Svako ima neki izazov u ovom izrazito zanimljivom vremenu koje živimo, nekome se dešava i čeka da prodje, reaguje samo po potrebi besom ili ogorčenošću. Znate ih oni govore kako je “svet otišao u k…“ a neko ga proživljava jer ga je pogodila neka bolest ili nesreća koja ga stavlja na ozbiljan test should I stay or should I go? Ima li smisla uopšte truditi se da ostaneš u ovom obliku, na ovoj planeti, u ovom telu.
Zdrav čovek ima milion želja a bolestan – samo jednu. Neko ga pak doživljava kao učesnik i posmatrač and how wonderful world is. Čak i sa svom tom patnjom, mi ljudi smo neverovatno lepa bića. Slušala sam predavanje Alan Watts-a gde on priča o tome kako kad pogledaš školjku vidiš svu lepotu i njenu savršenost. Zamislite kad bi školjke jedne drugima govorile “Ti si debela!“
E to mi radimo jedni drugima i sami sebi, zato što smo samo učesnici a ne i posmatrači.
Jeste, lepota je uvek u oku posmatrača.
Svako ima svoj izazov danas, čak i kad patimo i to je nešto što može da nas oslobodi. Gorka pilula je ponekad najbolji lek. Moja dobra prijateljica je poželela da ode u manastir Sveti Nektarije, nalazi se na ostrvu Egina, preko puta Atine u Grčkoj. Ona je jedna on onih koja ima izazov u vidu bolesti i nakon što su je lekari otpisali, bori se sama sa sobom i pokušava da izadje iz vrtloga u kome non stop sama sebi grize rep. Ako neko u takvom stanju dobije takvu informaciju, nekako mi se čini da to treba poslušati. Ko zna šta se krije na tom putu?
Pošto niko nije hteo da je vozi a ne može avionom da ide, ponudim se ja. Ne znam zašto, nekako verujem da to prijatelji rade, kako god šašavo izgledalo ili nemoguće zvučalo, tu smo da podržimo jedni druge. Sa svim izazovima na putu, a putujemo jedno dva dana. Ona kašlje, ne može da diše, spava ili hoda, ustaje sto puta noću, spava ako spava u sedećem položaju na jednoj strani ali ipak pored svega toga rešena da stigne, prati mape kao suvozač. Ima dvadeset kilograma i izgleda kao da je neko usisivačem isisao sve mesnate delove iz nje. Smejemo se na to iako ona kaže da joj nije smešno ali dogovor je da je ovo trenutno stanje – koje smo rešeni da promenimo. Sve nas neki andjeli prate na tom putu i mi stignemo nekako do ostrva, priključi nam se još jedna drugarica, upoznamo nekog divnog oca Nikolu. On je onakav kakvo svešteno lice zamišljate da treba da bude, njegov poziv je da pomogne ljudima na putu, u nevolji, čak nas je pitao da li nam treba para?
Meni je to bilo toliko divno jer sam odrasla misleći da se popovima samo daje novac, socijalizam plus kapitalizam su me dosta programirali, izgleda. Medjutim, Grci žive sa svojom religijom, kao i mnogi narodi širom sveta, to je sastavni deo njihovog života. Ne moraš da glumiš, jedna osoba na ulici ali kad odeš u crkvu sav se uprepodobiš, duga suknja, maramom pokrivena kosa, skrušen pogled kao što to obično rade. Sretala sam ljude koji su rešili da poste a onda se izderu na prodavačicu u radnji jer im nije dala posne kiflice, or something. But then again, sve je to put i svako mora od nečega da počne. Nije moje da sudim.
Otac Nikola dao instrukcije sestrama u manastiru da nas dočekaju sa hranom i da sutra ujutru idemo sve tri na pričešće. Mislim, šta je pričešće, pitam se ja u sebi ali računam kazaće mi se samo. Istraživala sam toliko drugih religija mogu sad i ovo da posmatram kao antropolog. Šta bi Margaret Mead uradila u ovoj situaciji?
Ostrvo Egina je bez obzira na zimsko vreme – sunčano i zeleno, i to je samo po sebi već lekovito, ako mene pitate. Još to more… čuveni su po hobotnici, najbolja u Grčkoj. Ima li šta lepše od života na moru, već sama lokacija ti je recept za sretan život, sve ti priroda daje i to ne štedi uopšte. Čak i kad je bura. No mi smo u srednjem delu ostrva u centru, u manastiru, u sobi bez tople vode i sa jednim štekerom. Napolju je takvo bogastvo boja i mirisa, unutra – askeza. Ali možeš da budeš gost manastira tri dana i oni ti daju i hranu. Hrana doduše sve neka mrtva i braon, ali dobile smo i mandarine, domaće. Ujutru pre zore, pričešće, što ja i dalje ne znam šta je, ali uživam u neizvesnosti.
Medjutim molitve i liturgija kreću u šest sati i to traje i traje, i traje … sve na grčkom i u malom manastiru na neudobnim stolicama, traje i traje… Naravno mi smo došle u šest a Grci tek počeli posle osam ili devet jer je to trajalo do deset sati. Četiri sata onako neispavane, ja vozila dva dana usput sam i medicinska sestra sa osam ruku, ne mogu ni da meditiram, telo mi samo otkazuje poslušnost, glava mi se zabode u stolicu ispred i svaki put kad se cimnem, ustanem sa urezanim tragom na čelu. Moja drugarica tek pada sa stolice, ne mogu ni sve vreme da je držim i u tom … se razljutim i na boga i na svete entitete jer zašto je uopšte stavlja na ovakve muke… Pukne mi nešto u grudima i rasplačem se od besa i nemoći svoje u tom trenutku. Svi me gledaju sažaljivo a ja sobam i besnim u isto vreme, kao hobotnica kad se oseti ugroženom – puštam crno mastilo.
Onda mi je sinulo, pa ne radi to nama bog niti bilo kakve više sile, to mi sami sebi radimo. Ko me je terao uopšte u sve ovo? Moja radoznalost da vidim šta je pričešće a pre toga moja želja da pomognem drugarici. Dakle, sve je bila moja volja a radoznalost umalo nije ubila macu hobotnicu 🙂
Probudućeš se onda kad misliš da si dovoljno patio, da si platio potrebnu cenu i da je to enough. When you want to wake up, you will.
Veruje se da to mesto donosi čuda i da pomaže bolesnim ljudima no meni ionako ne trebaju dokazi. I do believe. Naravno da će joj biti bolje, imamo mi još onoliko avantura u planu, ove godine. Svaki dan je čudo, svako od nas je već čudo i savršenstvo u svoj našoj nesavršenosti. Divno je kako smo svi povezani.
Mi već imamo sve što nam je potrebno da živimo kao bogovi.
A čovek je čoveku najveći lek.
….
zapisala sam jednog januara 2014. godine
Iako joj je bilo bolje nakon tog puta i terapije na sokovima, čim je živnula opet, moja drugarica Milena otišla je na još jedan put sa koga se nije vratila. Ovaj put sama, bez pratnje bilo koga, nije ni meni rekla, otišla je mini busom na Hvar. Tamo je 8. marta i umrla.
Octopus Vulgaris Illustration
