Zavesa se podiže. Izlazi narator.
O, Bože, ja se mogu smestiti u orahovu ljusku i smatrati se kraljem beskrajnoga prostora! (Šekspir)
Širom sveta, u svim najvećim centrima, je 2016. godine obeležen “jubilej” četiristote godišnjice Šekspirove smrti. 400? Ogromna industrija koja se razvila oko Stratfordijca Vilijama Šekspira, uglavnom nepismenog glumca i pijanice, u čitavom svetu, iskoristila je ovaj sumorni kalendarski podatak kao povod da još jedom zavrti neku novu varijantu tih starih priča. Istovremeno je polemika o jednako starom pitanju, da li je on stvarno napisao stihove koji mu se pripisuju ili je to ipak bio neko drugi, dostigla tačku ključanja.
Ono što je nesporno je da je od 1594. do 1613. jedan dramaturg londonskoj publici predstavio seriju izvanrednih predstava, koje su londonsku publiku “običih smrtnika” ostavili bez daha. Drame su bile zasnovana na “savremenoj” komediji, antičkoj istoriji i bezvremenoj ljudskoj tragediji. Tekstovi ovih drama su prvi put 1623 videli svetlost javnosti u knjizi “The First Folio”, gde je objavljeno 37 takvih drama. Pojavile su se “niodkuda”, a posle se saznalo da su glumci iz pozorišne trupe u kojoj je veliki dramaturg radio bili spremili te rukopise za štampu, sakrivši ih prethodo od vlasti. Na naslovnoj strani je pisalo da je to delo stvorio “Master William Shakespeare”. Malo kasnije, svetlost dana u štampanoj formi ugledala su 154 soneta, koje je takođe, kako veli naslovnica, ispevao Vilijam Šekspir, i nekoliko dugih pesama.
Vilijam Šekspir je bio najveći svetski dramaturg posle starih Grka i svega nekoliko Rimljana. On je razvijao svoje teme vrlo kreativnom kombinacijom istorije i mitologije, čime je “pomerao” događaje iz priče van “sadašnjeg” vremena, a govorio je o “savremenim” problemima i dešavanjima, koje su svi prepoznavali. Koristio je vrlo očiglednu stereotipizaciju i sve to obasipao prostom i suptilnom komedijom, i jakim simboličkim zapletima, koje mnoge ljude već četiri veka dodiruju – na postvesnom nivou. Simboli rade na dubljim nivoima. Zato Šekspir izaziva toliko emocija; neprijatnih, ali “neodoljivih”. Zato njegove priče, uprkos svemu, još uvek imaju “apel” i život u sebi, iako su upotrebljene i zloupotrebljene do apsurda.
Većina ljudi je čula za Šekspira i on nas, hteli mi to ili ne, kulturološki definiše. Da li volimo ili ne volimo Šekspira? Da li ga poznajemo? Da li ga baš mrzimo? Šekspir je još uvek “političan”, jer nas odnos koji imamo prema njemu društveno pozicionira. Do nedavno je znak kultivisanosti i domaćeg vaspitanja bilo da se znaju čitave strofe ili barem najpozntije “doskočice” Vilijama Šekspira. Neki su gledali mnogo njegovih dela, neki su pročitali nešto u srednjoj školi, neki mu znaju samo ime. A oni koji ne znaju ni to automatski spadaju u samo dno društva. I obrnuto – ne znaju za njega jer su sa samog dna društva.
Pisac poznat kao Vilijam Šekspir je znatno unapredio i više nego iko obogatio jezik koji je danas primarni jezik međunarodne komunikacije, poslovanja, nauke i svetske razmene podataka. Diplomatije, avionskog i pomorskog saobraćaja, televizijske zabave, filma, muzike i interneta. Dakle, većine zapadno-centričnog sveta. U Šekspirovom štampanom materijalu, pošto rukopisi nikad nisu nađeni, pobrojana je ukupno 884.421 reč. To je skoro milion reči, sa kojima su istkane najlepše tapiserije emotivnih i političkih pejzaža ikad napisanih na engleskom jeziku. Vredni “skolari” su pobrojali 21.000 različitih izraza i pojmova, od kojih je skoro 1.700 potpuno novih. Nečuvenih. Prevedenih sa latinskog, italijanskog, francuskog ili samostalno smišljenih, koji su danas integralni deo engleskog jezika i njegov poseban šarm.
Takve rečenice je nužno napisala jedna osoba sa veoma bogatim, obrazovnim, multilingvalnim rečnikom, načitana i najverovatnije “naputovana”. Sve su zapisane tokom poslednje decenije 1500-tih do najkasnije 1605-8, u Londonu i okolini, i te rekorde niko nije prevazišao. Naučnici-linvisti su utvrdili da je običan zemljoradnik u Engleskoj krajem 1500-tih vrteo otprilike 500 reči tokom svog života. Obrazovani, poslovni čovek koristio je oko 3.000 reči. Prosečan romanopisac je znao oko 5.000 reči, dok su ozbiljni profesori i učenjaci, javni govornici i “mudraci” koristili oko 7.000 reči da bi se iskazali. Šekspirov rečnički fond je bio tri puta toliki, 21.000 različitih izraza.
Šekspirovi tekstovi pokazuju stručno razumevanje ne samo jezika, nego i engleskog Zakona, što je njegove drame činilo dodatno opasnom satirom i klasičnim političkim pozorištem. Između velikih tema, Šekspir je svoje stihove prošaravao seksom. Razuzdanim i komičnim, sve-prisutnim, zabranjenim seksom, ali i najsenzualnijem i najljubavnijem, kamasutričnom spajanju. Komedija je bila prisutna u svim njegovim ranijim predstavama, a tek je na kraju sve pretvorio u mračno, auto-terapeutsko “gubilište” i “čistilište”. Pevao je o dominantnim ženama, nesentimentalnim majkama, gadnim muškarcima, prevarama, potkazivačima i zabranama. Najviše o zabranama. U njegovim dramama ima detalja čak i iz ceremonija i tajnih zakletvi univerziteta u Oksfordu, što je vrlo neobično ako nisi bio tu.
Poznavao je i malo istorije Danske, razne pejzaže i gradove Italije, detaljno opisane, čak i male trgove i ulice. Znao je kako se prave brodovi, što nije znanje i veština koja se “pokupi na ulici” ili slučajno sazna, nego mora ipak da se nauči; i u 16. veku i sada. Izvrsno je poznavao dvorske manire, kao i dvorske enterijere. Čak i intrigantne odnose između članova vladarskih loza, kao da je “insajder”. Vrlo intrigantno i politički potentno, nema šta. Definitivno se radilo o političkom pozorištu.
Teme koje se obrađuju u tih 37 “preživelih i vaskrslih” Šekspirovih drama pune raznih dvosmislica i nedvosmisleno erotskih konotacija. Njih je bilo mnogo više, ali su se do danas, nažalost, mnoge izgubile u enormnoj promeni akcentovanja reči u engleskom u poslednjih 200 godina. Šekspirov engleski je bio mnogo “deblji”, zagušeniji i očigledno sličan današnjem američkom akcentu na jugu. Ljudi koji su govorili taj “obli”, renesansni engleski su otplovili i kolonizovali severnu Ameriku, odlazeći i vraćajući se elizabetanskom dvoru baš u ovo vreme. Odneli su upravo ovaj način izgovaranja engleskih reči preko Atlantika I “posejali” Američki jezik, dok su se u Britaniji dogodile jezičke transformacije kroz nedavnu istoriju, koji su doveli do akcenta koji znamo danas.
Iako smo sve to pročitali, prebrojali, analizirali i izložili na milijardu načina za ova četiri veka od kada je čovek umro, ipak još uvek skoro ništa ne znamo o životu čoveka koji je izmaštao sve te, toliko hvaljene, rečenice. Pošto ne može drugačije, Vilijam je morao, kao i svaki drugi umetnik u istoriji čovečanstva, da iz svoje glave i duše iscrpi misli i alegorije o kojima je pisao, tako da nije beznačajno kako je živeo. Kako je doživeo, saznao i naučio sve to o čemu je pisao.
PROBLEMI SA ŠEKSPIROVIM BIOGRAFIJAMA
Postoje barem dve biografije pisca najprevođenijih stihova na svetu i ne mora se biti istoričar da bi se videlo da u vezi sa tim postoji neka velika tajna. Ta “tajna” je, opet, toliko providna da je teško poverovati da je uopšte moguće da je tema Šekspirovog autorstva još uvek pod velom poricanja. I to u vremenu totalne, agresivne dominacije “racionalno-numeričkog” i analitičkog sistema argumentacije nad “iracionalnim, verskim i dogmatskim slepilom iz prošlosti”.
Šekspirova zvanična biografija, definisana i branjena do krajnjih granica u najvišim svetskim akademskim i umetničkim instancama, je biološki nemoguća i nerazumnija je čak i od Hristove crkvene biografije. Ona ne podržava osnovnu racionalnu predsipoziciju da čovek mora prvo nešto da sazna – da bi mogao o tome da piše. Da, ako nije o tome saznao – iskusio, video, čuo, pročitao – ne može o tome da priča priče. Tačka. Takođe, nije objektivno moguće da ni jedna jedina reč napisana tvojom rukom nije opstala kroz tih ipak-ne-tako-dugih 400 godina, ako si zvanično zabeležio delo od 884.421 reči. Baš ni jedna. Samo potpis, vrlo traljavo izveden u šest primeraka.
Zvanična verzija Šekspirove biografije poznata je kao “stratfordska” teorija. Oni ne vole da ih zovemo tako, jer su oni prosto “jedini”, tako da ne bi trebalo da ima potrebe da ih izdvajamo kao posebne. U stratfordsku priču danas veruje oko 75 odsto, a donedavno čak 99 odsto ljudi na svetu. Tako je već 200 godina. Davno, pre 400 godina ljudi su još pamtili šta se dešavalo ovim povodom, i ko je ko, a onda se od čutanja zaboravilo, kada su polako izumrli oni koji su do tad šaputali o tome i održavali priču živom još neko vreme.
Prva, zvanična verzija Šekspirove biografije je “stratfordska”. U nju danas veruje oko 75 odsto, a donedavno čak 99 odsto ljudi na svetu. To je nasilno-dominantna linija vlasti, koja je tako postavila stvari još u vreme stvaranja ovih “nesretnih” stihova. Zatim je isti kurs držan bez krivudanja i mogućnosti za diskusiju sve do danas. Samo postavljanje pitanja o autorstvu Šekspirovih dela sistematski je ismevano kao intelektualni snobizam i teorija zavere. Neozbiljnost je klasična opaska, a gora verzija je paranoja i bolest uma, pošto je napad najbolja odbrana.
Prema zvaničnoj verziji, jedan Vilijam Šekspir bio je suvlasnik pozorišta Gloub u Londonu zajedno sa ostalim članovima glumačke trupe koji su ga i sagradili 1599. Ima dokaza da je igrao duha u Hamletu, a inače je imao sitne uloge bez teksta. Uz još koji podatak o porodici i životu posle povlačenja sa scene, jedino što još znamo o Šekspiru, imenu sa korica Prvog folija, je da je to gospodin koga istorija pamti kao jednog od najvećih pisaca čovečanstva.
Toj slici treba dodati, a da to bude moguće u realnosti i ove nesporne naučne činjenice: taj William Shakespeare, kršten 26. aprila 1564. u Stratfordu na Ejvonu (Stratford-Upon-Avon), u okrugu Vorvikšir, Engleska, u najboljem slučaju stekao je osnovno obrazovanje, završivši pet godina seoske škole. Otac Džon mu je bio lokalni biznismen, prodavao je kožu i pravio rukavice, a kratko je bio i u upravi sela, ali je bio nepismen. Majka takođe.
Sa 18 godina Vilijam se oženio Anom Hatavej, s kojom je dobio troje dece. Ona je bila osam godina starija od njega i u momentu udaje već tri meseca trudna. Sin Hamnet mu je umro mlad, a ćerke Sara i Džudit bile su nepismene. S tim što je Sara umela da napiše svoje ime ako ga precrta sa obrasca. Drugim rečima, cela Šekspirova porodica se u javnim stratfordskim dokumentima potpisivala krstićem i otiskom prsta.
Od 1594. do 1613. Vilijam je bio u Londonu i zarađivao je za život kao član glumačke trupe “Lord čemberlejns men”. Svi zapisi se potom slažu da se vratio u Stratford na Ejvonu kako bi se bavio nekretninama i prodajom vune. Trupa je taman slobodno počela da igra “njegove” predstave bez upada policije, a počeli su da nastupaju i na dvoru novog kralja Džejmsa I, koji je 1603. nasledio Elizabetu. Dvadesetak godina su radili na tome i uspeli su, ali Vilijam je baš tada izašao iz “biznisa”. Umro je tri godine kasnije, na svoj rođendan, kad je s Benom Džonsonom, drugom i dramaturgom iz stare trupe, prethodne noći previše popio. Sahranili su ga u crkvi u roku od dva dana, na dubini od 5,2 m, što je baš duboko, zbog čega su kasniji stručnjaci zaključili da je verovatno umro od zarazne bolesti. Neki izvori pominju sifilis, neki fekalne bakterije iz vode. Preko groba je stavljena teška kamena ploča s natpisom da je proklet svako ko tu nešto takne, fino rimovano. Nije bilo nikakvog javnog pomena njegove smrti niti bilo kakve komemoracije u Londonu, niti na dvoru niti na ulici, što je veoma čudno, zapravo neverovatno.
U svom testamentu Vilijam je ženi ostavio drugi najbolji krevet u kući, a ćerke su dobile najbolje šolje i po 150 funti (oko 48.000 €). Nešto novca su dobili i drugovi iz trupe, kao i stratfordska sirotinja. U Vilijamovom testamentu nije bilo ni jedne reči o njegovim delima, kao ni bilo kakvog uputstva u vezi sa štampanjem i distribucijom tolikih drama. Jednako je iznenađujuće to što u njegovoj kući nije bilo pribora za pisanje, kao ni jedne jedine knjige, čak ni Biblije, što je u ovo vreme bila velika vrednost i to bi neko morao da nasledi. Papir je u to vreme bio izuzetno skup i Njutn nam, na primer, 100 godina kasnije kaže da je neizmerno srećan što su konačno počeli da ga proizvode u Engleskoj, pa ne mora vise da bude bogataš da bi pisao. To otvara praktično pitanje odakle Vilijamu iz Stratforda toliki novac za veliku količinu papira koju je u početku morao da preda pozorištu da bi se uopšte afirmisao kao dramaturg? Takođe, kad je kao penzioner već imao dovoljno novca da kupi drugu najveću kuću u selu, kako je moglo da mu se desi da ne poželi da obrazuje svoje ćerke i da ih onda uda za neke pismene, dobrostojeće ljude? U Londonu je “Šekspir” često dolazio u kontakt sa najvećim ličnostima iz javnog života prestonice, koji su mu platili mnoga izvođenja u Gloubu. Obrazovanje žena visoke i srednje klase u elizabetanskom društvu je bilo rasprostranjeno i čak pitanje statusa, tvrde s ponosom engleski istoričari, a Stratfordovci to objašnjavaju time da se možda pred ćerkama stideo svog posla u Londonu, pa nije hteo da one mogu da pročitaju sve to o čemu je on razmišljao.
Danas postoji šest sačuvanih potpisa Vilijama Šekspira, od čega su tri na testamentu. Činjenica je da mu je tada zdravlje već bilo ozbiljno narušeno, s obzirom da je pisao testament, ali su ta slova previše drhtava, neraspisana i neartikulisana čak i za te uslove. Imaju predug razmak između slova, gde se mastilo slivalo na papir dok je nesigurna ruka oklevala i svako može da vidi da izgledaju kao da ih je pisao “osnovac”. Druga tri potpisa za koja smo sigurni da pripadaju Vilijamu iz Stratforda takođe su jedva napisana, što svakako nije nešto što bi se očekivalo od čoveka koji je svojom rukom napisao bezmalo milion reči i priključio skoro 2.000 novih književnom jeziku svog naroda. Pisanje perom i mastilom je stečena veština, koja mora da se vežba.
Oksfordska teorija
Oduvek se u višim intelektualnim krugovima Evrope znalo da Startfordijanac realno nije mogao da proizvede to za šta ga “krive”, samo nisu znali ko je pisao umesto njega. Bilo je više varijanti, a 1920. izašla je knjiga Tomasa Lunija kojom je zasnovana oksfordska teorija. S pojavom masovnih medija, većeg broja nezavisnih izdavača, a posebno interneta, ta struja je veoma brzo dobila mnoge poštovaoce. Prema njoj, stihove koji se pripisuju Šekspiru napisao je Edvard de Vir (Edward de Vere), koji je imao visoku titulu 17. erla od Oksforda. Na svim jezicima sveta, sem srpskog, njegovo ime se izgovara “de Ver”, a zašto je u okviru srpskog pravopisa odlučeno da se “prevodi” sa “de Vir” je za mene misterija, koju ću donekle da ispoštujem. Međutim, vrlo je autodestruktivno i samo-isključujuće za srpsku kulturu i intelektualno stvaralaštvo to što se imena internacionalnih ličnosti od opšteg značaja preinačuju u druge oblike. U tim okolnostima sva prošla, sadašnja i buduća istraživanja i tekstovi napisani o tim ličnostima na srpskom jeziku bivaju izostavljeni u internet pretraživačima i drugim oblicima savremenog istraživanja medija, koje se zasniva na prepoznavanju reči. Srpska dostignuća i pronalasci ostaju izolovani i nepoznati međunarodnoj javnosti, pa čak i našoj velikoj, šarolikoj i zainteresovanoj dijaspori, jer je nekad nemoguće pogoditi koji je oblik uzet za srpsku transkripciju ličnih imena, što od II svetskog rata više ne rade čak ni Englezi. Ali ja sam slobodna da to ovde promenim, pa ću ga zvati “Edward de Vere”, kako se sam zvao.
Sedamnaesti erl od Oksforda rođen je 12. aprila 1550. u samom vrhu engleske plemićke lestvice. Bio je jedan od najobrazovanijih ljudi svog doba i podneblja. Takođe, bio je jedan od najomilje”nijih među kraljičinim “miljenicima”, kako su zvani muškarci s kojima je ona imala višegodišnje (ne)skrivene ljubavne veze. Istoričari koji su tvrdili da je Elizabeta zaista bila devica uglavnom su izumrli do sada i ta tema već neko vreme nije tabu, što je velika prednost jer možemo da razumemo i raspletemo mnoge događaje koji su ranije bili potpuno nejasni. Edvard je do kraja života od kraljice dobijao godišnju apanažu od 1.000 funti, što je skoro milion današnjih evra – da bi pisao. Bio je poznat po svojim putovanjima u Italiju, po tome što mu je rođak diplomatskim poslom išao u Dansku, i po tome što je bio vrlo nadaren dramaturg, mada danas, nažalost, nema ni jedne drame koja mu se pripisuje. Imao je konje, plaćao je predstave, muzičare, druge pisce, prevodioce, čak i životinjske nastupe i daleke ekspedicije, što znamo iz posveta koje su mu napisane u brojnim knjigama, u kojima je opisan kao veliki čovek, učitelj, prijatelj i “najsjajnija zvezda Engleske”. De Vere se usrdno bavio razvojem engleskog književnog jezika i tome je posvetio ceo život. Prevodio je istorijske i mitološke knjige s latinskog, francuskog i malo grčkog. Mentorisao je i platio prvi italijansko-engleski rečnik, pa priručnik za dobre jezičke manire u zvaničnoj korespondenciji, antologije engleske književnosti, romane i drugu literaturu. Njegov otac John de Vere takođe je voleo igrokaze i držao je u svom dvorcu Hedinghemu pozorišnu trupu zvanu “Kings men” (Kraljevi ljudi), što je vidno inspirisalo malog Edvarda. Međutim, kad je porastao, zabranili su mu da prikazuje svoje maštovite, optimistične, filozofske drame, pa je počeo da plaća pozorišnu trupu da ih krišom ipak igra. Tu trupu su nazvali “Lord Chamberlain’s Men”, jer je Edvard, erl od Oksforda, prema tituli morao da bude lord čemberlejn (predsedavajući sudom), ali mu je to bilo nepodnošljivo, pa je radije tu funkciju preneo u satiru. Po odlasku kraljice na onaj svet 1603, Edvard je doživeo da njegova trupa dobije blagoslov novog kralja Džejmsa i promenu naziva u “King’s Chamberlain’s Men”, a onda samo “King’s Men”, kao što je bilo izvorno kod De Verovog oca. Stratfordijanci ne iznose činjenice na zvaničnom sajtu Glouba, niti o toj eri uopšte, kada kažu da “lord čemberlejn” znači “odgovoran za dvorske zabave”.
Najbliži članovi familije Edvarda de Vera bili su pravi renesansni intelektualci.
“Svet je zanimljiv onoliko koliko smo mi radoznali.”
Njegov ujak i stric bili su pisci i teoretičari književnosti, a s majčinim bratom Arturom Goldingom je Edvard već u 13. i 14. godini prevodio Ovidija s latinskog, pa mu je ujak tu knjigu posvetio. Po jedna rima iz tog njihovog prevoda može se naći u dve zvanično Šekspirove drame, što stratfordijance uopšte ne zbunjuje. De Verov stric Henry Howard, erl od Sureja, ustanovio je i naučno obrazložio posve novu pesničku formu, nazvanu šekspirovski sonet, koji je posle postao engleski standard. De Verovi radovi koji mu se pripisuju imaju isključivo tu formu, kao i novu englesku metriku, što niko pre njega – i Vilijama Šekspira, nije imao. Mnoštvo drugih stihova kod Šekspira direktno je vezano za de Verova životna iskustva, obrazovanje i specifična znanja. Ima i formulacija u slabijim, “probnim” delima koja su mu dozvolili da “zadrži”, koja su usavršena ili identična kao neke Šekspirove fraze. Sedamnaesti erl od Oksforda bio je u krvnom srodstvu s najvišim vrhom engleskog društva, ali je bio izopšten, “nitkov”, trošadžija, neodgovoran i optuživan da je gej. Koristio je opojne supstance i kod profesora Džona Dija (John Dee) učio o beloj magiji i veštini komuniciranja s mrtvima, što dramski likovi kod Šekspira redovno rade. Prijatelji su ga iz zafrkancije zvali “Spear-shaker”, što i piše u nekoliko pesama kolega savremenika, koji su hvalili i bodrili njegove satirične poduhvate. U početku je na koricama scenarija “Šekspir” pisano Shake-speare, razdvojeno, jer speare znači vrh strele, a shake je tresti, pa to u slobonom prevodu znači “tresuća strela”, a de Vere je u tom slučaju “tresač vrha strele”.
“Bolje je biti neuljudan, nego dosadan.”
Desetak godina posle njegove smrti, familija Edvarda de Vera je platila već pomenuto štampanje sabranih drama u Prvom foliju. U tom izdanju bilo je čak 18 dotad neviđenih i sasvim nepoznatih komada, opasno političkih po karakteru, među kojima su Makbet, Kralj Lir i drugi krvavi pirovi, koji svakako nisu mogli da se igraju za vreme Elizabete. Kralj Lir, uz to, deluje kao da ga je neko drugi dovršio, što je čudno kad se zna da se Vilijam 1613. povukao iz pozorišta završenog posla. Prvo štampanje Edvardovih drama 1623. platio je Vilijam Herbert, dever (brat od muža) Edvardove ćerke Susan de Vere. Druga Oksfordova rodbinska veza je malo kasnije platila štampanje dodatnih 154 soneta, što je sve sada izloženo u Folgerovoj “šekspirskoj” biblioteci (Folger Shakespeare Library) u Njujorku povodom jubileja i na novom sajtu shakespearedocumented.org. Stratfordovu “koincidenciju” sa sponzorima za štampanje dela objašnjavaju time da je De Vere plaćao mnoge umetnike, pa su tim putem krenula i njegova deca. Ima smisla. U reportaži Vašington posta na otvaranju izložbe originala u Njujorku novinarka je prokomentarisala da je “malo bilo osvrta na to da li je Šekspir uopšte napisao svoje stihove, iako je ta tema već vekovima otvorena i nerazrešena”. Na njeno pitanje direktor izložbe je odgovorio uobičajenom frazom: “There are no documents that suggest another writer, but there are many that are unambiguous about what he wrote.” (Nema dokumenta koji upućuju na drugog pisca, ali ima puno dokumenata koji su nedvosmisleni o tome šta je napisao.) Zanimljivo je da su baš oni danas vlasnici Edvardove “Geneva Bible” (možda zato što Vilijam nije imao svojih knjiga), što mora da znači da im ova tema ipak nije sasvim nepoznata.
Pozorište The Globe
Jednako je indikativan 25 godina stariji podatak da je zemljište na kojem je podignuto “Šekspirovo” pozorište Gloub izvorno pripadalo Tomasu Smitu, prvom De Virovom učitelju u detinjstvu. Kada je pozorišnoj trupi Lord čemberlejns men istekao ugovor za zgradu, a vlasnik nije hteo da ga obnovi, erl od Oksforda je otišao kod svog starog profesora i prijatelja koji ga je uvek podržavao. Smita je poznavao od svoje četvrte godine, kada je poslat od kuće da uči i stanuje u učiteljevom domu. U osmoj (!) su Edvarda već preporučili za Kembridž, pošto je bio veoma napredan, uvek najbolji, uvek prvi, “tipičan Ovan”. Profesor Smit je malog plemića odlično spremio za fakultet, naučivši ga da bude radoznao, da veruje u sebe i sluša svoje srce, a predavao mu je grčki, filozofiju prirode i građansko pravo, što je za autokratsku monarhiju bilo vrlo napredno. Smit je bio jedan od dva najveća akademika svog doba, protestant, dekan na Kembridžu, kasnije i vrhovni sudija. Protivio se korišćenju torture, što je za to doba bilo vrlo radikalno, i očigledno je smeo da se suprotstavi kraljici i njenom aparatu, te da svom starom učeniku ustupi zemljište za pozorište, koje mu je toliko značilo. Ljudi iz trupe uzeli su svoju drvnu građu iz starog pozorišta i odneli je na obalu Temze, izvan gradskih zidina, podigavši kružnu, trospratnu zgradu sa 2.700 sedišta i 900 mesta za stajanje.
Publika je videla čitav niz predstava s temama iz dvorskih krugova i drugih žarišta društvenih problema, koji su obavezno bili “pomereni” u druge epohe i daleke zemlje, najčešće u Italiju, kako bi utisak bio manje eksplicitan i tako možda izbegli zabranu igranja. Erl od Oksforda je obožavao Italiju, tamošnju veselost, sunce, boje i raspevanu spontanost, modu i poeziju, toliko da su ga savremenici podrugljivo zvali italijanskim erlom. S druge strane, Vilijam iz Stratforda zasigurno nikad nije bio u Italiji, a ni na dvoru. Ni na jednom dvoru. Stratfordski eksperti su vekovima vrlo detaljno istraživali ovu temu, jer otkud mu sve te slike i konkretna znanja, ali nisu našli ni najmanju potvrdu toga. Navodno je sve to negde pročitao. Međutim, takve knjige nije bilo na Britanskom ostrvu u to doba, ili bar još uvek nije nađena, a za prvi italijansko-engleski rečnik znamo da je De Vir sam pomogao njegovo stvaranje. Edvard je u Italiji proveo nekoliko godina tokom 1570-tih, bežeći od obaveza na dvoru, kod kuće i u politici. U Londonu je bio pod direktnom kontrolom i stalnom prismotrom kraljice, koja ga je držala u kućnom privoru većinu života – prvo u nekoliko navrata, a onda i doživotno! Stanovao je na obali Temze, ali retko je smeo da koristi čamac koji bi ga za tili čas prebacio preko vode do centra grada, a kada bi krišom ipak izlazio, retko ko je s njim smeo da se pojavljuje u javnosti. Kraljičin glavni savetnik, rizničar i šef “državne bezbednosti” William Cecil (Vilijam Sesil) ga je takođe budno motrio i spremao za neki “veći plan”. Prema visokoj tituli svojih predaka, koji su bili druga najstarija plemićka loza kraljevine, Oksford je imao obavezu da predsedava vrhovnim sudom, što su erlovi od “Oxenford-a” časno radili još od 1081. Međutim, Edvard to zaista nije mogao da podnese jer se od njega tražilo da potpisuje i da ne pita, tako da je bio samo jednom. Ali, zato u “Šekspirovim” tekstovima ima čitav niz eksplicitno pravnih izraza i fraza, koje je Edvard naučio na Kembridžu.
Stratfordijanci nemaju odgovor na pitanje kako je Vilijam, sa osnovnom školom, znao toliki broj pravnih izraza, što na latinskom, što na engleskom, ali im to ne predstavlja problem. Takođe im uopšte ne smeta to što nemaju nikakvo objašnjenje odakle Šekspiru donacije od najviših plemića i “selebritija” tog doba. Među njima su sva tri prosca De Virovih ćerki, erlovi od Montgomerija, Pembruka i Sauthemptona, od kojih su mu dvojica postali zetovi. Onaj treći, Henry Wriothesly 3rd erl of Sauthampton, (Henri Ratsli, erl od Sauthemtrona), bio mu je najbliskiji prijatelj i inspiracija za dramski lik razigranog mladića (“the playful youth”). Avangardniji stratfordijanci zbog jubileja prave igrokaze s prikazom gej ljubavi između “Šekspira” i Sauthemptona, jer kako autor kaže u tri posvete uz drame i sonete, on mu je “najveća ljubav života” – a zapravo mu je bio tajni sin, dobijen s Elizabetom. Dečak se rodio i svojim dolaskom okončao njihovu uzbudljivu, romantičnu, dvogodišnju poetsku aferu oktobra 1573. i kao beba je poslat u porodicu Sauthemptona. Edvard je imao 23 godine, a ona 40. Zanimljivo je da je Henrijeva “nova” majka bila kćer izvesnog vikonta od Montagjua, što vidimo kao ime jedne od zaraćenih porodica u Romeu i Juliji.
“Najiskrenije su one suze koje lijemo sami nad sobom.”
Među decom plemića bilo je normalno da odrastu van svoje kuće, pa su tako malog Sauthemptona, kao ranije De Vera i sve njih, poslali u školu kad je napunio tri-četiri godine. Spremali su ih za visoke, državničke poslove, u skladu s titulama koje su nasleđivali. Kad je Sauthempton imao devet godina, otac mu je naprasno umro, a majka je morala da se preuda. Kruna je preuzela starateljstvo nad dečakom, a onda ga je predala svom “policajcu” Sesilu da kod njega “upozna red” dok ne postane punoletan. A opet, Henri je prošao znatno bolje od Edvarda, koga su kraljica i Sesil sprečili da se vrati kući čak i posle završetka koledža. I njemu je otac umro dok je bio na školovanju, kad je imao 12 godina. I tada je starateljstvo prebačeno na englesku krunu, tako da niko nije mogao da mu pomogne. Kraljica mu je oduzela trećinu imanja i dala je svom ljubavniku erlu od Lestera, a majci nisu dali da mu bude staratelj, čak ni da nasledi imanja od muža, nego je odmah morala da se preuda. Po Sesilovom nagovoru, nesigurna kraljica je i tad dozvolila da se mali Edvard smesti u njegov strogi, protestantsko-pijetistički dom, gde su pesme, a naročito pozorište bili strogo zabranjeni. S tim u vezi, jasnije nam je zašto kod Šekspira tako često profilira lik gorde, a pokorene, kukavičke i dvolične kraljice/majke, koja ostavlja svoje potomstvo na cedilu, i zašto nekad ima ženomrzačke stavove.
Literatura tog doba bila je oštro cenzurisana, kao uostalom sve što se u bilo kom obliku stavljalo na papir. Sesil je presretao i “filtrirao” sva kraljičina pisma i svakodnevno, mnogo puta na dan je izgovarao reč “veleizdaja”, izazivajući kod nje doslovce psihozu. Iz straha od izdaje, mnoge ljude je osudila na smrt, pa čak i sopstvenog sina Roberta Deveroa, koga je, što je bila javna tajna, rodila sa svojom velikom ljubavi iz detinjstva Robertom Dudlijem, erlom od Lestera (Lechester), za koga joj Sesil nije dao da se uda ni pod kojim uslovima. Hteo je da on sam ostane in charge, a ne da mu se tu mota neki Lester i meša u planove. Za svoju lozu, koju je počeo da gradi, pribrao je sva veća, kraljici nemila, imanja na kojima je kao dete i tinejdžerka držana u zatočeništvu. Sesil je bio jedan od retkih, ako ne i jedini na elizabetanskom dvoru, koji se rodio kao običan čovek, a onda se uzdigao kroz protestantizam i politiku. Da bi uopšte mogao da radi na dvoru, dobio je titulicu barona, a posle i lorda od Berglija, koju je kraljica izmislila specijalno za njega. Preuzeo je vrh engleske špijunske službe od drugog protestanta, sir Volsingama, takođe poreklom sirotana, koji je uradio sve prljave poslove potrebne da se Elizabeta Tjudor 1559. dovede na presto i Engleska postane protestantska kraljevina. Čim je Sesil preuzeo službu, ugašena su pozorišta, muzikanti su utihnuli, a ostao je samo njegov ravni, ubedljivi, neumoljivo zabrinuti, tihi glas, kojim je detalj po detalj diktirao kraljici šta mora da uradi i istrpi za dobrobit svoje nacije i novostvorene “Church of England”. Lično ju je ubedio da odbaci svako svoje dete, koje je imala sa bar tri muškarca, od kojih je jedno možda i sam uzeo, a šestoro se zvalo Robert.
“Novac je krupna stvar koja ljude čini sitnim.”
Više njih je potencijalno moglo da nasledi tron jer nije bilo legitimnih tjudorskih naslednika, ali on ih je sve poslao u plemićke porodice bez sinova, kojih je bilo dovoljno da prime svu Elizabetinu decu. Nezgoda sa političkim brakovima je to što su morala deca da se prave sa nekim ko im se često uopšte nije sviđao, pa su ta deca bila retka i često isfrustrirana. Tako je slučajno, spletom okolnosti koje su se omakle kontroli, ispalo da je stari, proračunati Sesil u mraku svoje sobe, sakriven od svih, orkestrirao zavrzlamu koja je izrodila mogućnost da se skoro nepismeni Vilijam Šekspir smatra piscem 37 vrhunskih komada svetske dramaturgije.
“Svet je pozornica na kojoj svaki muškarac i svaka žena igraju svoju datu ulogu.”
U istoriji engleske književnosti bilo je mnogo aristokratije koji su pisali, ko bi drugi, ali ti tekstovi su morali biti “značajni”, dostojanstveni, edukativni, moralni i teološki ispravni, iznad svega, da bi se objavilo da su oni pisci. Bilo je jasno da plemići nisu smeli da se spuštaju na nivo zabavljača. Donedavno, a negde i sada, bio je znak mentalnog poremećaja ako bi ozbiljan muškarac iz državnog vrha najviše od svega voleo da piše sonete i igrokaze, umesto da se bavi ozbiljnim poslovima održanja loze i njene političke moći, vođenjem imanja, gradova, a na višim nivoima i same države. Što je titula bila viša, to je pozorišna igrarija bila neprimerenija, i zato su mnogi plemići tog doba po celom svetu objavljivali svoje “nezvanične” misli pod pseudonimima, naročito one lascivne i političke.
Erl od Oksforda imao je više pseudonima za koje se znalo – Mr Grifin, Robert Grin i drugi, a Oksfordijanci tvrde da je pismeni i osrednji, a ipak dostojanstveni dramaturg iz njihove trupe Ben Džonson bio prvi koga je vrbovao da mu potpisuje drame, ali je ovaj to odbio. Priliku je iskoristio glumac Vilijam Šekspir iz Stratforda, koji je odlično odradio svoj deo posla, ali on ne može biti odgovoran i za armiju istraživača, institucija i mašineriju koja je stasala za ova četiri veka nad tekstovima, suzama, snovima i ruševinama ove uzbudljive epohe.
Zavesa se spušta
PAUZA
https://www.youtube.com/watch?v=KmI06vPfpq4&feature=youtu.be
II ČIN – nastavak je tekst God Save The Queen
napisala: mr Anastasia Heidi Larvoll, istoričar
Svi citati: Vilijam Šekspir
Objavljeno 12. Aprila 2016
Na 466. godišnjicu rođenja Edvarda De Vera
