Jednog vrlo hladnog decembarskog prepodneva bila sam u pravo vreme na pogrešnom mestu. Iza zgrade Pulmologije jeste zgrada Ortopedije, ali prazna. Prateći strelice uđoh na prva vrata na koja se moglo ući. Pa da, kad se jedna zatvore, druga se otvore. Stvarno lepo kažu. Epa, tako i ja upadoh na Fizikalnu. Hičkok ne bi krio oduševljenje, a mi ostali smrtnici bi to sročili nekako ovako: “Ne daj Bože!”
– Izvinite, gde je zgrada Ortopedije? – pitam ljude u belom.
Poprilično zbunjeni zdravstveni radnici mojim pitanjem, prvi put čuše i da postoji ortopedija kao grana medicine, a o preseljenju tog čudnog odeljenja sa kojim dele zgradu nisu bili obavešteni. Komšinica Zorka kaže da to liči na neki Kostunica sindrom. Tako nekako. Iskreno, ne znam. Nisam se udubljivala.
Sva sreća, čuvari parkinga, živi bili, sve znaju: gde je ortopedija, kako doći bez navigacije, hoćeš prečicom ili bi da prošetaš pored “Laze”, ko je načelnik, glavna sestra, kada vam je zakazano…
Još jedna sreća u nizu je i ta da me sada izaziva vrat, a ne noga (od nedavno probleme nemam, samo izazove). Inače bih bila u zakazanom terminu na pravom mestu, ali tri dana kasnije.
Stigoh. Jeste, kasnila sam. Neki psiholozi bi to tumačili kao da sam agresivna malko. Komšinica Zorka tako kaže, ona je vrsni psiholog uz kafu. Ali ovo su ortopedi. To kažem ja. Tu važi: “Koliko god kasnio, doktor kasni više.”
Čekamo prozivku. Hodnik pun k’o oko. Skoro svi stojimo jer stolica ima po tri na svaki kilometar hodnika. Malo sam preterala. Ali budimo realni. Stvarno nema potrebe za pretrpavanjem stolicama i rasipanjem novca. Dakle, malo smo ispred čekaonice, malo ispred ordinacije. Mesto prozivke se stalno menja. Mora da se pazi, inače ispadaš iz igrice. I ovi sa štakama mora da mrdaju. Nego! Pravila su ista za sve. Molim lepo. Što bi sve “strine” ovoga sveta kazale: “Pa što nisi gledao kako padaš? Pa na šta si mislio? Sledeći put vodi računa!”
Taman smo upali u rezignirano prihvatanje (to se sada tako kaže) i uvežbali “uz-niz hodnik” koreografiju, kad je našu pažnju pobudio zvonki glas medicinske sestre.
Čita ona: “Divna Tomić!”
Ja odmah prilazim, a u glavi: “Površna je. Ima da sludi doktora ortopeda. Čita ime sa jednog uputa, prezime sa drugog. Dal’ da se javim? Imaš predrasude Divna! Imaš! Ali si bar to osvestila… ”
Umesto toga ljubazno pitam: “Izvinite, molim Vas proverite da nije Divna Savić?”
Okreće se ka meni. Iznervirala sam je, ali se kontroliše da ne bljucne vatru.
– “Molim Vas! Sačekajte da završim sa prozivkom!”
Čita dalje i ja čuh: “Divna Savić!”
Ne mogu da verujem…
I sad, kažite vi meni, koja je verovatnoća da u isto vreme, u različitim ambulantama, kod istog doktora zakažu pregled Divna Tomić i Divna Savić?
Naredna dva sata je bilo prilično zabavno.
Iz ordinacije: “Neka uđe Divna.”
A nas dve u duetu: “Koja?”
Istina je. Ko čeka taj dočeka!
Kaže sestra: “Došli ste kod pogrešnog ortopeda. Ovo je gerijatrijski (mislim se, ma šta fali, baš odgovara). Trebalo je kod onog za vrat, ali niste Vi krivi…” Bla, bla, truć.
Sled događaja.
Rendgen su dobile da odrade obe Divne, te su malo ćaskale ispred ordinacije broj 4, sve vodeći računa da sestre ne pomešaju upute za snimanje kolena i vrata. Nema ispadanja iz koncentracije!
Malo kasnije je vrlo suptilno i sestra vodila računa o doktorovoj koncentraciji:
“Sada kliknite na to crveno. Jel vidite? Tako je. Da ne pogrešimo. Sada nam je tu Divna Savić, ona ima problem sa vratom. Malopre smo imali Divnu Tomić. Ona je imala problem sa kolenom. Tako je.”
Ćutim.
Doktor takođe.
(Doktori ono baš, baš poštuju zavet ćutanja.)
Ja gledam u doktora, on gleda isključivo u kompjuter (eventualno u papir), pa i ja bacim pogled s vremena na vreme u tom pravcu. Razmišljam. Nadam se i verujem da će da me čuje. Kontakt očima – uglavnom slučajno. Sestra je posrednik. Ona razume sve. Tumači izveštaj. Dobijam osvrt na temu zdravstvenih pravila ponašanja, prošlih i budućih.
“Slično k’o u crkvi.”, kaže Komšinica Zorka te večeri, između dva srka kafice.
“Ćutiš. Ikone takođe.
Svi kraičkom oka tražimo Boga. Razmišljamo. Nadamo se i verujemo da nas čuju. Kontakt očima – uglavnom slučajno. Sveštenik je posrednik. On razume sve. Tumači razne knjige starostavne. Dobiješ osvrt na temu religioznih pravila ponašanja, sadašnjih i budućih.”
Inače, moram da kažem, doktor mi se obratio dva puta (nisam sigurna da li sam i pogled “uhvatila”).
– “Šta da Vam prepišem?”
Procenio je da znam šta mi treba.
I ja se onda okuražih da izdeklamujem unapred spremno pitanje:
– “Da li ima smisla da idem i kod neurologa? (Jer naslućujem da su Atlas i ostatak pršljen-ekipe u redu.)
– “Ima. Zbog bolova.”
Koncizno. Nema šta.
Eto tako, izađoh, zamalo sledeće godine.
Zaključak.
Srećna sam što nema deformiteta, bar me nisu obavestili. Piše “bo”.
Pa sad na miru mogu da pravim viceve, što bi rekla moja tetka Dana.
A ovaj slučajni susret dve Divne kod ortopeda nije bio slučajan.
…
napisala slučajno Lepa Marković
dok čekamo da dnevnik zahvalnosti za Mesečevu decu stigne iz Čigoja štamparije.
Treba da se “sašije” pa to ume da potraje 🙂
Ilustracije za priču pozajmili smo od Bundevice sa profila fenomenalne ilustratorke Biljane Mihajlović. Zapratite i vi Bundevicu, vrlo je duhovita
https://www.instagram.com/biljana_bundevica/
Biljana je napravila i ovu fenomenalnu ilustraciju za Mesečevu decu.
A njen profil je ovde https://www.instagram.com/mihajlovic.biljana/
