– Imamo zmiju u dvorištu – pišem svom prijatelju nakon što sam konsternirana posmatrala kako puzi na metar ispred mene … dok ja sedim u svom novom ofisu sa pogledom na džunglu.
Jest sve je zeleno, tišina, samo se čuju ptičice ali to je prirodno stanište i zmija.
I mnogih drugih životinja, otkriću kasnije.
Imati kuću u džungli ima svoje prednosti ali ima i nuspojave – prateće elemente.
Šta si ti zamišljala da ti majmuni dolaze na kafu i to sve oni miroljubivi a zmije neće. Ne, čule su da si pisac i sad svi dolaze da ti ispričaju svoje priče. Na nemuštom jeziku. Nekad se osećam kao doktor Dulitl. U kupatilu imamo žabice, nisu zelene nego blondine. Skoro pa providne, i dalje ljigave na dodir. Oh, da i neke ogromne mrave. Komarci su ovde najmanji problem, ako te mravi ujedu, ne samo da svrbi nego ti izadju i plikovi.
To je samo obična baštenska zmija, nije otrovna, nije kobra, bez brige – kaže mi vlasnik kuće.
Preko noći, čitav novi svet izleti iz svih rupa i kuća se pretvori u jungle disko klub.
Ce-le-bration party, wooohooo...
Ustanem u 5 am. Jest, ja sam ta iz 5am kluba što bi rekao Robin Sharma. Tad je još uvek mrak. Još najmanje dva sata je mrak, dovoljno za “ne daj prvih sat vremena ujutru nikome“. Kad deliš kuću sa nekim, ma koliko bila prostrana, koncentraciju je sve teže postići a flow state of mind – postaje nešto čega se sa setom sećam, kao da možda nikad nije ni postojalo. Izmislila sam. Mašta može svašta. Tih dva sata je dovoljno da prisustvujem budjenju dana. I šta mi je sve ovo trebalo uopšte, pitam se skoro svakog jutra. I kuća u džungli i to da delim prostor sa nekim, natovarila sam sebi tonu problema. Ponekada izgleda kao da nikada neće svanuti.
Problem se nadovezuje na probleme, svakodnevno.
A najtamnije je uvek pred zoru.
Nema veze koje je doba dana ili noći, moji studenti su uvek spremni da se žale. I ja sa njima. Na to gde žive, sa kim žive, koliko posla imaju ili koliko ga nemaju, šta sve ne mogu da stignu i ovog jutra žalimo se na svoju decu. Biti roditelj jeste najteži posao na svetu. I to je nešto što možemo da izaberemo. Nije za svakoga. Samo zato što je lako i itekako zabavno praviti decu, da, da, svi znamo da decu ne donose rode nego oni ekstatični momenti, nema potrebe da se pravimo jadne, uboge, naivne i nevine. I ne znači da treba da prihvatamo posao roditelja tako olako.
Da li bi radije da ih nemaš? – pitam.
Muk sa druge strane.
Da, deca nose razne izazove ali hajde da osvestimo da smo sve te probleme i tražili. Srce će uvek biti izvan naših grudi, u drugom telu. Noćima nećemo spavati.
Da, ako želiš vezu i zajednički život, to znači manje vremena za kontemplaciju, više za animaciju, rasprave oko gluposti i svakako, nekad noćima nećete spavati.
Ako sanjamo o bogatstvu, birajmo da imamo probleme sa viškom novca, ne sa nedostatkom. Koje probleme imaju oni sa viškom, gde investirati? Kako to sačuvati?
Imati mnogo novca, kaže moj bogati muž, nosi isto probleme i glavobolje kao kad ga nemaš, onda se sve vreme baviš time kako da ga sačuvaš i gde da ga prebaciš. Gde da prebacim par miliona od prodaje kuće, u koju zemlju i u kojoj banci da držim toliki novac? – nekad noćima ne može da spava.
Zmija zmiji grize rep 🙂
Problem kad imaš lepog i zgodnog partnera je što ga sve žene startuju. Bez pardona. Vas će mrzeti bez da ste im dali bilo kakav razlog. Problem kad imaš bogatog muža je što su svi navodno zabrinuti za njega i što je na meti lopova. Njegovi prijatelji, verovatno i rodbina će vas gledati kao potencijalnu opasnost i onu koja je sa njim samo zbog para i lagodnog života. Tako je, ja sam ta zmija opasnica.
Problem kad imaš kuću u džungli sa bogatim i primetnim partnerom je što vam obiju kuću oni koji su u potrazi za lakom zaradom. Da se obogate preko noći. Nema ljudi okolo, mir i tišina te jedne večeri dok smo bili na rodjendanu, vratimo se – ono otvorena vrata. Bili lopovi, sve ispregledali. Kad živiš u tropskim krajevima, nema tu mnogo stvari, niti nameštaja, sve je vrlo simplifikovano. Živimo jednostavno. Ipak pošto Marie Kondo nije moj stil, ja uvek imam mnogo stvari koje mi donose radost. Ispreturali sve po našim radosnim stvarima i odneli nešto novca što se zateklo u kući i … kompjutere.
Kolateralna šteta su bili moji kompjuteri.
– Ti zavodiš sve oko sebe – prebacuje on meni.
E, svašta sam čula ali ovo je dobro. Problem kad imaš glupog muškarca je što se naslušaš nepojamnih gluposti. Svaki problem sadrži i rešenje. Sad kad sam u eksperimentu, nema povlačenja, idemo do kraja. Ali da još jednom naglasim, koliko gluposti sam se naslušala, madre mia que porgue miseria. Toliko znam na španskom.
Jel ste primetili koliki je fokus na probleme?
I samo se uvećavaju.
Problem sa životom i radom u Aziji je što te zeznu nekad avioni i birokratija. Često se žalim da čekam na aerodromima, ali to je nuspojava kad živiš i radiš na različitim lokacijama. Naš problem u Indiji je (bio, pre korona time) što moramo da izlazimo iz zemlje na svaka 3 meseca. Ih, strašno, odeš na Sri Lanku ili negde okolo Kambodža, recimo, vidiš još neku zemlju na par dana i vratiš se nazad. Ili kreneš na Bali ali te ne puste u avion u Singapuru jer ti pasoš ističe za manje od 6 meseci. Pa ti sad nadji aviokartu odmah da se vratiš gde možeš da se vratiš, tj koja zemlja te pušta da udješ, imaš li važeću vizu i da li zadovoljavaš njihove standarde. Nekada provodiš noći na grozno osvetljenim i hladnim aerodromima čekajući konekciju jer mi je bogati muž kupio najjeftiniju aviokartu. Ne znam o čemu je razmišljao. Sama pitam sama odgovaram. Ni o čemu nije razmišljao. Mozga nema.
Ali to su sve moji problemi, što moram nazad u Srbiju po novi pasoš da bih nastavila dalje sa grupom koja dolazi na Bali. Da, takve probleme sam izabrala.
Zmiji sam dala ime Anastazija i kohabitirale smo, tj poživele smo zajedno više od 3 meseca. Nismo se često sretale ali smo bile svesne prisustva one druge.
Ako dugo žive zajedno, životinje se zavole a ljudi se zamrze.
Mislim, zmija nikada ne napada zmiju.
….
napisala Žana Poliakov za magazin Lepota i Zdravlje, 2018-2019.
Nalazi se u knjizi “Postanite MAGNET za novac i sve druge dobre stvari u svom životu“, 2021.
