fbpx

Liga izuzetnih žena

Tema ovog teksta je svesna odluka žene da nema decu i muža. Zapravo, ovaj tekst se odnosi na sve žene, ne samo na one koju su svesno donele odluku da nemaju decu i muža, ali upravo te odvažne žene su me inspirisale da se zamislim i shvatim da ova tema obuhvata sve žene i njihovo pravo da donesu odluku u vezi braka i potomstva u skladu sa sobom ma kakva ta odluka bila.

Nisam želela da izuzmem ni jednu ženu u ovoj priči, ali počela bih sa onim ženama koje su odbacile uobičajeni scenario: ljubav, brak, deca i odvažile se na jedan vrlo trnovit i drugačiji put, prepoznatljive su po tome i u manjini su. Njihova odluka se ne podudara sa opšteprihvaćenom ulogom žene, pa šta? Zašto žene koje svesno donesu odluku da nemaju decu ni muža, društvo dočekuje na nož? Zašto se za takve žene vezuju priče da su sebične, samožive, da neće imati ko da ih pogleda u starosti, i povrh svega da mrze decu? Poznajem toliko kvalitetnih žena koje nemaju svoju decu, ali su predivne tetke ne samo svojim rođenim, već i deci svojih drugarica, koleginica, komšinica itd… Ove žene koje se nisu udale, niti „ostvarile kao majke“ iz raznoraznih razloga, suočavaju se sa osudom i nerazumevanjem ili još gore, nailaze na sažaljenje okoline. O čemu se zapravo ovde radi?

 

Možda ponekad mislimo da smo obične žene. Zapravo, sve smo mi izuzetne.“
Kortni Anderson[1]

 

Verovatno se radi o duboko ukorenjenoj ženskoj ulozi da rađa. Brak i deca kao najčešće nerazdvojive pojave je nešto što se kao takvo primenjuje i podrazumeva već vekovima. Reč je o uvreženoj ženskoj ulozi majke i negovateljice cele porodice i društvenim očekivanjima koje je prate. Žena kao nosilac vrste, učestvuje u produženju vrste i kao takva oduvek se vezuje primarno za rađanje i podizanje potomstva. Žena mora da ima tu praktičnu primenu u suprotnom šta?

Društvo je osuđuje, odbacuje, nipodaštava, osporava njen izbor i njene druge vrednosti i talente, nazivaju ih namćorima koje ne vole decu, gledaju na njih kao na promašaj i sve zbog toga što nije ostavila potomstvo iza sebe?  Ma hajte, molim vas…

Jedna od retkih žena koja se javno usudila da prizna kako nikad nije želela decu je Elizabeth Gilbert u njenoj planetarno popularnoj knjizi „ Jedi, moli, voli“ koja kasnije prerasla u čitav pokret. „Otvoreno priznanje da nisam želela decu, praktično je stavilo tačku na moj brak“, napisala je. Objašnjavala je kako je oduvek želela da piše, a nikad da rađa decu, i da ne želi da je ništa ometa od svog posla. Ona je jasno sagledala cenu majčinstva kroz primere u svojoj porodici, prijatelja i okoline, i čega su se sve žene voljno i nevoljno odricale u ime familije. Na takva odricanja jednostavno nije bila spremna, niti se pronalazila u toj priči. „Postajem sve zaljubljenija u svoj spisateljski posao i nisam želela da se odreknem ni jednog jedinog dana tog zajedništva sa knjigom i perom.“ Can you blame her?

 

Žena, brak, uloga

O braku kao instituciji kroz vekove i kada pogledamo brojne studije na tu temu, uviđamo činjenicu da brak ne donosi ženama takvu korist kao muškarcima. Statistike pokazuju da oženjeni muškarci u proseku žive duže od neoženjenih, uspešniji su u svom poslu, imaju bolje karijere, finansijski bolje stoje, imaju manje šanse da umru od nasilne smrti, manje pate od bolesti zavisnosti i depresije. Statistički gledano muškarac ne gubi ništa ulaskom u brak.

Dok kod žena stvari stoje sasvim drugačije. Koliko se ženi samo promeni život kada se uda i dobije dete. Udate žene ni po čemu nisu u boljem položaju od svojih neudatih prijateljica. Ne žive duže, ne zarađuju više od neudatih, čak naprotiv, vrlo je verovatno da će njihov status supruge i majke smanjiti šanse za razvijanje karijere od strane poslodavaca, samim tim i zarade. U proseku manje izlaze, provode se i putuju, jer su najčešće zatrpane obavezama oko kuće i porodice.

Rastrzane između porodice i posla (ukoliko su zaposlene uopšte), njihovo zdravstveno stanje je daleko lošije od neudatih drugarica. Udate žene po pravilu su sklonije depresiji, izložene su većem riziku od nasilne smrti, i to mahom od ruke svojih muževa. Svedoci smo jezivih statistika u vezi nasilja u porodici u 21. veku.

Negde sam pročitala da kao što brak godi muškarcima i dobro utiče na njih, za žene su to ženska prijateljstva. Iz ličnog primera znam koliko je to tačno, i koliko su mi važna moja druženja i razgovori s prijateljicama. Stručnjaci savetuju muškarce ukoliko želite da vam se žena dobro oseća i bude zdrava, podstičite njena druženja s drugaricama i shvatite od kolike je važnosti za žensko opšte psiho-fizičko stanje da nadje vremena za svoje drugarice.

 

  

Društvo, uloga, očekivanja

Savremeno društvo nameće ženi da izgleda kao ageless manekenka, da ume da se snađe u kuhinji, po mogućstvu zarađuje i doprinosi porodičnom budžetu. Da rađa i podiže decu, brine o domaćinstvu, da je fina i kulturna i spremna da žrtvuje sve u ime svoje porodice: snove, želje, karijeru…. Možda u nekim zemljama Skandinavije spisak je manji, ali u ostalim delovima sveta situacija je manje više ista. O položaju žena u Indiji, Aziji (izuzev par razvijenih država), Africi i Južnoj Americi da ne govorim, a ono čini većinu stanovništva na ovoj planeti.

U patrijahalnom društvu kao što je naše polni stereotipi su sveprisutni. Brojni su načini na koji se ženi jasno stavlja do znanja koji je njen položaj, tj. gde joj je mesto. Neke žene to shvate još u detinjstvu u svojoj primarnoj porodici, druge kroz društvo suočavajući se sa sveprisutnom diskriminacijom, treće kroz medije i sl. Uloga društva je velika i kako ono utiče na oblikovanje negativnih predstava o ženama. Bez obzira na stepen obrazovanja žene, njene talente i dostignuća na poslu i zajednici, porodica ostaje kao jedino merilo uspeha. U Srbiji žena je i dalje u podređenom položaju, vezana za kuću i decu, svedena da „služi“ mužu i porodici i po mogućstvu da bude neprimetna.

Prema zvaničnim podacima iz 2016 godine u Srbiji su najviše bile diskriminisane žene i osobe sa invaliditetom. Žene su najviše diskriminisane na tržištu rada i u vezi sa materinstvom.

“Žena se po povratku sa porodiljskog bolovanja neretko degradira profesionalno i često dobija i nižu poziciju i platu. Diskriminatorni tekstovi u medijima takođe podstiču diskriminaciju žena”, objasnila je poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković[2] . Zanimljivo je da su političarima i društvu kao takvom usta puna nataliteta, a kad treba da se konkretno reaguje i pomogne majkama i olakša njihova egzistencija na bilo koji način, nigde nikog, žene su prepuštene same sebi da se snalaze i podižu svoju decu kako znaju i umeju.

Naravno nije sve tako crno kao što statistike pokazuju. Postoje parovi gde su muževi poprilično uključeni i finasijski i u kućne poslove i u podizanje dece. Isto tako su odlični prijatelji svojim ženama, podržavaju ih i podstiču da ostvaruju svoje snove, realizuju se poslovno, ohrabruju ih da imaju svoje karijere i prostor za sebe mimo porodice. Da, ima takvih parova i hvala Bogu sve ih je više. To mi daje nadu da dolazi novo doba, a s njim i nove postavke, standardi, pravila….možda ne tako brzo, ali sigurno dolazi. Takozvana neravnoteža bračnih prednosti i dalje postoji iako se suzila u odnosu na prošlo vreme.

U zapadnom svetu brak i njegovo poimanje menjalo se kroz vekove. Brak opstaje uprkos svim izazovima današnjice jer se stalno menja i evoluira. Svedočimo sve većem broju gej brakova, međurasnh brakova i sl. Stvari se menjaju, polako ali sigurno.

 

Pop kultura i štete masovne kulture

Ponuđena medijska slika o ženama je stereotipna, uglavnom se prikazuju kao majke, supruge, domaćice ili kao seksualni objekti čak i kad obavljaju važne društvene funkcije. Mediji imaju veliki uticaj na društvo i formiranju sistema vrednosti. Medijska slika žena blago rečeno nije ohrabrujuća. Plasira se pogrešan sistem vrednosti. Dominantna slika žene je mlado savršeno razgolićeno telo. Činjenica je da mediji izbegavaju da se bave starijim ženama (sem ukoliko nisu intervjuisane ličnosti), ženama sa invaliditetom i homoseksualno orjentisanim.

Mlade devojke osećaju snažan pritisak medijskih prikaza koje im sugerišu da je fizički izgled prioritet. Mediji su deo jedne ogromne mašinerije koja ima za cilj da ostvari profit aktiviranjem najdubljih, sveprisutnih i opštepoznatih strahova, želja i nadanja ženske populacije. Žene se svakodnevno putem medija podsećaju da je mit o ženskoj moći vezan za njen šarm i ženstvenost, i da se ženi bez seksualne privlačnosti teško otvaraju bilo koja vrata, bez obzira na obrazovanje i oštrinu duha. Posledica toga je da one u proseku ulažu mnogo veću energiju i novac za negovanje tela i održavanju svoje lepote, nego u razvoj svog duha i individualnosti.

Ako krenemo od Diznijevih crtaća kad dete u ranom detinjstvu usvaja stavove i vrednosti koje serviraju mediji, jedna od glavnih poruka koju devojčica dobija je da je vrhunac samostvarenja udati se za princa i imati udoban život, ali mora biti lepa, opet akcenat na izgled. Kasnije se nastavlja sa super komercijalnom kič romantikom poput Hallmark filmova dakle, masovne produkcije koje ženama nude/prodaju fikciju i recept za sreću, „ideal svake žene“ i to sve zbog što veće publike i zarade naravno. A kad smo kod zarade samo u Americi (USD) wedding industrija za 2016[3] godinu iznosi 72 biliona dolara. Ozbiljni novci su u pitanju i mašinerija za proizvodnju fikcija nije naivna uopšte. Džermejn Grir[4] u svojoj knjizi „Ženski evnuh“, optužuje masovnu produkciju romantične fikcije zbog obmane žena kroz podsticanje vere u bajke o heteroseksulanoj romansi i sreći.“[5]

Odmah da se razumemo nisam protiv romantike, po prirodi sam vrlo romantična, ali sazrevajući naučila sam da napravim razliku između moje lične romantike i ove što mi se nudi na prodaju. Mislim da je važno svoj odnos zasnovati na ličnom tumačenju ljubavi i romantike, a ne na ovom komercijalnom i nametnutom.

O tiraniji neveste mogla bih nadugo i naširoko da pišem. Promovišu se TV serije, rijaliti programi gde je glavna tema naći „savršenu venčanicu“ i organizacija venčanja do najsitnijih detalja. Svima je jasno da to ide u prilog wedding industriji ali se radi i o medijskom prikazivanju žena koji na ovaj način ih svrstava sve u isti kalup i stavlja u negativan kontekst, u ovom slučaju da su sve do jedne udavače i jedva čekaju da stanu na ludi kamen. Najispranija rečenica takvih emisija koja mi je uvek parala uši je „najvažniji dan u životu svake žene“.

Razumem marketinške zahvate i trikove, ali čujte baš svake žene?
Na stranu što je to netačno i uprkos tome preplavljeni smo takvim sadržajima.

A šta ćemo sa devojačkim dramama i društvenim licemerjem? Znate ono kad devojka zatrudni pa mora da se uda, mimo njene želje, a možda se njoj ne udaje? Možda bi ona radije s rancem na leđima da putuje i istražuje svet umesto da igra kolce uz pleh muziku a kasnije menja pelene i briše slinave nosiće svoje dece? Naravno, to je sve super ako je to želja njenog srca, spremna je za udaju i porodicu i to zaista želi u tom trenutku, o tome nije reč ovde. Već o dramama devojaka koje su na ovaj ili onaj način bile primorane da se udaju. A tek o užasu kada se mladić koji začeo dete predomisli pa sva sramota i krivica padnu na sirotu trudnu devojku i njenu porodicu. Ostavivši je da visi sama na stubu srama on na volšeban način biva pošteđen čitave drame i odgovornosti, čak šta više, nesuđeni mladoženja neretko ispadne u očima društva još i žrtva zavođenja.. Svi znamo takve primere društvenog licemerja. Spomenula bih još i nasilne udaje 15godišnjih devojčica koje i dalje postoje kod nas, i ne odnose se „samo“ na devojčice tamo negde u Indiji (o kojima se dosta piše u poslednje vreme), a nisu retke ni priče o kidnapovanju devojaka, ovim temama društvo i mediji nikako da se ozbiljnije pozabave.

Meni ovde nije cilj da ocrnim brak i majčinstvo, niti da ulepšavam ničiji izbor, već da ukažem na gomilu predrasuda i stereotipa o ženama na ovu temu, kao i na iskrivljene predstave o njima i da skrenem pažnju koliku odgovornost snose društvo i medije.

Poenta priče je da nismo sve iste i da svaka žena ima pravo na svoj izbor. Nije svim ženama udaja i deca ultimate dream, gle čuda! Nemaju sve žene bračne fantazije, ne zamišljaju sve žene sebe od malena u venčanici, a i zašto bi? Nije svim ženama koncept braka i majčinstva primamljiv, ne žele to i tačka. Cilj mi je da naglasim važnost različitih izbora i prihvatanje istih. Raznolikost životnih izbora i što veći oni bili govore da su svi ti izbori naši, zahvaljujući ličnoj slobodi i oni utiču u kom pravcu će se naši životi kretati, drugim rečima, moj život pripada samo meni, tako da i odluke u vezi njega su samo moje.

Toliko različitih žena ima u svakom pogledu, u tome i jeste lepota, sve sanjaju različite snove, imaju različite želje, stremljenja, ambicije…te ne mogu sve da nas stave, ma koliko želeli u isti kalup, ne znam šta je tu teško da se razume?

Neke žene žele decu BEZ braka, neke brak BEZ dece, neke žene žele da same podižu decu BEZ muškaraca, očeva, neke žele „samo“ jedno dete iako mogu da imaju više, neke žele petoro, neke žele da usvoje decu iako mogu da imaju svoje, neke žele da sa svojim partnerkama rode ili usvoje dete, neke ne žele decu već da se posvete životinjama i njihovom spašavanju, neke žele da se posvete karijeri, neke bi da proputuju svet umesto da rađaju i gaje decu itd. Izbora na pretek, jer koliko različitih žena toliko i različitih izbora i sudbina …

Udati se i roditi decu i biti srećna do kraja života je just fine za neke žene koje se pronalaze u tome, to niko ne osuđuje, ali ovde je reč o onim ženama koje imaju drugačije stavove po pitanju braka i dece, biraju drugačiji put, prave drugačije izbore i bivaju oštro osuđivane i diskriminisane zbog toga.

 

Izuzetne žene

 Ove dame su retke zverke i zato mi je bila želja da pišem o njima. Inspirativne su mi oduvek jer odlučno krče svoj put, žive po sopstvenim merilima ne obazirući se na tuđa mišljenja. Za to im treba odati priznanje, a ne kinjiti ih i osuđivati jer su se drznule da izaberu drugačiji put za sebe. Smatram da su odličan primer drugim ženama, jer osluškivati želje i potrebe svog srca i živeti u skladu sa sobom iziskuje petlju, odvažnost. Nisu poklekle pod pritiskom i očekivanjem okoline, a naprotiv, uprkos neodobravanju, one žive svoje živote punim plućima i to je za svaku pohvalu. Odskaču po svom životnom stilu, u manjini su, a odličan su primer mlađoj generaciji žena na koje mogu da se ugledaju ne po pitanju izbora, jer to je individualna stvar za svakog, već po pitanju imanja hrabrosti razmišljati drugačije i živeti drugačije, slušati sebe, ne društvo, porodicu ili medije, usuditi se i kreirati život po sopstvenom ukusu, priznaćete nije mala stvar.

Mislim da je došlo vreme da zaboravimo svoje stare programe i šeme koje više ne služe ženama modernog doba. Ove žene kroz svoje primere šalju poruku drugim ženama da je sve moguće, da i ostale žene poseduju tu unutrašnju moć, snagu sa kojom se svi rađamo, da slušamo svoj unutrašnji mudri glas, dobronamernijeg sagovornika nećemo naći. One su takođe primer kako treba odstupiti od uobičajenog i opšteprihvaćenog. Ne dozvoljavati da vas obeshrabruju i sprečavaju u svojim težnjama i namerama da živite svoje živote onako kako želite.

Ove divne žene doprinose osvešćivanju drugih žena da postoje i drugi putevi i izbori , ohrabruju ih da se odvaže i da krenu ređim putem, ali svojim. Nije lako krčiti svoj put, svakako je lakše ići utabanim, al taj utabani ukoliko ne veseli našu dušu nije pravi put za nas. Izazova ima puno na tom putu, ali ako je to naš izbor onda je i put zanimljiv, mi smo ispunjenije, veseli nas ta životna avantura, žive smo, jer živimo svoje izbore. Rad na sebi je još jedna moćna poruka ovih žena, ulagati u svoje znanje, obrazovanje i stalno se usavršavati. Promene dolaze iznutra ka spolja, osvešćivanje i spoznaja mnogih zabluda i širenje vidika su sigurno najbolji način da nam se promena na bolje desi. Zato, hvala im što postoje.

Spomenuću samo neke od poznatih izuzetnih dama: Marie Forleo, Elizabet Gilbert, dr Klarisa Pinkola Estes, Marina Abramović, Oprah, Brankica Stanković, Verica Barać[6], Jelisaveta Blagojević[7], Nada Basara (svetski poznato ime u svetu transplatacije ćelija), Žana Poliakov, Suzana Zlatanović (Luna Lu). Iz istorije : Isidora Sekulić prva žena akademik, Mileva Marić Ajnštajn, Draga Jočić (prva žena lekar u Srbiji) Jelisaveta Načić (prva žena arhitekta) Milunka Savić -žena s najviše odlikovanja u istoriji ratovanja, Milica Tomić (borac za ženska prava, pokretač feminističkog časopisa “Žena” početkom 20. veka. novinarka, političarka).

 

napisala Tijana Mišić Pavlović
Photo by Bart Christiaanse on Unsplash

fusnote

 

[1] Iz knjige „Obične žene, neobičan uspeh“ Mono Mañana 2006, Beograd.

[2] http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:695974-Jankovic-Kod-nas-su-najvise-diskriminisane-zene-i-invalidi.

[3] https://blog.marketresearch.com/the-wedding-industry-in-2017-and-beyond

[4] Germaine Greer, 1971.

[5] Van Zonen, Lizbet. “Nove teme“, Genero-posebno,2004 izdanje, str.113.

[6] Verica Barać rođena je 1955. godine u Čačku, gde je završila osnovnu i srednju školu.

Diplomirala je na Pravnom fakultetu u Beogradu. Prvi posao bio joj je u PKB-u. Kasnije se vraća u Čačak i zapošljava u opštini gde radi na podzakonskim aktima za lokalnu samoupravu i vođenje postupaka. Od 1997. do 2001. godine obavljala je funkciju Javnog pravobranioca Opštine Čačak.

Bila je jedna od liderki antiratnog protesta Građanskog parlamenta Čačka za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, a kasnije jedan od osnivača Građanskog parlamenta Srbije, čija je predsednica bila do maja 2003. godine. Tada je imenovana za predsednicu Saveta za borbu protiv korupcije. Dobitnica je povelje “Dragoljub Stošić” za građansku hrabrost 2008. koju dodeljuju Unija Sindikata i Kuća pravde Strazbur. U 2010. godini dobila je nagradu “Osvajanje slobode” koju dodeljuje Fond “Maja Maršićević Tasić.” Nagrada se dodeljuje ženi “koja se svojim delovanjem posebno zalaže za afirmaciju principa ljudskih prava, pravne države, demokratije i tolerancije u društvu.” Priredila je jednu knjigu i dva zbornika tekstova.

Umrla je marta 2012. godine, posle duge i teške bolesti.

[7] Prof. dr Jelisaveta Blagojević Diplomirala filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doktorirala 2006. godine na Univerzitetu u Novom Sadu, Asocijacija centara za interdisciplinarne studije i multidisciplinarne studije i istraživanja. Redovna profesorka i rukovodilac Departmana za studije politike na Fakultetu za medije i komunikacije. ostujuća predavačica na Fakultetu političkih nauka u Beogradu (od 2003), predavačica u Centru za ženske studije i istraživanja roda u Beogradu (od 2001), gostujuća predavačica na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (2003), gostujuća predavačica na Institutu Studiorum Humanitatis (ISH) u Ljubljani (2003). Objavila je brojne radove iz oblasti filozofije, političke filozofije i rodnih i queer studija. Direktorka Centra za istraživanje kultura, politika i identiteta (IPAK.Centar) u Beogradu, direktorka Međunarodne Letnje škole za seksualnost, kulture i politike (od 2011).

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *