Hipatija je bila matematičar, astronom i filozof neoplatonske škole krajem IV i početkom V veka nove ere u Aleksandriji, koja je bila prvi svetski centar učenja. I gde je Aleksandar Makedonski uveo princip kosmopolitizma, što je značilo da su svi morali da budu tretirani jednako i Grci i oni koji nisu Grci, kakav duh je i ona sama nastavila da neguje.
Odrastala je uz oca Teona, takođe poznatog matematičara i astronoma, koji joj je pružio obrazovanje u atmosferi Aleksandrijske biblioteke čijim hodnicima je svakog dana šetalo više od sto naučnika i filozofa, najvećih umova toga doba. Procenjuje se da je biblioteka brojala oko 700.000 naslova gde su se kulture persijskog carstva, Mesopotamije, Egipta, rimskog carstva, grčkog sveta, Azije, Kine, objedinile u eklektičnoj sintezi filozofije, nauke, religije i umetnosti. Otac je želeo u najboljoj nameri da od nje napravi savršenog čoveka uz organizovan program učenja i vežbanja. Stroga disciplina je obuhvatala rano ustajanje, vežbe koje su trajale nekoliko sati, opuštajuće kupanje kako bi bila spremna da ostatak dana provede učeći nauku, muziku i filozofiju. Neumorno je podučavala i istraživala tokom svog života.
Prema Sokratu Sholastku (rimskom istoričaru crkve) u naučnim oblastima nije prevazišla samo svog oca već i sve filozofe svoga doba. Bila je upravnik platonske škole. Podučavala je filozofiju Platona, Aristotela, Pitagoru, Plotina što zapravo čini školu neoplatonizma. Unapredila je naučne instrumente, pisala matematičke udžbenike, usavršila efikasnije metode deljenja. Učestvovala je u konstrukciji astrolaba (astronomski instrument koji se koristio u svrhe određivanja položaja i kretanja zvezda) i aerometra (instrumenta pomoću koga se određuje gustina tečnosti). Pisala je komentare na Apolonijeve Konike, Astronomski Kanon i Diofantovu Aritmetiku.
Njeni učenici su postali ugledni članovi društva i dolazili su da je slušaju studenti iz Afrike, Evrope, Azije. Svoje znanje je nesebično delila svima, čak i na ulici kad bi je neko zaustavio, ne praveći razlike među ljudima. Zbog svojih vrlina, dobrote, briljantog uma i obrazovanja njeni saveti su bili visoko vrednovani i među uticajnim ljudima toga doba. Bila je i čudesno lepa žena u koju su bili zaljubljeni mnogi muškarci, ali ona nije želela da se venča i govorila je da je želela da bude voljena kao čovek i biće, a ne kao žena i kao njeno lepo telo.
Osvajanjem vlasti od strane hrišćana 415 godine počeo je progon akademika koji nisu hteli da prihvate novu veru, što je predstavljalo opasnost i za Hipatiju kao pripadnicu helenske kulture. Milicija hrišćanskih monaha parabolana, koji su bili obučavani da uništavaju i ubijaju sve što nije bilo hrišćansko i na čijem čelu je bio patrijarh Ćirilo Aleksandrijski (koji će kasnije biti proglašen i za sveca), uhapsila je Hipatiju u centru grada, skinula je golu i raskomadala njeno telo.
Njen stav i poštovanje prema idejama koje je zastupala i podučavala učinili su je nepopustljivom i stabilnom. Nije poklekla pritiscima sredine da se povinuje nepravdi, varvarstvu, svemu što je vodilo u propast u trenutku kada se Aleksandrija našla u krizi, razorena religijskim razlikama. Vesnici i zastupnici dekadencije su je videli kao opasnost i pretnju, zaslepljeni strahom na najbrutalniji mogući način su je ubili. Njeno ubistvo značilo je i kraj klasičnog sveta.
Pisac Brus Meklenan (Bruce MacLennan) u svojoj knjizi “Mudrost Hipatije“ opisuje njenu filozofiju kao način života, koja ima za cilj da pomogne ljudima da žive bolje, što je i osnovna ideja filozofa koji su pripadali pravcu neoplatonizma. Knjiga se može kategorizovati kao knjiga za samopomoć (self-help book). Sistem praktičnih znanja predstavio je kroz tri stepena mudrosti:
- Epikurova filozofija objašnjava kako živeti mirnim životom kroz kontrolisanje i razumevanje svog života kako bi se postigla sreća. Odlikuje je skromnost i jednostavnost koji se postižu uvođenjem određenih mentalnih, psihičkih i duhovnih navika. Danas to možemo uporediti sa meditacijom, pisanjem (journaling), vizuelizacijom, psihološkom terapijom i sa mudrošću Istočne tradicije. Usmerena je na hedonizam u smislu pronalaženja mira, što je podrazumevalo aktivnost, sa elementom bola i nekomfora. Akcenat je na individualizmu.
- Stoicizam podučava kako živeti dobar, ispunjen, produktivan život, a pre svega slobodan život. Razlikovati šta je pod našom kontrolom a šta ne. Voditi jedan izuzetno skroman život i to pre svega kroz delovanje, što se može videti na primeru Marka Aurelija, i ne kroz pasivno posmatranje već aktivno učestvovanje u životu. Kao što svaki organ našeg tela ima određenu ulogu, tako svako od nas treba da pronađe svoju ulogu. Akcenat je na individualizmu kao delu jedne celine i ekosistema. Ovo je ujedno i osnova, uvod u neoplatonizam.
- Neoplatonizam je zasnovan na Platonovim večnim formama i idejama u kosmičkom umu koje postoje nezavisno od individualnih ideja. Bogovi u kontekstu klasične Grčke i po Jungu pripadaju strukturi arhetipova ljudske prirode koji su svima zajednički. To su modeli ponašanja, mentalni procesi s kojima treba direktno raditi kako bi ih iz podsvesnog plana doveli u svesni plan i kako bismo ih bolje razumeli.
U filmu “Agora” pored naučnih oblasti kojima se Hipatija bavila zastupljene su teme slobode, tolerancije i opasnosti od religijskog fundamentalizma.
“Njena elokvencija i autoritet doneli su joj toliki uticaj da se i samo hrišćanstvo osetilo ugroženim.” – T. L. Heath
”U izvesnoj meri, ova Aleksandrijka bila je i preteča onoga što bi se danas smatralo postulatima modernog feminizma – u određenom smislu, samo joj je smela francuska spisateljica Žorž Sand, mnogo vekova kasnije, bila potpuni slobodarski pandan. Iako se njenoj fizičkoj lepoti nije imalo šta prigovoriti – naprotiv – precizni istoričari i potonji vešti slikari imaše mnenije da su Hipatijina krasota i ljupkost bili imanacija svega onoga što je nosila u sebi a činilo je toliko atipičnom i čeznutljivo drugačijom predstavnicom svog pola. Propovedalo se da je, ogrnuta u svoju filozofsku togu, šetajući ulicama Aleksandrije naglas interpretirala dela grčkih velikana filozofije, a nemala gomila bi se okupljala oko nje, slušajući pomno i upijajući svaku reč njenog ubedljivog glasa. Sama je upravljala svojim kočijama – velika anomalija u sistemu ondašnjeg ženskog položaja. Istoričari i kulturolozi joj pripisuju i jednu vrstu teskobne skromnosti kao karakteristiku njenog bića. Premda omamljujuće pojave, nije marila za puteve srca. Jedna od legendi veli da joj je jedan od njenih učenika, bespomoćno zaljubljen u nju, otvoreno iskazao dela i misli svoje naklonjenosti. Na to, Hipatija se, opredeljena za celibat, mašila svoje odežde umrljane njenom menstrualnom krvlju i pokazala mu je kao znak njenog “nečistog porekla”. “Ovo je ono što voliš, a to nije predivno.”, rekla mu je. Mladić je, otrežnjen ovim postupkom, odustao od daljih svojih namera.” – preuzeto iz teksta ”Umna kći zalazećeg sveta Hipatija i pad Aleksandrjske biblioteke” napisao Andrej Vidović, sa sajta duhovnirazvoj.com
Enigma Svete Katarine i Hipatija iz Aleksandrije
Ono što je vrlo intrigantno i pobuđuje sve veće interesovanje je da se iza lika svete velikomučenice Ekaterine Aleksandrijske krije lik Hipatije. Kako italijanski pisac Nikola Bici (Nicola Bizzi) u svojoj knjizi „Ipacija iz Aleksandije i enigma svete Katarine“ tvrdi da je hrišćanska crkva morala da izmisli lik (što je u dva navrata priznala) u znak sećanja na Hipatiju. Ističe da je bilia posvećenik eleusinske religije, što je zanemarivano i uvek se o njoj priča samo kao filozofu i naučniku. Navodi primere ličnosti iz prošlosti koji su pisali o njoj, kao i ovekovečili je prikazujući scene iz njenog života na freskama.
Jakopo da Verace, dominikanski fratar iz XIII veka pisao je priče o svecima pa i o Hipatiji, potpuno menjajući njeno religijsko opredeljenje odnosno prikazujući je kao hrišćanku koja je pod velikom pritiskom progonjena ne bi li se odrekla svoje vere, međutim do poslednjeg daha joj je ostala odana. Bilo je naređeno odsecanje njene glave koja se otkotrljala i završila na Sinajskoj gori gde i danas postoji manastir koji nosi po njoj naziv. Vekovima je bila zaboravljena i ponovo je otkrivena zahvaljujući Džonu Tolandu, irskom filozofu iz XVII veka. On joj posvećuje čitavo poglavlje pod nazivom Hypatia or the History of a most beautiful, most virtuous, most learned and in every way accomplished lady, who was torn to pieces by the clergy of Alexandria to gratify the pride, emulation and cruelty of the archbishop commonly but undeservedly titled St Cyril (1720) u njegovom delu Tetradymus, oslanjajući se na zapise njenog najvažnijeg učenika Sinezija, koji će kasnije postati biskup.
Kardinal Branda Kastiljoni će angažovati u XV veku umetnika Mazolina da Panikalea da oslika zidove bazilike San Klemente u Rimu freskama koje su formalno posvećene svetoj Katarini Aleksandrijskoj, a zapravo predstavljaju scene iz života Hipatije.
napisala Neda Tomašević, renesansnibudilnik.wordpress.com
Izvori:
