Mama, tata, baba, deda, pradeda, prababa, čukunbaba, čukundeda, navrbaba, navrdeda, kurđel, kurđela…beli orao, bela pčela…spisak je dugačak. Neke od njih poznajemo, neke kroz slike i anegdote upoznajemo a neke su svi zaboravili.
Mnogi veruju da je novorođeno dete prazno platno i da ga oblikuje društvo, sredina u kojoj raste, kultura iz koje je potekao, a da li smo se nekada zapitali kako je to društvo nastalo, kako se određena kultura oblikovala? Odgovor koji leži iza toga su naši preci. Ideje, tradicija, stil života, misaoni procesi i sve što pomaže stvaranju funkcionalnog društva i kulture prenosi se sa generacije na generaciju. Iako naši preci možda nisu prisutni u fizičkom smislu, efekti njihovih ideja i načina života i danas se mogu osetiti.
Kada je neko sličan svom pretku ili pak kada vodi sličan život, mi kažemo Istorija se ponavlja, pa se tako neki od nas zapitaju da li možda ponavljamo istoriju nekih od naših predaka, da li nesvesno preuzimamo nečiji život kao svoj. A šta ako pak naš povišen pritisak, gojaznost, povišen šećer ili noćne more koje nas iz noći u noć opsedaju, nisu rezultat našeg stila života ili godina, već su čista manifestacija skrivenih, nesvesnih trauma koje su nasleđene od prethodnih generacija? Šta ako je ono što se desilo našim precima oblikovalo nas i naš život?
Kako skrivene ili potisnute priče unutar porodične linije mogu oblikovati buduće generacije? Kako životi naših predaka oblikuju naš život?
Rezultati istraživanja koja su se bavila proučavanjem kako neki traumatični događaji poput holokausta, genocida, prirodnih katastrofa, silovanja, gubitka deteta ili zlostavljanja u kući utiču na psihu tih ljudi ali i na psihu njihovih potomaka pokazuju povezanost trauma koje su proživeli naši preci sa zdravstvenim stanjem nas, njihovih potomaka. Iako žrtva može potisnuti proživljenu traumu, pa čak i njena deca ali treća i četvrta generacija mogu osetiti kao da ih nešto „progoni“, nešto što ne mogu da opišu. Pa se tako noćne more, depresija, anksioznost i psihosomatke bolesti mogu povezati sa traumama koje su proživeli naši preci.
Istraživanja koja su se bavila trudnicama za vreme Gladne zime (Hungerwinter 1944 – 1945) u Holandiju su pokazala da je glad koju su trudnice pretrpele u toku prva tri meseca trudnoće uticala na probleme sa kilažom budućih generacija (sklonost ka gojenju) kako tog deteta tako i kasnijih potomaka.
Anne Ancelin Schutzenberger, francuska psihoterapeutinja u svojoj knjizi Sindrom pretka: Transgeneracijska psihoterapija i skrivene veze u porodičnom stablu, priča o slučajevima koji nude zanimljiv primer kako traume pretka utiču i oblikuju mentalno stanje njihovih potomaka. U ovoj knjizi ona objašnjava kako su njeni pacijenti svoje na izgled iracionalne strahove, psihosomatke bolesti rešili osvešćivanjem nekih porodičnih priča.
Ona objašnjava kako se godišnjica nekog značajnog događaja ili strašne tragedije u prošlosti često čuva u nesvesnom sećanju i „progoni“ buduće generacije. Često se u nekim porodicama dešava da su svi muškarci rođeni na isti datum i da proživljavaju istu sudbinu, ili pak da su sve žene u familiji patile od iste bolesti.
Jedan od primera u njenoj knjizi je i pacijent koga ona zove Butterfly chaser. Pacijent je voleo geologiju, svake nedelje je išao u šetnju tražeći kamenje, skupljao ih i razbijao. On je lovio i skupljao leptire. Zbog životnih problema, negativnih osećanja i osećaja gušenja došao je kod nje na savetovanje. Ona je odlučila da istraži njegov porodični sistem i pretke. Zajedno su došli do otkrića pretka koga niko nije pominjao i koji je na neki način bio tajna. To je bio deda po majci koji je učinio neka „sramotna dela“ zbog čega je kažnjen, proteran i poslat na prinudni rad gde je razbijao kamenje. Deda je kasnije bio pogubljen u gasnoj komori. Pacijentu je ovo otkriće pomoglo da osvesti svoje čudne skolonosti, emocije i probleme.
Korene trenutnih trauma nekada možemo pronaći urezane u porodično stabalo. Neki neobjašnjivi osećaji često dolaze iz nesvesnog proživljavanja sličnih nezavršenih situacija i emocionalnog prtljaga nasleđenog od predaka. Ovaj začarani krug se završava kada prepoznamo da se ponavljajuća porodična pitanja mogu rešiti ponovnim oživljavanjem i završavanjem priče koju nači preci nisu uspeli da dovrše…Istraživanjem života, nesreća, bolesti i raznih tragedija koje su se dešavale u porodici možemo osvestiti i shvatiti srž svojih problema.
Nemački psihoterapeut Bert Hellinger u svom Poretku ljubavi (Order of LOVE) se bavi isceljenjem ljudi koji imaju probleme u svom životu osvešćivanjem veze sa problemom koji se provlačio kroz porodicu. Nalazi se veza između trenutne situacije i neke od situacija koje su se desile u prošlosti. Pa tako on smatra da ako je neko bio isključen (ubijem, proteran, odbačen, zaboravljan ili nevoljen) iz porodice, neko drugi iz kasnije generacije će nesvesno preuzeti njegovo mesto pokušavajući da vrati poredak ljubavi na svoj tok. On će nesvesno proživljavati život te osobe, njegove nesreće, nosiće emocije besa, mržnje i tuge u sebi a da ne zna pravo objašnjenje za to. Sve dok smo u ulozi nekog našek pretka mi ne možemo jasno da sagledamo situaciju, mi samo nesvesno proživljavamo njegov život i osećanja. Ključ rečenja leži u ljubavi, u tome da se pojavi neko ko će bez osude svojom ljubavlju ponovo uključiti tu osobu u porodični sistem. Hellinger iz ličnog iskustva u svojoj porodici tvrdi da se karma može izveličiti LJUBAVlju (prosvetljenom ljubavlju koja ne osuđuje već prihvata).
Prema njemu, postoje tri osnovne potrebe u porodičnim vezama koje kada se ne ispoštuju stvaraju problem u porodičnom sistemu.
Najjača i najveća potreba je potreba za pripadanjem. Naše porodice predstavljaju grupe koje ne možemo napustiti i koje oblikuju način na koji živimo. Pa iz tog razloga ako je neko odbačen, izbačen iz sisteme ili ako je napustio porodicu stvara disbalans koji prati i buduće generacije. Npr. ako je ćerka zbog iznenadne trudnoće bila odbačena od svoje porodice u toj porodici će postojati potreba nekoga iz buduće generacije da „ispravi tu nepravdu“, pa će tako taj potomak proživljavati sudbinu svog pretka koji nije više pripadao svojoj porodici.
Druga potreba je balans između davanja i uzimanja. Ovo se najviše oseti u odnosu između roditelja i dece i između parova. Kada previše dajemo osećamo ljutnju, bes i druge emocije, a kada samo uzimamo osećamo krivicu i potrebu da vratimo. Pa tako deca često osećaju potrebu da nešto vrate svojim roditeljima i onda stvaraju negativna osećanja kako prema njima tako i prema sebi.
Treća vrsta potrebe je društveni poredak i mesto. Oni koji su došli ranije (naši preci, roditelji, starija braća i sestre…) imaju prednost u odnosu na one koji su došli kasnije… što znači da kada mlađi iskažu poštovanje prema starijima, stariji će biti u službi mlađih. Isto tako kada dvoje stvore novi život, taj porodični sistem postaje važniji od prvog (njihovih roditelja), ali za svakog od partnera je potrebno da poštuje svoju prethodnu porodicu da bi ljubav kroz novu lagano tekla. Npr. kada je neko dete u porodici umrlo a posle njega se rodi drugo dete i ako preuzme mesto tog umrlog deteta u porodičnom sistemu se na taj način ruši balans i osnovni poredak pa se nesvesno stvaraju problemi i negativne emocije.
Bert Hellinger svojom metodom Poredak LJUBAVI sugeriše da će LJUBAV slobodnije i mirnije teći kroz porodični sistem ako su ove tri fundamentalne potrebe ispunjene. LJUBAV i balans su ključ isceljenja celog porodičnog sistema.
Osvešćivanjem nekih skrivenih porodičnih priča mi dobijamo šansu da se suočimo sa korenom problema, da ga zaokružimo, otpustimo i da oslobođeni porodičnog tereta nastavimo da rastemo i da slobodno koračamo svojom stazom života.
Fotografija je dobar prvi kontakt sa prošlim životima. Priče nekada znaju da variraju jer se prenose sa osobe na osobu, sa kolena na koleno i u tom procesu svako doda nešto svoje i onda kada se sve te priče spoje prošlost dobija razne boje. Kada uzmemo fotografiju u ruke, pogledamo osobu na slici, zagledamo se u njene oči, e tada nam se možda neki novi svet otvori. Isto tako su i pisma dragocen uvid u život nekog od naših predaka. Možda je to pravi put ka ličnoj promeni.
Sve ovo ne treba shvatiti kao apsolutna pravila već kao smernice za balansiranje odnosa u porodici i za ponovno buđenje ljubavi između svih njenih članova.
Zato hajde da vidimo odakle potičemo da bismo se iscelili. Hajde da se volimo dok postojimo i da tu LJUBAV prenosimo na buduće generacije!
….
za vas istraživala i napisala Ana Stambolić, www.virtualnoogledalo.com
Kod nas se Poretkom ljubavi bavi Vlado Ilić, profesor, sistemski terapeut i učitelj Poretka ljubavi koji preko svojih radionica, edukativnih grupa prenosi poruku ljubavi, balansa, pomirenja i isceljenja koju je direktno učio od Berta Hellingera.
