Odoh pre neki dan kod Komšike Zorke na kaficu. Imala sam slobodno jutro. A ona, dođi, pa dođi.
Još od vrata:
– Dobro je što si došla, ima svašta da ti pričam. Kasniš. Nema veze. Sedi. Skloni to jastuče. Slavče sve razbacao jutros dok se valjao od bolova. Sve se izlomio na onom krevetu. Jadan. Mora novi dušek da kupimo. Jer život bez boli je moguć. Kažu u reklami. Ček’ da zakuvam kafu.”
Mislim se… Divna uzmi vazduh i kreni. Tri, četiru, sad! Izgovorih k’o iz topa:
– Zorka, pričala sam ti o Divni, imenjakinji. Upoznala sam je onomad u čekaonici. Čule smo se juče. Idemo u Narodni muzej ove nedelje. Hoćeš i ti sa nama?”
– Evo ide kafica, živela domaćica! I bre! Prosula sam ti u tacnu. Kaže se: imaćeš lepog muža. Istina. Što kolutaš očima? Šta fali Žarencetu?
– K’o iz crtaća…
– Kako, kako? Ma idi! Pa ne mogu svi da budemo k’o sa filmskog platna Divna. Onda, znači dobitak! Stižu parice! Pazi samo da mi ne uflekaš taj prekrivač. Danas sam čist stavila.
Zapamti gde si stala.
Zamisli! Kaže meni sinoć… znaš Bisu iz belog solitera? Šeta onog belog ofucosanog mačora Bucu na povodcu. Vo imja Oca! Da se prekrstim. Epa ona. Kaže: “Komšinice, gledam te. Iz daleka si mi k’o devojčica, a kad priđeš, nisi uopšte. Ni prineti. Nekako ne mogu da te poznam. Ranije sam te znala po koraku i obliku, a sada, dal’ zbog te jakne, nekako si mi izlašla iz oblika. Pokazuje mi kako sam ranije hodala, a kako sad. Bože me sačuvaj, poče da se gega na sred ulice. Ja joj kažem: “Biso, izvini molim te, nemam vremena, evo neću nikad više iz oblika da izađem, obećavam. Nema smisla da me TI ne poznaš po koraku na sokaku. I da znaš! Ja ću u oblik da se vratim, a ti u vinklu teško.”
Divna, jel ako sam joj rekla? Jašta! Pa umem i ja da odgovorim. Nisam ni ja baš od jutros.
– A ona?
– Bez tekstova. Nego, čitala sam malo. Ti se ne tapkaš? Dobro. Nema veze. A afirmacije?
Odmahujem glavom.
– A pa to mora. To mora! Kako si ti mislila bez afirmacija kroz ovaj život? Teško divna moja Divna. Teško i sa njima. Pa zato tebe i boli vrat. Ček’ da nađem naočare. Nemoj ništa da brineš. Sve sam našla na internetu. Sad me dobro slušaj. I jetrvi, mojoj Jelki, je pomoglo. Ali upornost. Kako je ona samo uporna…ccc. Svakog dana je ponavljala:
“S fleksibilnošću i s lakoćom sagledavam problem sa svih strana.” Dobro, šta se mrštiš? Ti kaži izazov. “Postoje beskrajni načini da neke stvari sagledamo ili učinimo. Sigurna sam.”
Eto. To ponavljaj te dve rečenice. Vidiš, mora da pitam Jelku koliko puta dnevno. To ne pitah. Uzmi ovo papirče. Kažu, verovatan uzrok je tvrdoglavost i nefleksibilnost. A znajući tebe to je siguran uzrok. Ma jeste, kako nije? Ja sam ti rođeni psiholog. A sada za ove bolove…hm. Piše žudnja za ljubavlju. Žudnja da nas neko voli. Tu mora i sa tvojim Žarencetom da popričam. Kako ne mora? Ništa ti ne brini, sve ću to ja da sredim. Onako izokola. Tvoje je samo da ponavljaš. ‘Ajde, molim te, šta ti teško:
“Volim i prihvatam sebe. Ja sam voljena i volim.” Prosto.
To sam ti zapisala sa druge strane.
Nego, mora da podelim jednu sumnju sa tobom. Poverljivo je. Gricka me k’o mali miš sir edamer. Mira nemam. Jel ti dobra kafica? Gledaj ‘vamo. Moj Slavče, mnogo brate hrče. Kad se klonira bude katastrofa.
– Komira. Misliš komira?
– Ne znam šta radi, ali testeriše u najveće. Vidiš, ima i za to afirmacija. Slušaj me. Verovatan uzrok je tvrdoglavo odbijanje da se oslobodimo starih šema ili shema razmišljanja. Nebitno. A vidi sad afirmaciju.
“Oslobađam se svega što nije ljubav i radost. Napuštam prošlost i prelazim u nešto što je novo, sveže i životno.”
Jao meni Divna moja, šta da radim? Šta da mislim, čemu da se nadam? Ako krene ovo da ponavlja, možda prestane da krči, al’ da ne napusti prošlost i počne da trči za onom svežom i životnom vrtiguzom? Ma onom Plavojkom sa petog sprata! Šta se praviš da je ne znaš!? Pa videla sam ženo Božija! Da, da, baš taj dobri Slavče. Nemoj da si naivna. Te komšinice da pomognem, te da pridržim vrata, te lepo Vas je videti danas… na ove moje lepe oči! Ne znam, nisam pametna. Ma znaš šta! Mislim se. Ću istrpim. Neka…
A kako si ti? Šta ima novo? Samo ćutiš, ništa ne pričaš. Aha… slušam. Ej, izvini molim te, u gužvi sam. Mora i ručak da zakuvam. Baš si mislila sad da kreneš? Eeee. Ma nema na čemu. I drugi put. Evo, kreće mi i “Sulejman”. Sad je baš napeto. Šaljem ti na Viber afirmacije za Divnino koleno i javljam za nedelju. Čuvaj se Divna moja! Dođi mi ponovo. Baš se slatko ispričasmo. Pozdravi mi puno Žaksa.
Oko 22h, stiže poruka na Viber od Zorke. “Proveriti mejl!”
Divna moja,
Evo i afirmacije za tvoju Divnu. Ja sam žena od reči.
Ona je najbolje prošla.
“Prilagodljiva sam.”
Lako se pamti. Verovatan uzrok, piše: “Koleno predstavlja ponos i ego.” Ne brini ništa. lščeprkaću ja siguran uzrok kad se budemo videle. Znaš me.
Sećam se, Slavčetova baba Coka je za koleno kombinovala ovu afirmaciju sa oblogama od živog kupusa i komovice sa ruzmarinom. Kad je otišla kod doktora, on nije mogao da veruje. Oduševio se. Rekao joj da nastavi i sa kupusom i sa komovicom, za afirmacije kao nije znao. Coka čula, on nije! Možeš misliti! Nego, nema veze. A ona, sirota, sećam se kao dan-danas da je bilo: “Pa ja li odim po doktori da mi kazuju da mećem kupus i komovicu na koleno? Onol’ke pare dado na pregled od ove moje jadne penzijice. E, Coko, Coko! Celo selo ima ti se smeje. I treba. Tražila si. ‘Oćeš stručno mišljenje. Plati sad!”
Samo da znaš, opravi se baba Coka. Odigra “Staru Vlajnu” na Markovoj svadbi. Imamo i snimak. Sad u novembru, kad smo bili u selu, za Zadušnice, jedva stigosmo Coku. Samo “šiša”. Problem sa kolenom, pardon izazov, k’o rukom odnešen. To je moć afirmacija, ostalo su pomoćna sredstva. Kad ti ja kažem.
Nadam se da si me poslušala. Nemoj da te mrzi. Veruj mi, deluje. Ne budi “konzerva”. Ja redovno ponavljam. Za celulit.
Laku noć draga moja!
Ljubim, ljubim.
Tvoja Zorka, Zorče, Zorule
P.S. za nedelju ne znam još. Motrim na Slavčeta. Imam neku klimavu dojavu iz komšijskog veznog reda. Ako Plavojka otputuje za vikend, ja sam libero.
….
Napisala Lepa Marković
Ilustracija Biljana Mihajlović
