Godina 2020. Nekada su tako počinjali science fiction filmovi. Blade Runner, onaj prvi što je snimljen 1982. i kome se radnja dešava tokom novembra 2019. Upravo smo prošli taj momenat u budućnosti. Spremni dočekujemo Novu 2020. Kako ko, razumem. Nauka zna da se nešto dešava, svi osećaju da se nešto dešava, poneko i objašnjava. Neko protestuje i agituje. Negde gori. Negde ne može da se diše. Ako je u nečemu Bladerunner bio proročanstvo, to je upravo stanje tehno-apatije, iz koje nas vadi samo neka vrsta agresije.
Ogorčeni ste na ovaj svet? Niste sami.
– Kako ti izlaziš na kraj sa ovima što bi da pišu knjige a jedva da su tri knjige u životu pročitali? Niti umeju da sastave smisleni sastav u rangu sastava za osnovnu školu? – piše mi kolega pisac, vidno iznerviran nakon svoje radionice kreativnog pisanja. Sad mu se ne čini tako blesavom moja priča “o kraju sveta kakvog smo poznavali”. Nauka ima i objašnjenje, ako je to ono što što nam je potrebno. Milutin Milanković je umro a da nije dočekao potvrdu svojih teorija. U ovoj kosmičkoj igri, to i nije toliko važno. Bitno je da vi znate i osećate zašto nešto radite. Najavljivali su nam te promene vekovima, poslednjih dvadeset godina intezivnije, iako je Proces Promene počeo 1969. Zemljina frekvencija se promenila i sad hteli ili ne, menjamo se i mi. Prinudno ili svesno, menjamo se.
– Što mi je popularniji kanal, više gluposti dobijam. Šta većina ljudi gleda, gluposti. E sad se pitam, i sumnjam u sebe, da li i ja pravim gluposti… – iskrena je i duboka sumnja svih nas koji kreiramo nešto. Ovo vreme sve dovodi u pitanje.
Zašto radimo to što radimo uopšte?
I treba nam potvrda drugih ljudi. Zato je ova planeta Zemlja toliko zanimljiva. Ovde se dešava sva materijalizacija, interakcija i konekcija.
Tri stvari valja naučiti. Opraštati. Menjati se. Voleti. Jer ko će biti čovek budućnosti? Onaj ko voli.
U trenutku kad sam prešla u bestseler pisce. svi koju su me podržavali dok sam imala probleme sa izdavanjem knjige i bivšim mužem, nestali su. Ima nešto u tome da većina voli da vas “podržava” tj gleda dok se davite. Ne padne na pamet nikome da vam doda neki štap ili nešto da vas izvuku, nego ako kojim slučajem i božanskom intervencijom sami izadjete na sunčan dan… “Vidim ti si se dosta dobro snašla.” “Pa ti uvek imaš sreće, kad si tako čarobna.” Kao i svi oni što su me zvali na ručkove i kafe dok sam bila urednica a njima bio potreban članak u magazinu. Nema nikoga od njih u mom okruženju, što bi se reklo – očistio mi se energetski prostor od takozvanih vampira i pijavica.
I ja od samovažnosti, što je mnogo mnogo važnije.
Jer, svi oni su meni bili potrebni.
– Promenili su mi se ljudi koji mi dolaze na regresiju, više nisu teške priče, nego dolaze naučnici, duhovnici, umetnici, stručnjaci u raznim oblastima i idu odmah u “Život izmedju Života” da primaju nove informacije. – priča mi žena koja radi regresoterapiju. Koliko smo se svi mi promenili poslednjih 10 godina? Obično tražim da idemo u budućnost, no nije loše vratiti se i u prošlost ponekada. Čisto da vidite gde ste bili. I stvarno, gde ste bili pre 10 godina? Ovaj magazin ( Lepota i Zdravlje) ima 18, pa kao da je juče osnovan, ja pišem ima tome 7 godina… vreme se ubrzalo, rekli biste. I još će. Kali Juga, sve je ludje i ludje. Znate ono kad komentarišemo pa ovo je dno dna, nema dalje. I onda gledate kako se iskopa još jedno pet metara iza tog takozvanog “dnodnova”. Ko ne bi sumnjao u sebe i u svet oko sebe. Nije li stoga baš interesantno ovo vreme gde više ništa nije sigurno.
– Kako to da si ti još uvek ovde? Zar ne ideš svake godine u Indiju i na Bali? –
A možda mogu i da promenim? Zašto bih stalno radila jedno te isto… tamo sam ionako išla više po zadatku.
Malo smo te sklonili – kažu moji vodiči. Verovatno da ne bih svisnula od kolektivne hipno-histerije. Pošalju me baš na teren da vežbam život u sadašnjosti, poniznost, jednostavnost, zakon kreacije i novo obilje, Ma, na drugu planetu da vidim koliko sam se brčkala u maji, koliko nema veze gde sam, i da prodjem kroz svoje iluzije. Kako to da je Indija tako prljava a pročisti te? Nije stvar u prljavštini nego u frekvenciji. Sada konačno imamo tehnologiju uz pomoć koje sve možemo da povežemo, procenimo i izmerimo.
“Zemljina frekvencija se promenila, hteli mi to ili ne, i mi se menjamo sa njom.” Sve što smo verovali, sve što smo učili… promenilo se. Intenziviralo se ovih dana. Sve naše sumnje i strahovi. Senke šetaju vrlo vidno i evidentno sa nama. Niko više ne može da ih sakrije.
Ali je zato zgodno vreme da pročistimo sve svoje podrume, i da se ne saplićemo više na stare priče i stare programe. Dok govorimo, rastvaramo i stvaramo. I kad pišemo, isto tako. A pošto je ovo praktična kolumna, duhovnost je vrlo praktična, krenimo od toga gde smo, od svoje kuće, tela, posla, bukvalno podruma… Ne ostavljate onima posle vas da čiste vaše djubre, tj nepotrebne i nesvesne programe. Mi već živimo u budućnosti.
U svetu ekstrasensa najviše svetli ono što želimo da sakrijemo. Nije ni čudo što su se oni koji znaju i mnogo više osećaju povukli. Sad oni nas nalaze, po tome kako svetlimo… iz srčane čakre. Tri stvari valja naučiti. Opraštati. Menjati se. Voleti.
Jer, u ovoj kosmičkoj igri nismo sami.
Vodjeni smo.
….
napisala Žana Poliakov za magazin Lepota i Zdravlje, nov-decembar 2019. photo credits Maja Vujić, na lepom plavom Dunavu.
Haljina by Ana Tokin.
