Bespomoćna je ipak moćna

“Neke žene umiru od želje da budu u vezama. Učinile bi sve da imaju partnera. Ja nisam jedna od tih.”– shvatam da svojom nezavisnošću ili samodovoljnošću većini žena idem na živce. Preuzimam tu odgovornost. Došlo je sa mnom u paketu iliti it was written in the stars – “tebi niko nije potreban ali ti si potrebna drugima“.  No, traženje odobrenja i prihvatanja van nas samih nije vam baš donelo mnogo uspeha u vezama, zar ne? Izlazak iz koncepta žrtve je proces koji prolazi čitava planeta. Ženski princip se isceljuje u svima nama.  Isceliti znači da postajemo cele, celovite. Nismo više jedna polovina nečega, nešto nam fali ili nismo dovoljno dobre.  I tako mi dodje fantastična žena ginekolog da radimo na njenoj knjizi. Naslov “Celovita”.

Ali sam zato kolekcionar priča, knjiga i retkih muškaraca. Baš tako, tim redom, te ispadne da u potrazi za pričom ili dok radim na knjizi, pojavi se i neka značajna veza. Svesni ulazak u vezu je “ubrzani rad” na sebi. Taman misliš kako si se super skockala sama sa sobom, no udji u neku vezu, čisto da proveriš koje će sve okidače i slabe tačke taj “tvoj odraz u ogledalu” da ti otkrije.

– You. Me. Santorini. Come. – pišem mu haiku poziv jer se vreme polaska na najromantičnije ostrvo približilo. – Potreban mi je pametan vozač.

– Pa baš sam i čekao neku ponudu za posao… – odgovara iz Aleksandrije. Bili smo i geografski blizu, Santorini malo podseća na severno-afričke predele, kamen, pesak i more. Nema baš mnogo zelenila. Ja u Grčkoj, on u Egiptu. Vrlo blizu.

Iako sam godinama već u predelima gde je itekako korisno voziti neki motorino, skuter, isto toliko godina odbijam da naučim. Probala sam, nije strašno. Naravno, sve može da se nauči. Ja sam vozač automobila. Volim da vozim. Svakako bih mnogo lakše vitlala po Indiji i Baliju i svim ostrvima gde boravim da vozim skuter. Ne. Ipak, ne. Iza svakog ponašanja krije se neka dobra namera. Objasniću: ja sam introvert koji je naučio da bude u društvu i teram sebe, bukvalno, da izlazim napolje da budem sa poznatim i nepoznatim ljudima i da komuniciram. Inače bih sedela u kući non stop. Da vozim skuter ne bih se ni družila ni sa kim. Mizantropija bi pobedila. Ovako sam uvek u situaciji da nekoga zamolim ili ako neko ide negde, pozove me. Dobro sam društvo, ne pričam mnogo, slušam pažljivo. Glumim da mi treba pomoć. Bilo mi je jako neprijatno da tražim u početku ali znate šta, nakon nekog vremena shvatila sam da je i primanje isto davanje. Dajem priliku ljudima da mi pomognu, što bi rekli u Indiji “da pročiste svoju karmu“. I ako tražite, biće vam i dato. Da, vrlo rado će vam pomoći kad tražite i ako znate šta hoćete. Jasnoća je moć.

A da ne bih baš non stop lutala okolo jer onda ne bih nikad ništa napisala, dobro je ovako. Kad bih da idem negde dalje, imam svog taksistu, i opet sam u društvu. Svašta sam saznala i naučila upravo vozeći se sa raznim “vozačima”. I što “nateram” sebe, u početku, da razgovaram i slušam a onda mi se i svidi šta čujem. Priča koliko hoćete. Naravno, mogu ja sve sama, no zabavnije je ovako. Skupljam priče.

Jednom godišnje organizujem soulfood letovanje na Santoriniju. Ideja je da se skupi nas 11 u jednoj skromnijoj vili i da zajedno letujemo. Usput “radimo“ tako što osvestimo koje priče pričamo sebi. Kad se skupi toliko žena na jednom mestu, one pričaju svoje priče, iz prošlosti. O vezama. Ono što pričamo, planiramo.

– A gde nas vodiš tokom zime? Mogle bismo na Bali – kaže jedna okrenuta budućnosti. Ne znam da li je potrebno da naglasim, isto tako ne držim radionice, predavanja, motivacione govore, nikakva grupna okupljanja. Ne verujem uopšte u motivaciju. Al “nateram sebe” … ispričam sebi priču, iliti “prodam” sama sebi ideju kao avanturu i zabavu. I eto nas, planiramo januar i mart na Baliju. Nije da sam ja uopšte potrebna za bilo kakva putovanja, bukiraš kartu i neki smeštaj i eto tebe u rajskim baštama. Medjutim, lepše nam je ovako u društvu. Posebno mi je drago da posmatram kako žene uživaju u ženskom društvu. Kako ih napušta uopšte ideja o tome da im je bilo ko potreban, da nisu kompletne, da im stalno nešto fali, nedostaje, … i nekako intuitivno biram mesta sa Vulkanima. Gde nas priroda uči kako da otkrijemo svoju moć. Vrlo često tako što nas učini bespomoćnim.

Stižemo prvo u mesto zvano Ubud, svojevrsna duhovno-umetnička kolonija, na staro indonežanskom znači medicina. To mesto je isceljujuće za ženski princip. “Eat, Pray, Love” nije bez razloga postao globalni fenomen.  Bali je za mnoge sveti portal i mesto transformacije. Bali je nežan ali i ženski moćan. Magic je tamo uobičajena reč.

Žene beže od moći jer im je neko nekada rekao da to nije za njih.
Moć je da možeš. Moć je lakoća. Moć je jasnoća.

– Probudila sam se jutros i shvatila da nemam više ništa ružno da napišem o svom životu. – zapisala je svoju priču jedna od žena nakon traumatičnog proživljavanja svog detinjstva. Feniks je sam sebe iscelio. Super, dosta smo se bavili prošlim dogadjajima, hajde sad da napišemo sretan kraj. Onako kako ti želiš da se desi. Nedelju dana kasnije javi joj se nekadašnja ljubav i ode ona na drugi kontinent. Ne možeš propustiti ništa što je tvoje. Skloni bes, tugu i sve bez čega si došla na ovaj svet. Skloni sve bez čega možeš i oslobodi se svega što nije tvoje. Bespomoćna sadrži reč moćna. Magija je u rečima.

Nije sve logično, nešto je i magično.

– Can I hire you? Mogu li ja tebe da zaposlim  – piše on dok smo u drugim vremenskim zonama na različitim delovima sveta. – Upravo sam kupio stan u Kairu, srušio jedan zid i više ne znam šta da radim, kako da ga uredim…Ti znaš kako da napraviš dom.

You. Me. Cairo. Come. Home.

….

napisala Žana Poliakov, prvi put objavljeno kao kolumna Soulfood za magazin Lepota i Zdravlje, www.lepotaizdravlje.rs