Da li ste pomislili da nas govor otkriva? Pokazuje naš karakter i jasno oslikava nasu autentičnost. Čak i kada ćutimo, neizgovorena reč ima snagu da kao crvotočina nađe put i izbije na površinu.
Grimasom, lakom mimikom pokušavamo da suzbijeno reakciju, ali pronicljivom oku ništa ne promiče. Sve je jasno vidljivo, iako nije izrečeno.
A onda se desi da smo isprovocirani, ne stižemo da promislimo već gomilamo reči i tovarimo teret kojim opterećujemo i sebe i druge. Iako imamo privid olakšanja jer smo “mu rekli”, naš urođeni pravični um postavlja justinijansku vagu i meri teret izgovorene reči.
”Koliko sam bila u pravu jer sam rekla šta sam mislila, u stvari rekla sam i ono što nisam mislila, a mogla sam još puno toga da kažem”. I tako polako ulazimo u unutrašnji monolog i svađu sa zamišljenim “protivnikom”.
Zašto nam je dat govor? Mogli smo jednostavno da se izražavamo gestikulacijom ruku, zvucima, pokretima tela. Ali NE, data nam je REČ. Kao sirovina koju treba obraditi energijom svesti. Jer neosvešćen govor podseća na niskobudžetni film u kome je radnja dosadna i neprivlačna.
Ukoliko u njega unesemo malo kolorita i duhovnosti, možemo očekivati prepoznavanje i poistovećivanje sa temom. Koja je vaša životna tema? Istina koja vas vodi kroz život? Umete li da je opišete, konkretizujete, izgovorite?
Da li više volite da ćutite i da se iza tišine krijete vođeni idejom “pametniji sam dok ćutim”. A da li zaista ćutite ili se u vama vodi ljuta borba sa svim likovima koji su vam danas obeležili dan. Šta vas je sprečilo da im kažete šta mislite? Kućno vaspitanje? Šta će misliti o vama? Šta imate od toga što ćete glasno reći? Glasno biste opsovali?!
Omalovažavate u sebi ove glasne i bučne ljude koji tako lako saspu u lice sve što misle. Pomalo im zavidite, ali to ne priznajete.
Sa druge strane, glasni ljudi ne biraju reči. Nošeni bujicom ostrašćene emocije, zabadaju reči kao oštre eksere ne birajući osetljive mete. Izranjavljena žrtva ne bi li se odbranila, uzvraća žestoko svojom bojevom municijom i zadaje povrede protivniku!
Ko je jači u ovom sukobu prljavih uvreda nesvesnim odabirom reci! Mozak sve pamti, i izgovoreno i neizgovoreno. Naš kompjuter traži da se memorija pročišćava redovno ali se ne sećamo toga kao pririteta. Sve drugo je preče. I tako ćelije bivaju zaprljane verbalnim otpadom koji se gomila i zapušava normalni protok informacija. Avaj, od tolikog đubreta ćelija ne može da funkcioniše i u nekom trenutku lekar konstatuje Hashimoto.
Šta sad? Kako mi se ovo desilo? Pa ja vodim zdrav život! Zdravo se hranim, redovno vežbam, koristim suplemente za jačanje imuniteta, živim mirno. Lekar Medicine Svesti čita između redova i u poslednjoj rečenici nalazi motiv za početak razgovora. Da li redovno pročišćavate svoj govor? Pitanje na koje ne znate da date odgovor. Šta vam to zapravo znaci? Kako se govor čisti?
Lako je danas osmisliti dan i uraditi generalno spremanje kuće, ili možda samo svoje sobe, možda samo svog kreveta. Protresli smo posteljinu, jastuke, jorgane, osunčali smo ih na Suncu, provetrili na vazduhu. Ocistili od prašine i prljavštine. Ali u sebi gunđamo jer to radimo samo mi i niko drugi u našoj porodici! Besni smo jer shvatamo da pored nas samih nemamo na koga da se oslonimo jer je uvek sve na nama! Na to se nadovezuju različita sećanja iz prošlosti i put nas odvodi u dublju ljutnju. Ničim takoreći izazvanu. A ćelije pamte. Svaki delić. Nastavljamo sa spremanjem, pevušeći, zaboravljajući predhodnu ljutnju. Dan nastavljamo u svom ritmu, nošeni svakodnevnim obavezama.
Neosetno ovo nam postaje rutina. Gunđanje sa samom sobom i sebi u bradu.
Prija nam kada nas neko pohvali, kaže lepu reč o nama, našem radu, našoj vrednosti. Otapa nam zlovolju i predhodnu namrgođenost. Lepa reč nas hrani! Podiže raspoloženje i stvara motivaciju za kreativnost i lepotu. Ah ta reč! Zašto ljudi ne mogu stalno da pričaju lepo o nama! Tako nam prija kada o nama lepo pričaju. Volimo da čujemo da se o nama lepo priča. ”O njemu samo reci hvale”!
Na žalost češće čujemo pogrdno i zlobno pojašnjenje, to nas zatvara za komunikaciju. Uvodi u strahove, ljutnju, autizam.
Da li se sećate koliko ste danas lepog rekli o drugima? Koliko ste lepih reči uputili svojoj porodici? Partneru, detetu, majci, kolegi, komšiji… Koliko ste puta danas opsovali? Koliko ste se suzdržali da ne opsujete? Da li ste osetili knedlu u grlu koja je zapušila usta na vreme? A grlo trpi! Štitna žlezda vrišti kao expres lonac!
Molim vas pročistite svoj govorni aparat kao što čistite svoju sobu i svoj krevet! Osvetlite svoj govor energijom svesti i promislite pre nego što išta kažete! Naučite da udahnete pre nego što kažete šta mislite! Osvestite govor i sprečite bolesti štitne žlezde! Jer jednom kad naučite da se hranite govorom svesti, ništa vas neće uzdrmati i dovesti da odgovarate otrovom. Vaše reči će biti slatki govor koji leči!
Monasi se hrane molitvom, naučimo da umesto nekontrolisanih misli uposlimo mozak frevencom molitve. Zajedničkom akcijom podržimo jedni druge u osvešćenom kolektivnom govoru Svesti, podižuci vibraciju svakog Čoveka! Hranimo jedni druge lepom rečju i pozitivnim govorom. Tako kreiramo Svet koji nas podržava svojom snagom, lepotom i uzvišenom vibracijom.
….
napisala Aleksandra Maksimović,
preuzeto sa sajta njegog centra Alvita
https://m.facebook.com/ma.alvitaplus
https://instagram.com/ma.alvitaplus
