Kad zasadite svoju baštu, to je kao da ste počeli da štampate svoj novac. And money makes the world go round, zar ne? Nekad sam imala samo začinske biljke na terasi, obično kupim u radnji i posle nedelju dana mi sirote uginu, ne stignem ni da iskoristim sav bosiljak genovese. Potom kupim novi. I tako igra bez granica. Povrće se ubuđa u frižideru. Neko vreme sam se zabavljala slikajući ono što se raspadalo, imam tendenciju da sve pretvorim u art. Zabava nema cenu, no svi na pijaci imaju.
Ljudi obično čekaju da se za ono što vole stvore savršeni uslovi. Verujemo u iluziju da ćemo jednog dana imati više vremena ili više novca. Tako i govore kad budem imao ili imala više novca ili jednom kad budem imala dovoljno novca – e, onda ću da radim šta hoću, otputujem, napravim svoju firmu, kuću kakvu želim, počnem da plešem ili pišem, krenem na yogu, chi gong ili slikanje… Međutim ni vremena ni novca nikada nema dovoljno. Ukoliko ne počnete sada. Sa onim što imate.
Ako ova zemlja obiluje u nečemu, jeste zemlja. Plodna zemlja. Iz betona ništa ne raste, iz zemlje da. Samo zasadite seme. Nekim biljkama čak ne morate ništa posebno da radite, niti da igrate dodole i dozivate kišu – posle nekog vremena priroda takes over. U prirodi sve funkcioniše lako i hormonično, nijedna biljka ne čeka da ima dovoljno novca ili da nađe malo slobodnog vremena. Jednostavno krene tamo gde je stala ili iz početka, od semena. Niko se ne bori, niti ima traume pa mora kod terapeuta da razglaba o svojoj prošlosti kad je bilo seme ili rasad, ili da se žali kako su ga roditelji upropastili. Ne, zasadiš seme i, dok se okreneš – hop! Ono izraslo. Zasadiš nešto, and you have faith da će se pojaviti biljka. Ne otkopavaš seme nakon dva dana da ga kritikuješ ili da mu se žališ kako nije ispunilo očekivanja.
Nekada sam provodila dosta vremena sa tehnologijom, pih, ovo zvuči kao da sam prestala. Nisam, i dalje provodim mnogo vremena sa tehnologijom. Ali sam primetila da sam mnogo produktivnija kad ruke malo uposlim nečim drugim. Kada, umesto da buljim u ekran, gledam kako raste trava, slušam kako ptičice tweet-uju između sebe i svaki put se iznenadim gde je sve sposobna da se pojavi blitva, iako je niko nije pozvao. Korov je tek simpatičan, spamuje sve i svakog, a ipak izgleda da za sve ima dovoljno mesta. Ove druge kulturne biljke ne organizuju proteste, nego sve postane flower revolucija. Sve u prirodi je seks.
Sve u prirodi ide putem of less resistance, iliti linijom manjeg otpora. Sve se dešava, niko se ne buni i ne opire. Kad je hladno, ne troši energiju nepotrebno. Čim vreme postane toplije, sve počne da pupi i buja. Nezaustavljivo. Upravo sad fascinirano gledam u pupoljke magnolije. Prošle godine ih je bilo par, sad je već drvo prepuno novih nežnoružičastih cvetova. Inače tu magnoliju zasadila sam pre desetak godina, nikad nisam upoznala drvo koje je toliko tvrdoglavo. Mi imamo posebnu vezu, cvetamo tu gde smo zasađene, samo nam je dugo trebalo da nađemo tu snagu u sebi.
Ima još toliko toga što sam naučila kao “nežna neuka baštovanka”, poput toga da kupite jednom šargarepe, celer, krompir, luk i zasadite one gornje delove sa listovima ili brkovima. I više nikada ne morate da kupujete to povrće ponovo. Raj za hipstersku ekonomiju. Sve može još jednom da se nosi ili da se zasadi ponovo. Otpatke od voća i povrća također iskoristim i napravim kompost za sledeću generaciju biljaka.
Bonus – pravim mnogo manje đubreta.
Zero Waste.
Primenjena ekologija.
Sve je povezano.
Suprotno uobičajenoj kolektivnoj hipnozi, mislim da mi ovde gde smo sve imamo. I da su rešenja uvek jednostavna i tu negde vrlo blizu nas. Ili, ako baš hoćete – u nama.
Ako želimo istinsku promenu kvaliteta svog postojanja, plant the seed of Everything is possible, have faith i gledajte kako ćete brzo procvetati tu gde ste zasađeni.
No, ako vam se ne sviđa gde ste – pa, preselite se, niste drvo.
Mada postoji način kako i drvo može da se preseli. Ma, kako god da okrenete, everything is possible. Znate vi to, već.
…
napisala Žana Poliakov za magazin Lepota i Zdravlje
