Borut Vild ne pripada nijednoj srpskoj školi dizajna, manje zato što nije iz Srbije, to se moglo zaključiti po neobičnom imenu, a više zato sto je sam kreirao svoj pravac u dizajnu. Mnogi mladi dizajneri ga i ne znaju upravo zato što njegova škola, pravac, credo, kako u životu, tako i u dizajnu, ne pripada extrovertnoj, napadnoj, agresivnoj speed-of-light kulturi koju živimo. A ipak je ta struja jedna od najuticajnijih: svedenost, jednostavnost, sublimiranost.
Designers who devote their efforts primarily to advertising, marketing and brand development are supporting, and implicitly endorsing, a mental environment so saturated with commercial messages that it is changing the very way citizen-consumers speak, think, feel, respond and interact. To some extent we are all helping draft a reductive and immeasurably harmful code of public discourse.
There are pursuits more worthy of our problem-solving skills. Unprecedented environmental, social and cultural crises demand our attention. Many cultural interventions, social market- ing campaigns, books, magazines, exhibitions, educational tools, television programs, films, charitable causes and other information design projects urgently require our expertise and help.
First Things First Manifesto 2000, Émigré magazine www.émigré.com
– U pitanju jeste donekle i karakter, ličnost, pristup poslu, odavno sam odustao od bilo kakve veze sa advertajzingom, propagandom, reklamama, bavim se dizajnom u vrlo uskoj oblasti – kultura i umetnost. Takav dizajn mora da bude tih, nenametljiv, diskretan, da bi materijal došao do izražaja. Forma itekako mora da prati sadržaj. – I po prirodi je takav, što negde čini idealan spoj posla i ličnosti, ličnosti koja se izražava kroz posao.
Kao svoj prvi ozbiljniji posao u domenu kulture i umetnosti, pamti katalog izložbe ‘Scene pogleda’, Centar za savremenu umetnost 1994. A kad pogleda unazad svoje početne radove, u mtv-style flešbeku gde se i Whitney Houston, i Kylie stide ako ne pesama onda svojih frizura, čini mu se da svaki pošteni čovek ima nečega čega se stidi, ponekada ga je povukao neki trend, nije odoleo. Ali Borut Vild nije dizajner koji radi van svog vremena, to što radi itekako pripada ovom vremenu, kako estetski, vizuelno tako i tehnološki. – Mozda nisam trendovski orijentisan, ali nakon Naomi Klein i svih postkolonijalnih teorija, jasno da je jedna od bitnih karakteristika dizajnerskog posla, zapravo društvena svest dizajnera. –
read me: NO LOGO, Naomi Klein, i Émigré magazin, kao i dizajnerski manifestum Dejana Kršića.
koliko vam prisustvo umetnika prija dok dizajnirate, tj radite na nekom katalogu?
Meni to ide lako, sve su to umetnici koji shvataju koliko je to što radimo timski posao, ne radimo tako sto ja sednem i izdizajniram… i to je alfa i omega, nego zajednički trud i nekakav proces sa malo zatezanja, razmišljanja…
Kad sam bio mladji bilo je umetnika koji bi došli sa svojim razradjenih skicama, idejama i konkretnim željama, sad takvi ne dolaze kod mene jer kad jednom oformiš svoj stil, jezik, način rada, svoj kodni sistem, ljudi ti se predaju sa poverenjem… ili znaju šta mogu od tebe da očekuju, pa ako ti nisi taj onda traže nekog drugog. To je legitimna želja da neko ceo projekat drži u svojim rukama, i ponekada se radi o dobrim idejama. Priznajem, dugo mi se nije desilo da sam bio samo egzekutor.
Majakovski je predvidjao da da će se dizajnom baviti svi. Da li se proročanstvo obistinilo?
To je sve više naša realnost. Dizajn gledajte malo šire, kao društvenu kategoriju. svi živimo dizajn, naš život je diktiran dizajnom. Što se tiče mladjih dizajnera, izmedju dvadesetih i tridesetih godina, oni su, na žalost, žrtve celog procesa i imaju jako loše opšte obrazovanje. Dobar dizajner mora da bude obrazovan u svim oblastima jer ako nema široko znanje, dizajner je osudjen da prati trendove… kupim Creative Review da vidim sta se sad nosi… solidno opšte obrazovanje o svemu a posebno o vizuelnoj umetnosti je presudno za dizajnera, i da konstatno uči i radi na sebi, od sada pa dok je živ…naravno ovde ima itekakvih potencijala, ali ovo je srbija, advertajzing agencije, 2003… mladi art direktori, par meseci ili godina ovde, a onda dalje…
Gledajući produkt našeg poznanika Jovana Trkulje ( danas je to vlasnik i kreativni direktor koji stoji iza Peter Gregson studija), radikalno moderno dizajniran i prelomljen katalog Javnog preduzeća za izgradnju Novog Sada, razmišljali smo koliko zapravo jeste lakše funkcionisati u manjoj sredini jer je manja sredina lakša, kompaktnija…takodjer tu je i pitanje ličnih veza i mogućnosti te sredine, Jovan Trkulja je uspeo da ubedi ljude iz javne gradske strukture da bite the bullett… moć ubedjivanja jeste još jedna od poželjnih odlika dizajnera.
– Ne verujem da cela institucija stoji iza publikacije, da je razume. Pitanje je i namene, ko su korisnici, da li komunicira sa svojim korisnicima. Onaj koji pravi ili onaj koji koristi. Ima toliko toga u našem svakodnevnom životu što zahteva da bude lep objekat, predmet, a ne nalazi se samo u samoposluzi ili po buticima, ili u reklamama na televiziji…table za ulazak u gradove, signalizacija, novac, parkovi, klupe, autobuske stanice…karte za putovanja, …razni objekti, svi oni žude za nekim estetskim oblikovanjem. Ne samo u Beogradu.
Prekjuče sam došao iz Slovenije, Slovenija ima solidan opšti nivo vizuelne komunikacije, da im highlight čak nije ni potreban. Komercijalni dizajn ima svoja pravila svugde ali dizajn svakodnevnog života, mala zemlja, kompaktna, uredjena, ništa ne odskače nista. Specifična zemlja…imaju više vremena za sebe, život prilagodjavaju sebi, ne rade 24 sata, nego jedan deo pripada onome što se zove sebi…da li je sport, vikendica, putovanje neko..nije ružičasto, naravno. To je velika razlika u odnosu na Srbiju u kojoj većina ne radi ništa i ima samo vremena za sebe a i tad ne zna šta bi sa sobom i svim tim vremenom, dok jedan mali procenat a takvih je sve više, je u ozbiljnoj trci sa vremenom i zaista rade 24 časa dnevno.
Srbija pokušava da se promeni. Bar deklarativno, ali to ide jako sporo.Svi smo se nadali da će brže, lakše, nekako unisono… da postoji stvarna želja za promenom,ali smo malo precenili prosečne stanovnike ove zemlje, da se izrazim tako ‘politički korektno’.
Promene se dešavaju na mikro planu i na makroplanu, Muzej Savremene Umetnosti na Ušću može da bude ponosan jer sav naš uloženi rad se ipak nekako vidi, kroz pritisak na program, publikacije, prostor u javnosti koji Muzej zauzima, lagana promena imidža i tretmana savremene vizuelne scene i umetnosti uopšte. Lakše je napraviti promenu u mikro sredini, no državni muzej zahteva i neke sistemske promene… mi smo ušli ovde kao dobro uigrana ekipa i to tako jedino može, Za ozbiljnije rezultate i promene potrebno je imati timove, nema više one-man-band. I to tim koji želi da uloži par godina života da bi nešto popravio sistemski …i dobije par neizbrisivih bora, čireva i srčane zaliske, to sve ide u paketu…
Srbija danas donosi i nekakve zakone i pokušava da se uklopi u postojeći modus vivendi, da li politički, ekonomski, pravni … kako vam izgleda čitava zaustavimo pirateriju akcija?
Ja sam veliki zagovornik piraterije. Principi analogni u svetu digitalnog ne funkcionišu i sistem autorskih prava kakav poznajemo mora drugačije da se postavi… Molim lepo, potrebno je smisliti nova pravila jer nova revolucija, novo vreme traži promenu jezika, prilagodjavanje, novi način ponašanja… i nove zakone. Novi kodovi traže nove šifre za kodiranje i dekodiranje.
Mi u Muzeju imamo legalni softver zbog donacija, ali načelno, ja ‘skidam’ sve…
Unlike previous environmental changes, the electric media constitute a total and near instantaneous transformation of culture, values and attitudes. Marshal McLuhan, 1974.
…s tim u vezi, koliko je moguće biti originalan u današnje doba?
Otkud znam, nemoguće je biti originalan, svi smo mi deo svetske scene dogadjanja, ne možemo da upadamo u svet dizajna kao vanzemaljci ..retko se pojavljuje neko skroz originalan, ne mogu ni da se setim ko bi to bio, jer svako ima nekog ko mu prethodi…sve ima neke korene, to je ljudski, prirodno, evolucija, … svako od nas kreće od nekud, nastavljajući nešto ali ono po čemu postaje prepoznatljiv je lični doprinos u tom procesu…
Dizajn i kuvanje, pa to je jedno te isto, puno sastojaka, uticaja tradicije, naučenog, vidjenog, pa i drugih kultura, sastojci medjusobno povezani, estetska komponenta, proizvodnja, produkcija, uživanje u konzumiranju,… i da ponudiš nekom drugom i da on konzumira…jel tu ima neke suštinske razlike? Nema. Kuvanje sadrži sve što i dizajnerski proces, sastojci mogu da budu isti, ali lični doprinos je ono što razlikuje Jamie Olivera od Steve Karapandže,… i Boruta Vilda od svih njih.
Slaj ( Slavimir Stojanović) ima princip minimalizam i forma, plus kombinacija sarkazma ili duhovitosti, witty. Koja je vaša kombinacija?
minimalizam, doza humora, tradicija, svest o vremenu u kom živiš.
Svedoci smo globalizacije, globalne komunikacije, globalne kulture, Microsoftovog monopola…da li ponekada delite ljude na MAC i PC persone?
Ne, ne uopšte,… to ste vi proširili tu famu o meni. Po prirodi svog posla, družim se sa mekovcima, vidjeniji dizajneri rade na mekovima, moje kolege ovde ili kojekude po svetu. ali nisam mek-ludak, ja sam wise-korisnik, pokupim ono što mek-ludjaci isprobaju.
Koliko je rad na Apple računaru bitan za vizuelnu komunikaciju uopšte…
nije bitno, nije presudno, ali ima nešto što je karakteristika Meka – vrsta logične i lake upotrebe, drugačije možda misle…glupo je to sad reći kad su se platforme toliko približile. načelno, nema razlike. Mac-strategija nikada nije bila da pokrije celu zemaljsku kuglu, zato su programi kvalitetniji, stabilniji, ne razvijaju se tako brzo jer nema potrebe za tim a i zato što testiranja novih verzija dugo traju, ne testiraju ih na korisnicima…u svim filmovima i serijama se uglavnom pojavljuju Apple računari – iz prostog razloga – zato što su lepi.
Dizajneri koji ih prave imaju svest o tome da predmet može biti oblikovan. A ako neko provodi 8 sati ispred monitora i računara, onda makar neka budu lepi, ne samo kao mašine, nego kao predmeti, to je jasno svakome. To ide jako dugo unazad. Mac nije statusni simbol, za mene barem nije, ali je pouzdan, zadovoljava ono što meni treba… i u Srbiji se to zovu samo zaljubljenici… Neki mladji dizajneri misle da je kupovina Meka must-have kao ulaznica/pristupnica u neki kult/ulazak u sektu, ali bolje kupi dobar PC plus 50 knjiga i pročitaj ih, nego na silu da kupujes Mek, to je neka moja logika.
da li vam se čini da teza o tome kako novo tehnološko doba ubija kreativnost ima neke veze sa stvarnim dogadjajima na sceni i uopšte…?
Svako ko kupi računar može da bude, ne da misli da može, nego zaista može da bude dizajner, svako može da proizvede nešto ali to sa kreativnošću nema veze. Bitno je samo da li je proizvod tog rada, korišćenja tehnologije, dobar ili ne. Da li korespondira sa svojim ciljevima, da li zadovoljava potrebe ili ne zadovoljava. To sad samo znači da će biti mnogo više lošeg dizajna. Ne, ne ubija kreativnost, ali daje lažan osećaj kreativnosti.
Koliko je bitno za dizajnera da se bavi još nekim poslom ili ne?
Strašno bitno, ali nije presudno. Od celebrity dizajnera koje znam niko se ne bavi samo dizajnom …ne znam nijednog koji se bavi samo dizajnom, uvek imaju još neku dodatnu strast ili ekspertizu, da li surfanje ili fudbal, da li predaju negde ili imaju neki društveni angažman, izdaju magazine, organizuju pokrete…dizajn je integrativna oblast. Ne može se samo sedeti za računarom i dizajnirati…od dizajnera se očekuje da bude svestrana osoba.
intervju vodila Žana Poliakov za art magazin Remont, leta gospodnjeg 2003.
