Kad prestaneš da se žališ, počneš da živiš. Kad prestaneš da se samosažaljevaš, počneš da igraš. Nikad se nisam pokajala zbog nečega što sam uradila, nego samo zbog onoga što nisam. Nisam rekla nekome da mi je stalo, kad sam osetila, nisam rekla nekome da ostane, kad je odlazio. Kad sam otišla, nisam napravila propisnu, očekivanu i nadasve traženu dramu. But, then again, šta smo mi bez naših grešaka? Ko živi, taj ima priliku i da greši.
Dok sam se vozila po indijskim selima, začula sam muziku u hindu hramu, te odem da vidim šta se dešava i dočeka me Indus u majici s natpisima. Ne registrujem odmah šta je – zaista je bilo neočekivano. Mozak tiltuje. Sednem tako među sve Indijce – ja bledolika, a oni pevaju, sviraju i – ko god im svrati, veruju da treba da mu daju hranu i čaj. Kad me je domaćin poslužio, tek onda vidim da mu na majici piše “Igraj dok postojiš“. Na srpskom. I Beograd. Kakva poruka, sva sam se naježila, osim što mi je skočila i temperatura – tog dana me je ujela pčela a ruka mi je lagano oticala.
Probudim se usred noći i shvatim da mi je nešto ispod kreveta, otvorim terasu i mačka nonšalantno izađe napolje. Uhvatio me neki nemir. Oh, pa to kosmos pita Shall we dance? Tako da sam otišla da igram.
– Znala si da će ovo među nama biti čudno.
– Ja volim čudno.
– Tom odgovoru se nisam nadao. A znaš da sam došao totalno sjeban ovamo, i zbog posla i zbog sveže raskinute veze – priča mi On.
Jedna od onih božanstveno lepih osoba koje toga nisu ni svesne. Nesvestan, takođe, i toga kakva milost ga je dovela u naše ”polje“, obično zatvoreno za turiste i one koji su u potrazi za suncem i morem. Arambol nije nikakva turistička atrakcija, niti ima posebno more ili plažu. Naprotiv, sva druga mesta mnogo su lepša za ”plažovanje”. A ovde pak neka magija… I svojevrsni social experiment. Nigde na drugim mestima ne postoji takva koncentracija ljudi koji svoju ranjivost nose tako vidljivo da postaje njihova snaga.
– A zašto se vi niste javili u ambasadu? – pitam ga, jer smo ustanovili svojevrsni običaj da ko god dođe s Balkana mora da se prijavi kod mene u ambasadu. Broj “naših“ sve više raste. “We are all family.”
– Vaša ekselencijo, samovao sam na plaži s knjigama, ranjen i umoran – samo Lavovi se obraćaju jedni drugima tako pompezno. Velike mačke.
– Znate šta, kao spisateljica vam kažem, da čitate možete svugde, ima više smisla. Ovde igraj. Budi prisutan. Konektuj se sa sobom, zajebi wi-fi i telefon i insta feed. Zaboravi ko si bio, ovde možeš biti ko god želiš. Pričaj novu priču. Svi ovde igraju sa svojim ranama. “Jedini način da promenu učinite smisaonom jeste da uronite u nju, da se krećete s njom i pridružite se plesu” (Alan V. Watts).
Svi mi dolazimo u Indiju s otvorenim ranama, a da nisi bio ranjen, ne bismo se sreli. Verovatno smo u Beogradu prolazili jedno pored drugog, ali ovde smo se upoznali. Ili prepoznali, ima nešto u tvojim očima što govori više od reči. Tri sekunde su dovoljne. Nešto u nama već zna. Tako da imaj poverenja u ovu kosmičku romansu s plesnim tačkama. Ovo je pravi “La La Land”.
Čekajući da osetiš da je nešto pravo, život ti prođe u čekanju. Svako koga sretneš pravi je. Upravo ono što ti je u ovom trenutku potrebno. Uđi u kolo i igraj, i dok se ti budeš zabavljala – pridružiće ti se ko treba. Kad prestaneš da se žališ, počneš da živiš. Kad prestaneš da se samosažaljevaš, počneš da igraš. Postoji koncept zvani ecstatic dance. U stvari, skupe se ljudi da igraju, freeform dancing, DJ pažljivo bira numere, kao plesni guru. Nema droge ni alkohola, igraš od sedam do 22 h, nema ni fotografisanja, niti cipela. Igraš bos. Ako dođeš i stojiš sa strane, samo gledaš šta se dešava – propuštaš svu zabavu. Ukoliko uđeš u krug i prepustiš muzici da ti pokreće telo, potpuno je drugačiji doživljaj. Prođeš kroz sva svoja ograničenja, ko će šta misliti, umeš li ti to, te sve naše igre uma – uđeš u vibraciju i samo te ekstatični krug vrti.
“And then, your vibe attracts your tribe”
Zanimalo me je šta je severno od sreće? Ekstaza. Ekstaza je naše prirodno stanje, postiže se i plesom, nije bez razloga to što sve takozvane primitivne kulture imaju neku vrstu plesa. Ni kolo nije bez razloga, ni derviši se ne vrte tek tako. Jednom kad osetiš to iskustvo, sve ti postane jasno, bez objašnjenja… Jer šta mi ljudi radimo kad smo srećni? Pevamo i igramo. Danas to ne radimo mi sami, nego gledamo na ekranu kako neko drugi peva i igra. A mi postajemo samo konzumenti nečije režije za retardirane. Koristimo telo kao da je otpad, ubacujemo u njega sve i svašta, previše hrane kojom se pre tovimo nego hranimo, a potom pokušavamo sebe da izlečimo lekovima i telo se sve vreme buni. Telo ima više mudrosti nego sva naša filozofija. Umesto da sedimo i mozgamo depresivni ili stondirani na lekovima, uđimo u kolo! Svi ključevi za buđenje naše svesti sakriveni su u našem fizičkom telu. Telo je savršena alatka za lični razvoj. Bez mnogo priče. Mrdni kukovima i pokreni životnu energiju kroz kičmu. I životnu, i seksualnu, i kreativnu energiju.
I igraj kroz život. Igraj dok postojiš.
….
napisala Žana Poliakov za magazin Lepota i Zdravlje, 2017/2018.
