Žao mi je samo vas nisam upoznao pre jedno pet godina? – kaže mi jedan od “najboljih” srpskih pisaca nakon par provedenih sati u večernjem izlasku. Primetićete da uglavnom medju muškom spisateljskom populacijom vlada ta kategorizacija, rangiranje i takmičenje. Ni pisci nisu imuni na to, ne dajte se zavarati.
E, nek sam jednom izašla i sa piscem, sve ih izbegavam u širokom luku jer nema osetljivije i tananije duše od pisca u muškom obliku. Da bi se nekako zaštitili, oni uglavnom piju, puše, biju se, agituju, protestuju a ponekad i srljaju u sopstvenu propast jer misle da je to “život pisca“. Mi i naši koncepti, prate nas kao senke a nepotrebni su kao čirevi na dupetu.
– Zašto? Šta bi se tad dogodilo drugačije nego danas? – znatiželjna sam iako znam odgovor. Duša mu je umorna od “života pisca“ a još i tvrdi za sebe da je ateista. Sad gledam ga dok pije vino i prećutim da ateisti najviše veruju u Boga. Ako već moraš da negiraš nečije postojanje, samim tim ga priznaješ – al mudro ćutim. Ne bih da sipam so na ranu koja boli. – Ustvari, upoznali smo se sada, možda postoji neki razlog. Ja se pojavim ljudima kada sam im potrebna. U pravo vreme. Tako barem ja verujem. Možda je vama potreban prijatelj a meni je prijateljstvo mnogo značajnije, mnogo više nego ljubavne veze.
– Vi ste, zapravo, zauzeti. Osećam to.
Mi ljudi smo u stalnoj svadji sa Vremenom. Sve mislimo da je nekada bilo bolje ili da će jednom biti bolje, to je ako ste optimistični. Ako ne, onda nikada neće biti bolje. A sunčani dani prolaze… Retki su ljudi koji uspevaju da žive sada i ovde. Zato me je susret sa Vladimirom, onim drugim što duše leči, par nedelja ranije, tako obradovao. Njemu je sve odmah bilo jasno.
– Kako je to zanimljivo, da bas u tom trenutku prolazim ulicom Srpskih vladara ili kako se već sad zove, i da ti sediš sa jedinom osobom koja u Beogradu zna i mene i tebe…
– I koja je već želela da nas upozna – setim se da mi je pisala čak i neki mejl u kome detaljno opisuje čime se bavi i kako bi hteo neki healing centar na jednom hrvatskom ostrvu da napravi. – U bašti hotela Moskva, gde sedim samo kad se nadjem sa prijateljicom Draganom ili kad se slikam u sobi Indire Gandhi, čisto kad indijska familija počne da mi nedostaje. U oba slučaja, to je retko.
Koliko se dragi bog potrudio da se sretnemo, svako se bavio nekim drugim stvarima, nemajući pojma kako su se sve konstelacije zvezdane poredjale… I da je bio pravi trenutak. To se zove božansko tempiranje. Divine timing ili kako mi obični smrtnici kažemo savršen tajming. Ponekada, kako vreme odmiče, možemo da se obeshrabrimo jer nam se snovi sporo ostvaruju. Kad god nas uhvati taj osećaj, dobro je prisetiti se da it is always about divine timing not time. Božansko tempiranje ili sinhronicitet dešava se kada pustimo strah i nestrpljenje, obznanimo naše namere i dozvolimo univerzumu da stvara zajedno sa nama, za nas, po svom rasporedu. To je poseban doživljaj, kad osetimo da smo vodjeni, usmereni i da nas neko lagano vodi ka onome što smo zamislili i što nam pripada. Tad sve ide lako. Na talasu smo, surferi me najbolje razumeju kad ovo objašnjavam. Oni znaju kako to izgleda kad uhvatiš talas i on te vodi a ti se samo pustiš i uživaš na dasci, na vetru, u sadašnjem vremenu. Nema tad ni umora, ni sumnji, tad znaš šta je tvoj sledeći korak bez mnogo razmišljanja.
– Ako ćeš već da me vodiš u krevet, molim te izdvoji za mene najmanje 72 sata. Nemoj da me zbrzavaš i da me oladiš za dva tri sata, ne mogu to da podnesem…ne sa tobom.
– Stvarno ? Ja to isto mislim a ponekad I izgovorim.
– Stvarno? – imitira me i “dijamantski treperi“ Vladimir .
– Onda idemo na ranch, taman sam slobodna potpuno u narednih par dana, samo da napišem jedan tekst.. a on se očigledno već piše sam od sebe…
– Nisam baš bio svestan da će se moj dolazak u Beograd ovako razviti ali svidja mi se ovaj nov razvoj dogadjaja… Itekako mi se svidja.
Narednih 100 sati su bili … neopisivi, naravno. Ne znam da objasnim, niti da napišem. Sad mi sve deluje kao da je neki san, kao da sam sve te sate sa Vladimirom sanjala. Nisam sigurna uopšte da su se dogodili. On je prva osoba koju sam srela gde ne moram da krijem ko sam. Kao da sam sama sa sobom. Probudimo se tako usred noći, u isto vreme oboje, i razgovaramo do jutra.
– Samo sam jednom upoznao osobu sličnu tebi. Zove se Sonia Gandhi.
– Ma ne zaj… me! Gandhi porodica me progoni.
Istina, lepo je primetio kolega pisac, zauzeta sam. I sada kad Vladimir nije tu, nekako ne mogu da nastavim po starom. Rastali smo se da bismo se ponovo sastavili. Gde i kako, ne znam. Ali znam da će se desiti u pravo vreme. Pustiš sav otpor i veruješ.
Sve se dešava kako treba.
I savršeno baš tako kako je.
