Muzika je glas univerzalne duše, u njoj postoji savršeni mir, ona je isto što i sam kosmos – dijalog harmonije sa samom sobom, kaže dirigentkinja Nada Vuković Đokić. Opisuju je kao Zvončicu koja, kuda god da ide, seje za sobom zlatni zvezdani prah. Ja sam je videla i kao ranjivu, osobu velike dobrote i plemenitosti smeštenu u superaktivno telo visoko 184 santimetra. I neobično hrabru. Od čega se sve sastoji taj prah, pitam je.
„Ljudski odnosi su kao spojeni sudovi: ono što ulijete, preliće se na drugoga, iz njega na vas. Verujem da nema nerešivih problema, ali je važno da ih vidimo kao izazove, a ne presude, na to stalno ukazujem onima sa kojima sam povezana. Imam divne odnose sa svojim učenicima, studentima, prijateljima… Ako me tako opisuju, verujem da se taj prah sastoji od optimizma, vere u dobro i skoro nepresušne energije.”
Devedesetih godina pevala je po beogradskim klubovima džez, evergrin i pop muziku, sarađivala je sa brojnim umetnicima iz sveta pop, rok i džez muzike, a često je bila u žirijima muzičkih festivala. Poslednjih deset godina je docent na Katedri za dizajn zvuka i muzičku produkciju na Akademiji umetnosti u Beogradu, a toliko je bila i dirigent hora Belcanto. Prošle godine osnovala je Trinity – (plesni) hor Akademije umetnosti, a ove godine i školu pevanja Glasovi nade (www. glasovinade.com). Sa ansamblima sa kojima radi osvajala je prve i specijalne nagrade širom sveta. Posle uspešne turneje po Španiji, sa horom Trinity, dobila je poziv da u Barseloni 2013. drži Master Class horovima iz celog sveta.
Mr Nada Vuković Đokić, završila je teoretski odsek u srednjoj muzičkoj školi „Kornelije Stanković” kao đak generacije. Verovala je da će biti košarkašica, jer je deset godina trenirala taj sport, ali je posle jedne ozbiljne povrede morala da ga napusti. Tada je muzika, koja je bila njena paralelna ljubav, izbila na prvo mesto. Završila je Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu i poslediplomske studije dirigovanja u klasi profesorke Darinke Matić Marović. Spoj burnog temperamenta i muzike, koja je kroz nju tekla odmalena, bila je prirodan izbor iako su je interesovali i psihologija, književnost i veterina. Trenirala je klizanje u koje ju je inicirala starija sestra Jasmina koja je bila trener ove veštine, bavila se i jahanjem, najviše zbog kontakta sa tim divnim životinjama, i planinarenjem. U Radio Novostima uređivala je i vodila Aveniju zvezdanog zvuka. Radila je i u sirotištu sa decom ometenom u razvoju, volontirala u selu Zuce, u azilu za pse… Pleše flamenko, svira klavir i kontrabas. A kada dirigenta pitaju šta pije, kaže: „Benzin”, jer je luda za automobilima.
„Jednom prilikom vozila sam i autobus… Išla sam sa horom na turneju i negde u Austriji, tokom noći, dok je hor spavao, pitala sam vozača da li bi me pustio da vozim. On me je pogledao, klimnuo glavom, i mi smo u vožnji zamenili mesta na pola sata. Osećala sam se sjajno. To je bilo predivno iskustvo u kome sam uživala, ali sada shvatam koliko smo oboje bili nepromišljeni.”
Stiče se utisak da je sve to što ste radili, sve čime ste se aktivno bavili bilo zadovoljavanje velike gladi za obiljem koje život nudi?
„I dalje živim brzo, kao da znam samo za gas, ne i za kočnicu. Tako vozim i kola, i radim sve drugo – brza sam, ali i posvećena. Kažu mi da sam žena krajnosti, da nemam sredinu. Veliki sam avanturista: jednom prilikom sam se penjala na vrh Međed na Durmitoru i videla da je pukla sajla za koju je trebalo da se držim. Morala sam da odlučim – ili da odustanem ili da se popenjem free climbing stilom (kojim alpinista koristi samo ruke i noge) – i ja sam se odlučila za ovo drugo. Jednom sam skliznula, jedva se zadržala, moglo je da me košta života, ali srećom nije. Kada ljudi sagledaju sve šta sam radila misle da sam karijerista, i to zaista može tako da se pročita, ali u suštini ljubav je moj pokretač. Na sreću, imam je u izobilju: prema porodici, prirodi, životinjama, muzici, plesu… Nema sumnje da sam radoholik, ali sve što radim ja i volim i dajem se stopostotno.”
Rođena je u Beogradu pre 35 godina. Baka uz koju je rasla bila je Ruskinja, druga se zamonašila i kao igumanija provela veći deo života služeći u Ilinoisu (SAD). Njena majka Simonida, radila je kao tehnolog i bila glumica naturščik u Beogradskom dramskom pozorištu, od nje je nasledila ljubav prema glumi. Otac Vidosav, ekonomista po zanimanju, bio je i šahista, a preko dvadeset godina bavio se folklorom, delom i profesionalno u ansamblu Kolo.
Bolest je alarm i učitelj
„Moji roditelji su se upoznali na plesu krajem pedesetih, pa smo svi – moja starija sestra, roditelji i ja – stalno plesali. Naša kuća je bila puna ljubavi i smeha… Otac i majka su voleli bezrezervno, gledala sam to svakog dana – i ja sam poverovala u ljubav iz bajke. Kasnije, kada sam odrasla i susrela se s osobama koje nisu bile nosioci dobrih energija, prijatelji su mi govorili da ne postoje ljubavi iz bajke, ali nisu bili u pravu: ja sam je videla i osetila tada, živim je i osećam sada. Nijedna loša energija vam ne može ništa kada ste ogrnuti ljubavlju. Skoro svemu što znam oni su me naučili: da vozim bicikl, da plivam, da skijam, da plešem, da volim… Izatkali su me, ohrabrili, podržali da istražim sve što me je privlačilo. Počela sam da dirigujem sa 16 godina. Od tada do svoje smrti, tata nije propustio nijedan moj koncert. Poslednje što je video bio je video-snimak koncerta koji sam dirigovala nekoliko dana pred njegov odlazak, a od tada do danas uvek kad dirigujem imam osećaj da svi ti ljudi aplaudiraju i njemu, jednako kao i meni.”
Bolest je veoma često posledica nedostatka ljubavi. Zašto ste se vi, koji ste njome bili preplavljeni, ozbiljno razboleli?
„Sve se dešava sa nekim razlogom, pa tako i karcinom limfnih žlezda, od koga sam obolela, nije došao niotkuda. Provela sam nekoliko godina u nezdravoj ljubavnoj vezi i radila neumereno gurajući sebe do granica izdržljivosti. Primera radi – 2002. vodila sam tri hora, dva orkestra, radila u srednjoj muzičkoj školi, predavala na Akademiji i obavljala još dva posla. Ustajala sam u šest ujutru i vraćala se kući u dva noću. Bez obzira na prethodna neslavna iskustva i dalje verujem da sam bila u pravu kada sam verovala u bajkovitu ljubav, jer sam je na kraju našla. Imala sam 32 godine kada sam upoznala svog sadašnjeg supruga Sašu koji je bio moj student, iako mlađi od mene samo godinu dana. Muzičkim jezikom rečeno: moj život bio je pun povisilica i snizilica. Konačno se pojavila razrešilica koja je sve to poništila. Počinje nova simfonija mog života.”
Čemu vas je bolest naučila?
„Iskušenja se daju onima koji su u stanju da ih izdrže. Lečila sam se od 2003. do 2005. godine klasičnom medicinom, ali nisam bila baš poslušan i disciplinovan pacijent. Živela sam i dalje intenzivno, radila i, najvažnije od svega, verovala da ću ozdraviti i nastaviti svoj život. Bila sam iskreno, autentično optimistična. Naučila sam da više brinem o sebi, da ne idem preko svojih snaga, čemu sam bila sklona. Bolest je alarm da negde u životu grešimo, prvenstveno prema sebi. Ona je, zapravo, učitelj od koga možemo mnogo da naučimo i da mu se, posle svega, zahvalimo što nam je dao šansu da popravimo greške.
Kada promenimo način života i počnemo više pažnje da obraćamo sebi, dolazi vreme da se od učitelja oprostimo… Često pomislim na ono što je Mika Antić jednom rekao: ‘…Ispredi iz svoje aorte pozlaćen konac trajanja, / I zašij naprsla mesta iz kojih drhte čuđenja, / I nikad ne zamišljaj život kao uplašen oproštaj, / već kao stalni doček i stalni početak buđenja!’ Ja sam graditelj, ne rušitelj. Čak i kada padnem – gledam u nebo. Stremim visinama, iz dubine. Uplićem ruke u vetar, kišu, oblake, drveće, čvrsto se nogama držeći za zemlju. Danas uživam u svom životu, jer znam koliko je dragocen i uvek imam u vidu onu rečenicu: ‘Budi srećan, sine, što si živ. Neki se nikada nisu ni rodili’.”
Dirigent je mnogo više od muzičkog predvodnika ansambla – šta je sve ta osoba, koju uglavnom gledamo sleđa?
„U školi su nas učili svim važnim tehnikama i veštinama u vezi sa oblašću kojom se bavim, ali se na kraju ipak sve svodi na to da u ljudima probudimo najdublje i najiskrenije emocije, jer su one most koji nas povezuje brže i bolje od bilo kog drugog načina. Trudim se da hor bude intonativno savršeno stabilan kako bih kompoziciju dovela do tehničkog savršenstva, ali ako ona nema dušu, onda nisam uspela. Instrument hora je glas, pa i kad se omakne poneki falš, preglasno ili pretiho izvođenje, ako ta muzika izazove pravu emociju, biće to uspešan koncert. Ono čemu težim je da ostvarim dobru komunikaciju sa horom i da sve emocije koje zajedno proizvedemo pošaljemo publici. Tako se stvara divan krug razmene, a često se dešava, naročito kad u crkvama i katedralama pevamo duhovnu muziku, da od vatrometa emocija svi plačemo, i mi na sceni i publika, pa ponekad neke koncerte osećam kao kolektivno obraćanje Nebu. Plešem dok dirigujem i u tome zaista uživam. Ne bih mogla da radim ništa u šta nije investirana moja duša.”
Šta je, najviše od svega, muzika za vas: raznovrsna mogućnost iskazivanja ljudskog postojanja, lepota, sloboda, nepredvidivost, komunikacija s ljudskom dušom…?
„Sve to!”
Da li vam je uspelo da muziku doživite onako kako je Konfučije video: „Ona vodi ka unutrašnjoj harmoniji, a istinski velika muzika ima ista načela harmonije kao i svemir”?
„Muzika je glas univerzalne duše, u njoj postoji savršeni mir, ona je isto što i sam kosmos – dijalog harmonije sa samom sobom.”
Kako se pleše flamenko u cipelama broj 43?
„Guliverski! Kada sam bila mala, krala sam mamine cipele u kojima je igrala flamenko i plesala pred ogledalom. Počela sam da igram sa četiri godine i oprobala se u svim vrstama plesa. Najduže sam se bavila džez baletom, ali kada sam otkrila flamenko znala sam da je to ples za mene – najteži od svih koje sam istražila: vi ste non-stop u plijeu (polučučećem položaju), neprestano naizmenično lupkajući petama cipela s ekserčićima o pod – trrrrrrrrrrrrrrr… Najbrža španska igračica flamenka u jednoj sekundi udari petama 16 puta. Flamenko je potekao iz koride, to je najstrastveniji od svih plesova, a tu strast stalno morate da dajete i prigušujete, pokazujete i suzdržavate, toplo i hladno, nežno i grubo… Pun je paradoksa i oprečnosti. Strast pod ručnom! I može da se igra čitavog života. Nije nikakav problem igrati ga u cipelama broj 43, problem je naći ih. Kada sam svojevremeno s „Belcantom” bila na turneji u Barseloni, htela sam da iskoristim tu priliku da sebi kupim cipele i haljinu za ples. Zamolila sam pevače da mi iz autobusa u garderobu prenesu koncertnu haljinu i torbu sa stvarima, dok ja otrčim u jednu flamenko prodavnicu.
Haljinu sam brzo izabrala, a rečeno je da će cipele stići sutra. Srećna, otrčim u Katedralu u kojoj smo nastupali, uđem u garderobu, vidim na vešalici svoju koncertnu haljinu, ali moje torbe sa stvarima u kojoj su bile i cipele nema nigde, zaboravili su je! Nijedna devojka u horu, naravno, nije nosila taj broj, pa su mi neki pevači, šaleći se, ponudili svoje cipele. Nastupila sam u dva broja manjim, srebrnim šljaštećim papučama iz Turske, koje mi je ponudila jedna članica hora. Nije mi bilo svejedno, jer sam imala utisak da cela sala bulji u mene, da su centralno mesto tog događaja bila moja stopala, ali preživela sam i to.”
Šta biste u svom životu promenili da ponovo živite, znajući ono što sada znate?
„Ništa, jer onda ne bih znala ono što sada znam. Sve se desilo s nekim razlogom. Da nisam proživela to što sam morala, da sam, hipotetički rečeno, imala priliku da izmenim nešto u svojoj prošlosti, rizikovala bih da izmenim sve druge okolnosti koje bi ta prva promena izazvala, a onda možda ne bih upoznala mog Sašu. Baš je dobro ovako – on je došao tačno kad je trebalo. Da me podrži i oplemeni.”
Šta činite da biste bili smireniji, zdraviji, kreativniji, uspešniji, srećniji?
„Promenila sam način života i procvetala uz Sašu koji me je uveo u homeopatiju i makrobiotiku. Kuća nam je uvek puna prijatelja i dobrog raspoloženja, zajedno komponujemo. Kad god mogu, provodim vreme u prirodi. Bar jednom godišnje odem u planinu. Tamo grlim drveće, ležim na stomaku na travi i posmatram šta rade mravi, bubice, sav onaj raznoliki svet koji živi na planinskim proplancima. A onda ipak ustanem i krenem da osvajam neki vrh.”
dodatne informacije o školi pevanja Glasovi Nade na FB i web stranici škole i na Nadinom web sajtu – nadavukovicdjokic.com
……..
Razgovarala: Radmila Jovović za magazin Sensa, 2012.
photo Dalibor Danilović za Adria Media Serbia i sa Nadinog web sajta
