Sinhronicitet nije tema koja se uči u školama, što je šteta jer je svako od nas prepušten školi života da nauči sam da sve što nam se dogadja u životu ima neku svrhu. Da je “sinhronicitet vremenska veza delova beskonačnog…“ I tek kad pogledam stvari unazad, jedno dvadesetak godina, mogu da primetim kako su se dogadjaji nadovezivali jedan na drugi, kako su porazi zapravo bili lekcije izdržljivosti i vere a uspesi pokretali nove ideje i otvarali nove medije. Kako je sve sinhronizovano.
Jedan reditelj iz moje generacije ( upisali 1992. godine ) mi je rekao da na FDU dolaze ljudi koji se nigde drugde nisu pronašli. On je bio ( i ostao) večito negativan i nezadovoljan, valjda je “Tragedija genija“ na njega ostavila ozbiljan trag a ja sam nepopravljivi optimista – oduvek sam verovala da postoji razlog zašto smo se svi tu okupili na istom mestu tada zajedno u vremenu. Čak i kad nisam imala nikakve opipljive dokaze niti vremensku distancu. Na FDU me je prvi put dovela nastavnica iz rsednje škole koja je htela da unese promene u nastavni plan i organizovala posetu i informativno predavanje kod profesorke Šešić. U stvari za mene je to bilo prvo – motivaciono predavanje jer sam usred tinejdžersko-hormonalnog divljanja uspela da “uhvatim“ jednu vrlo važnu poruku. Profesorka je pričala o tome kako je možda teško upisati Akademiju ili uraditi bilo šta što zahteva hrabrost i veru u sebe, pokrenuti neki projekat, napraviti film, baviti se artom ali ”ako postoji želja, postoji i mogućnost!” Do tada mi niko nije rekao – da je moguće sve što istinski poželim. Da postoji mogućnost, kao i mnogi i ja sam živela uglavnom okružena zabranama i ograničavajućim uverenjima i verovanjima.
Sledeće godina bila sam na Akademiji – jedinom mestu gde sam želela da studiram. Gde se nesvesno okupljaju ljudi koji se nigde drugde nisu pronašli jer nisu ni želeli nigde drugde da budu. Studiranje je bila neka čudna staza kojom smo hodali, nešto naučili, nečega se prisetili, upoznali prijatelje, buduće saradnike i po neku ljubav koju ćete pamtiti, ali najviše od svega smo se zabavljali. Nismo ni shvatali koliko smo toga naučili dok smo se ”igrali”.
Naučila sam jednu bitnu lekciju – uvek radiš ono u šta veruješ i što te ili boli ili raduje, ali mora da bude tvoja emocija koja pokreće ideju. Da se sve stvara iz srca ili malo niže?! 🙂 Ako radiš da zadovoljiš druge, publiku ili organizaciju, korporaciju, društvo koga god – nikad nećeš biti zadovoljan svojim radom. Možeš da zaradiš novce, budeš popularan neko vreme ali suštinsko zadovoljstvo umetnika nalazi se u radu, u samom procesu kreiranja ili produkcionom procesu. Takozvani Flow., sad već ima onliko studija na tu temu, naučnici dokazali. Tad vreme prestaje da postoji, tad smo sinhronizovani sami sa sobom. Kad se uskladiš sam sa sobom, vrata sama počnu da se otvaraju i sve se lepo nadovezuje. I otvara lako.
Naidjem tako na tekst Velje Abramovića:
”Kojim kosmičkim mehanizmom srpski pojedinci predodredjeni da se osveste – zadobijaju ideje? Da bi ovo kako treba razjasnili, prethodno definišimo svest. Za mene je Svest isto što i Vreme, ima vremensku fizičku prirodu. I prema tome razlikujem svest celine ili kontinuitet i svesnost delova ili sinhronicitet. Vremenska veza delova i celine je je kontinuitet, a veza delova medjusobno je sinhronicitet. Bez sinhroniciteta nema interakcije, to jest nema stvarnosti ; ovo je suština pojma opažanje.”
Slučajno?!
Ja sam generacija koja je prisustvovala razvoju tehnologije, a računarski centar FDU-a je kriv i za moju “new media“ i novinarsku karijeru. Pre toga kucala sam na mašini, sad zvuči kao da sam iz vremena dinosaurusa ali to su bile samo devedesete godine prošlog veka. Od tada svet se menja neverovatnom brzinom, i tehnologija, pogotovo internet menjaju našu svest, okolinu, ne samo način na koji komuniciramo nego kako doživljavamo i vreme i prostor. Za razliku od mnogih, tih devedesetih, meni su mašine jednostavno ”govorile” ili smo se prepoznali u datom SpaceTime kontinuumu, uglavnom sve mi je išlo lako – da naučim, primenim, kreiram. Otkrila sam još jednu stvar o sebi – da sam odlična u pokretanju novih stvari, u upravljanju promenama, da savršeno mogu da organizujem sve a da niko i ne primeti da je organizovan i vodjen mojom idejom jer kao i učenje tako i posao mora da bude zabavan, inače nema smisla. Kao i to i da je umetnika vrlo lako obeshrabriti ali ga je teško ubiti. Verovatno da nije bilo akademije, ne bih ni otkrila umetnika u sebi. A potom da je najveća umetnost koju stvaramo zapravo naš život! Od tad delim ono što znam, osetim, otkrijem sa svim ljudima oko sebe jer sam od nekih mudrih ljudi naučila da život i lekcije koje naučimo su vredne samo ukoliko ih podelimo.
“Thanks for sharing“ – bio je slogan Napstera, malog peer to peer programa za razmenu fajlova koji je potpuno redefinisao muzičku industriju iako je izgubio na sudu. Zakon medjutim ne može da sprečava napredne ideje iako se vrlo često trudi iz petnih žila. Ništa nije snažnije od ideje je vreme stiglo. Akademija ti ne daje nikakvu garanciju, niti talenat ali ti pomogne da otkriješ sve talente koje imaš i da ih podeliš sa drugima. Produkcija za mene je oduvek značila kreirati nešto i proširiti, a sve počinje od ideje koja se pretvara u akcioni plan i produkcijski proces. Stvarati nešto novo ponekad znači da ne da ideš utabanim stazama već viš eizgleda kao neki “leap of faith“ u nepoznato. Tako da moja karijera ima neku čudnu putanju istraživanja umetnosti i medija i otkrivanja ko sam i šta sve mogu, ako poželim.
Be all you can be
Be all you can be stajao je kao slogan na mom sajtu i danas u svim knjigama ( iBelieve in Magic&Love, Vulkan 2016. ) kao podsetnik da mi sami sebi postavljamo ograničenja. A da je jedini zadatak umetnika da ih prevazidje!
Od profesorke Ljiljane Bogoeve Sedlar naučila sam da gledam izvan matrixa, šta leži iza navodnih sloboda, zakona, prava i bogatstva. Uz Shakespeare-a učili smo šta znači pisati u lejerima a uz nju šta znači biti hrabar, istraživati, razmišljati i kakvu moć imaju reči.
Uz Williama Blake-a da kad jednom otvoriš vrata percepcije…
… zapravo zaroniš u nepoznat teren otkrivanja sopstvene kreativnosti kod profesorke Tijane Mandić. Mislim da sam prve tekstove zapravo pisala u našoj FDU biblioteci. Ako uspeš da ugrabiš mesto pored prozora, sa pogledom, možeš da otputuješ tako daleko. U realnosti ružno a energetski tako inspirativno mesto. Zamisliš se malo nad svemu što gledamo tako površno, spolja i nad realnošću kao takvom. Kako ja zamišljam raj jeste vizija ogromne biblioteke gde postoje sve knjige na svetu… i bežični internet!
Od Nikole Jevtića, profesora pozorišne režije i najduhovitijeg čoveka koga sam ikada upoznala da je humor ono što otvara sva vrata, ” kad se čovek smeje na drugačijoj je frekvenciji.“ Smeh ubija strah i da je najozbiljniji posao koji ima umetnik je da se jednostavno – igra. Da je sloboda najskuplja stvar na svetu ili potpuno besplatna, zavisi od naše percepcije stvarnosti. Dok pratiš ono što te plaši ili uzbudjuje – always look on the bright side of life. A to je bila ideja za jutarnji show program na radiju B92 koji smo kreirali usred mraka i zabrinutosti, već kad ustajemo tako rano, ajde da nam taj dan bude fantastičan i zabavan! Posle sam čula da su čak i neki ljudi koji nisu morali, ustajali u 7 ujutru samo da bi nas slušali. Sreća je zarazna 🙂
– Tvoja knjiga Lovemarks ili još jedna knjiga o zbunjenosti zrači nekom slobodom – piše mi osoba, takodjer nekadašnji FdU student koji više ne živi na ovom kontinentu, no ipak kad smo se sreli u New Yorku, kao da smo juče prestali da se vidjamo u računarskom centru, samo smo nastavili tamo gde smo stali. Neka prijateljstva, čak ni vreme ni prostor ne mogu da obrišu. Verovatno kad neko pregleda sve Sensa brojeve unazad ( magazin za srećniji život koji sam uredjivala od njegovog lansiranja 2008 do kraja 2011 godine)) otkriće da postoji neko tajno FDU društvo, pošto većina osoba koje predstavljam pored svih predstavnika alternativne medicine, yoga instruktora, filozofa, pisaca, učitelja života i nesvakidašnjih vizuelnih umetnika i jesu u nekoj vezi sa Akademijom. Sad mi je želja da spojim umetnost, filosofiju, nauku i duhovnost to make sense in this world. Više nego ikad potrebna nam je svesna saradnja, ali nemojte razglasiti drugima da se ne uplaše pošto se za sad odlično igramo 🙂
I sad, dok pokušavam da završim ovaj tekst, kucajući u bašti divnog kafea u kraju gde živim, na kafi mi se slučajno ili sinhronizovano pridružio upravo neko ko je studirao Akademiju. ”Jeste istina je, sve što si radila ima veze sa produkcijom i menadžementom u kulturi, samo trebalo je da dodje ovo novo vreme da bi ljudi to uopšte videli. A tek onda shvatili koliko je umetnost danas zapravo produkcijski proces koji stvaraš čitavog života. Seti se koliko nam je dugo bilo potrebno da shvatimo McLuhana… ” Nismo se nikada sreli tokom studiranja, prosto generacijska vremenska udaljenost od desetak godina ali imamo iste stavove, iste vrednosti, isti filmovi su nam definisali poetiku i način razmišljanja ( BladeRunner je naš znak raspoznavanja) i isto iznad svega cenimo slobodu, strast, entuzijazam i dečju naivnost i razigranost prema onome što radimo, otkrivamo, … Jest, zbunjeni smo često, iskreni, otvoreni… i uvek smo lični šta god da istražujemo i kreiramo.
Mi se jednostavno prepoznajemo.
Menjamo svet tako što znamo da istinske promene dolaze iznutra. Kad se mi promenimo čitav svet oko nas se menja. Za mene, danas čak i moji nadređeni kažu uz osmeh da nikad ne pravim kompromise. Ne znam da li me vredja ili mi zavidi, ali znam da mi često ljudi čestitaju na tome “da se vodim sopstvenim principima“. Istina je, u stvari, da i ne znam da ne pravim kompromise, samo znam ono što sam čula i prihvatila i u šta duboko verujem još kao tinejdžerka koja je došla da poseti FDU – ako postoji želja, postoji i mogućnost!
Za razliku od te tinejdžerke tada, ova koja sam danas najozbiljnije ume samo da se igra.
I zna kome je zahvalna na tome.
………………..
napisala Žana Poliakov za Zbornik Fakulteta Dramskih Umetnosti, 2011.
tekst se nalazi i u knjizi iBelieve in Magic&Love, Vulkan 2016.
Photo by Annie Spratt on Unsplash
