš da obratiš pažnju često prepoznaš osobu čiji je taj glas, stav ili ton, možda i specifičan način izražavanja ili vređanja. Dobro se zamisli ko je ta osoba koja se pojavi kada te kritičar uhvati u mašinu?
“Svi smo fundamentalno nesigurni”- izjavio je Martin Lindstrom na ARK simpozijumu u Beogradu ovog maja, navodeći svoj lični primer. Slažem se sa tim, jer u mom krugu ljudi koji je zaista širok i raznovrsan znam da se ljudi za koje javnost smatra da su najuspešnije bore sa najvećim izazovima. Kako se onda oni bore sa tim? Ne znam, ali podeliću sa vama ono što meni pomaže.
Šta meni pomaže da ućutkam unutrašnjeg kritičara?
- Obraćam pažnju na situacije u kojima se pojavljuje i na rečenice koje izgovara, specifičan ton i boju glasa.
- Napravila sam listu stvari koje kritičar iznova i iznova ponavlja, koje ga najviše lože i situacija koje su obojene okidačima gde se kritičar najčešće javlja.
- Napravila sam listu stvari koje zaista volim, cenim i poštujem kod sebe.
- Skrenula sam prijateljima pažnju da aktivno radim na ućutkavanju unutrašnjeg kritičara i da me podsete i prekinu ako čuju da kritikujem sebe javno na neku temu.
- Napravila sam listu svih kritičara iz prošlosti od porodice, preko profesora, trenera, prijatelja, bivših momaka i sada kada kritičar dođe, ja tačno znam iz kog je foldera ispao.
- Napravila sam listu svih ljudi koji su me podržavali od detinjstva od porodice, komšija, preko profesora i prijatelja. Oni su ti čiji glas pokušavam da prizovem u trenucima krize. Neki od njih više nisu živi, ali znam šta bi mi rekli da si tu i onda me taj njihov glas umiri i ispuni ljubavlju.
- Kada se uhvatim u jaku mašinu povodm nečega podsetim se da se zapitam da li bih se isto tako ponašala da je moja najbolja drugarica to uradila. Odgovor je uvek ne, imala bih mnogo više razumevanja, tolerancije i podrške nego što imam za sebe.
- Joga i meditacija rade protiv kritičara kao beli luk protiv prehlade 🙂 Zaista se rezultati vide odmah, jednostavno više razumevanja, strpljenja i ljubavi prema sebi uvek su nešto što kritičara gurne u stranu.
- Kada kritičar dobije krila, trudim se da stavim stvari u perspektivu i da ne bojim neutralan događaj emocijama koje su rezultat prošlih iskustava i mojih uverenja. Stavljanjem stvari u perspektivu kritičar gubi moć.
- Konstantno se podsećam da spustim ramena i opustim vilicu, jer kada kritičar udari na ego, obično uđem u fight or flight mod.
Ništa od gorenavedenog nije novo, revolucionirano ni posebno, samo je rezultat dvadesetosam godina života u mojoj koži i pokušaja da prihvatim stvari takve kakve jesu i uradim najbolje od onoga što imam i znam sada u ovom trenutku gde sam sada.
napisala Jovana Miljanović, tekst je preuzet sa njenog sajta
