Ja pazarim na Zelenjaku, jes da nije neka pijaca, em mi posle zeznuto da se pentram uz padinu, ali tamo je pazario Andrić, pa zato i ja. Znam jer u Znakovima pored puta citira neku ženu sa Zelenog venca koja kaže: Ovaj Beograd, mimo svih varoši, privlači rat kao magnet.
Kad kupujem sir, prvo probam čvarak, pa se, kao, predomišljam, pa kažem Čačaninu da mi ipak da samo sira, ovčjeg, i dok se on okrene da izmeri, ja mu ćornem još dva čvarka i progutam da ne vidi i tako zadovoljim nedeljnu potrebu za tom namirnicom. Kupio bih ja, ali ne možeš čvarke na komad, a ako je više, em nije dobro za zravlje, em ne mogu da se obuzdam pa mi posle bude muka.Tako svaki put, jedino što se jutros Čačanin okrenuo brzo, i ukebao me kako mu kradem čvarak, pa me bilo sramota, i rekao sam mu: Daj mi i ovoga 200g, a da znaš i 100g mi je previše. Za to vreme, dok ja zamajavam Čačanina, jedna penzionerka stoji pored, čeka, i mrtva ladna drpa čvarke. Kao trešnje.
Posle kupim lubenicu kod nakupca, i zemlju za cveće, pa krenem uzbrdo kući, teglim onu težinu i mislim se: Jebo me Ivo Andrić glupoga. Ponekad stanem da uzmem novi čvarak iz kese, pa nastavim.
Ima usput jedna nova zgrada, pojma nisam imao da u podrumu ima galeriju. A u galeriji nekakve čudne slike, iz daljine su mi privukle pažnju. Hoću li, neću li s pazarom u galeriju, kad zove me neki momak iznutra, nisam ga bio isprva ni primetio, očigledno mu ne stane tako često neko pred izlog. Uđem, sve sa lubenicom na ramenu i zembiljom u ruci.
Gledam ono. Sve same fleke, kao da je prosipao mastilo, a opet vidiš šta je čovek nacrtao, kao što vidiš kod pećinskog čoveka bizone, ovde vidiš ljude.
Kaže kustos: To je Fleka. Ne znate? Ima zanimljivu priču, Zanima vas?
Samo me priče i zanimaju.
On je početkom osamdesetih organizovao žurke na Akademiji, slikao je dok nije oslepeo, a posle je i umro, 2003 sa 49 godina, a ovo je ono što smo sakupili od njegovih dela.
Dakle ovo je ceo dostupan opus?
Ceo, kaže on, pa mu ponestalo prave priče, i krenuo ona tupljenja karakteristična za istoričare umetnosti. Nešto o enformelu, slobodnoj četkici, oslobođenoj boji…
Aj me batali, kažem mu ja, bolje je kad ostaneš samo na onoj priči, a meni ostaviš da domaštam. Ovo je Kamasutra?
Kako ste pogodili?
Pa odmah se vidi.
Ali ovde je sam. Kakva je to Kamasutra sam sa sobom?
To već ne znam, ali ovde nije sam i čista je pornografija, kažem ja.
Samo je fleka, kaže on.
Sad ispada da sam ja neki manijak, a nisam, stvarno je slikao neko jebanje, kažem ja.
I ja bih rekao, kaže dečko, valjda da ja ne bih ispao manijak.
Prodaješ? Pošto? Opa! Dosta mi je to para. Ti si svestan da je to ozbiljna lova, i da ne prodaješ fleke nego priču?
Jok, smeje se momak, Vi ste svesni.
Ja sam o tome napisao knjigu, kažem mu. O tome kako stvari vrede više ako imaju priču. Ponekad čak s pričom vrede puno, a bez priče ništa.
Stvarno, pita on, kao da ga stvarno zanima.
Majke mi, baš o tome. A imam i lepu kolekciju, baš bi mi stajala jedna ovako lepa fleka. Oćeš mi daš popust?
On me gleda, trepće, kao da sam mu na japanskom rekao. Pa kaže: Znate moja generacija se ne cenka.
Pa zato i nemate pare, kažem ja. Oćeš čvarak? Probaj, odlični su, ko bombone. Uzmi, 200g sam uzeo, ne mogu toliko sam.
….
napisao Dejan Tiago Stanković, pisac i prevodilac
Za Dejana ste sigurno čuli, nešto i čitali moguće,
no ko ne zna ko je Fleka, možda ova 2 razgovora, priče sa Darkom Radosavljević i Urošem Djurićem pomognu, evo linkova
