fbpx

Dok govorim, bajam

– Nasledila sam crkvu, jesam vas dobro čula? – pitam u neverici zbunjenog advokata. Zbunjen on, zbunjena ja, nikad nisam razumela jezik prava. Imam utisak da je, kao  medicinski i crkveni, i pravni jezik osmišljen da bi se razumeli u kodovima. Da bi se razumeli izmedju sebe, njihovo društvo ima sopstveni kodirani način govora, sklop rečenica, kodeks ponašanja i oblačenja.

– Da ponovim, gospodjo.  – mirno i dostojanstveno nastavlja – Nasledili ste 11 hektara poljoprivrednog, šumskog i gradjevinskog zemljišta. Zemljište podrazumeva voćnjake, pašnjake, livade, šume, njive, najviše ima šuma, livada i pašnjaka ali i zemljišta sa zgradama, tj objektima. Medju njima je i crkveni objekat koji datira iz 15. veka. Da, ovde piše tako.

Svaka familija ima neke svoje mitove i legende. Uglavnom su to preuveličane priče, ovo je ipak područje Marka Kraljevića što ore drumove i maše svojim buzdovanom, ali kako volim da skupljam priče, zanimljivo je slušati ih. Pogotovo kad su priče o pra, pra dedama i babama, dalekim ujacima, tetkama, jer nekada su familije imale mnogo dece. Najmanje 5 a neki i po desetoro dece, pa ti sad dešifruj ko je ko. Posebno su mi bile zanimljive priče o moreplovcima, kapetanima ladja, vojnicima nestalim u ratovima, pilotima koje je pojeo mrak … uglavnom su muške polu-junačke priče. Ženski rodoslov se nije isticao do pre nekoliko godina kad su počeli da se raspliću porodična nasledstva, povraćaj imovine i naravno, karmički dugovi predaka. Isceljuje se ranjeni muški princip, jedno je od objašnjenja za ovo što nam se dešava danas. Smenjuje ga ženski princip, svet više nije isti ni kao prošlog meseca, ni kao prošle godine ali nije ni kad pogledate dvadeset godina unazad. Promena traje…. i trajaće još.

Borba, takmičenje, konkurencija  prelaze u saradnju, saosećanje i snagu. Snaga nije isto što i borba. Istorija je isto tako skup priča, mnogo puta prepravljenih, kao i Biblija. Svaki ženski član moje znane familije komunicira kroz snove. I jedne sa drugima. 

Sanjala sam, pa sam otišla da zapalim sveću… setim se da su mnoge njihove rečenice počinjale tako. Sa vatrom su posebno bile bliske.

Obe moje bake su bile izvanredne u pričanju priča. Plele, heklale i svetu geometriju poznavale. Jedna se bavila talismanskom magijom, manje je pričala. Umesto dok govorim, stvaram – njeno pravilo bilo dok govorim, bajam. Znam, upozorili me i lektori, kaže se bajem ali… Njoj niko nije smeo da se zameri jer bi samo nešto sebi u bradu rekla, i rukom mahnula, pu-pu, pogledom te ošine i posle svako dobije neku svoju verziju pakla. Nje su se svi plašili. A mene je obožavala onako kako se voli prvo malo biće koje te nazvalo nanom. Njoj je zapala dužnost da me čuva. Ona nije bila običan baka-servis. Ona me je terala da se prisećam prošlih inkarnacija. Deca dodju sa nekim sećanjima, ali im mi pobrišemo sve, govorimo im da su šašava i da imaju previše razvijenu maštu. Odakle je to došlo? Znanje je prisećanje, govorila je. Kletve, zaveti, prokletstva sve su to misaoni obrasci koje šaljemo jedni drugima. To je crna magija. Naučila me da pažljivo koristim svoju moć govora, jer ”jezik je moćniji od mača”. 

 A druga ”njanja” je bila riznica priča pred spavanje. Kod nje su sva deca obožavala da spavaju jer je pravila debele palačinke, uvek se smejala, žonglirala kolače i viceve i najludje avanturističke priče za laku noć. Kakva laka noć, mi smo svi jurili na metlama, letećim čamcima i na crnim ogromnim psima koji govore, ulazili u Avalon i budili se ujutru sa nekim novim sposobnostima. Njena majka je pak sanjala jedne noći da na jednom od onih gore pomenutih njiva i pašnjaka leži zakopana crkva. i da će skinuti porodično prokletstvo ako je otkopa. Ništa je nije zaustavila da sutradan ujutru krene sa otkopavanjem baš na mestu koje joj se pojavilo u snu. Nakon par dana, iskopali su malenu crkvu. Jedva par osoba može da stane u nju. Ali, crkvu.

Lepu, malu, kamenu, recimo pravoslavnu crkvu. 

Unutra sačuvana ikona bogorodice. Sa krilima.

Potom je Nana sanjala da tu iskopa izvor vode. Svaka izvorska voda je na neki način lekovita. Jer je voda sa Izvora. Nosi originalne kodove. Voda je postala poznata po tome da leči bolesti očiju. Pomaže ti da ”progledaš”.

Nije njima bio potreban pop da krste decu, one su imale prirodu. Vidovite, intuitivne, sa proročanskim i lucidnim snovima. Svako ime su sanjale. Malo su me i plašile. Mi smo kao deca u theta stanju, sve što nam se kaže direktno se upisuje u podsvest. Ne kaže se bez razloga da smo programirani u tom periodu, kolektivna hipnoza, ”ostavi to, ne, sedi tu, ćuti, ne miči se” sve se to upusuje kao na traku u naše malene mozgove, tj u naše polje, te ni sami ne znamo kako u nekom trenutku progovorimo i mi iste te rečenice… ostavi to, sedi, ćuti, smiri se, ne miči se
Ima tu i mnogo gorih zapisa, ali zaustaviću se na ovome.

Istorija se briše u ovom periodu a zgodno ga je iskoristiti da zapišemo svoje priče i priče naših predaka. Tako ih oslobadjamo. I njih i sebe oslobadjamo da ponavljamo iste priče i da ih nesvesno prizivamo i proživljavamo. Otkopaj staru priču, otkopaj staru ranu. Osvesti je, izvedi je na svetlo, vidi je, operi vodom sa izvora, … tako isceljenje počinje. 

I sad dok govorim, spajam. 

…..

napisala Žana Poliakov za magazin Lepota i Zdravlje, 2020.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *