– Želim dečka kao što je Vladimir – kaže mi devojka svilenkaste kose koja je došla da joj potpišem knjigu I AM LOVE. Uvek pitam svoje čitateljke šta žele da im se dogodi ove godine, pa da tu želju napišem uz potpis. Kad dve osobe pošalju želju u kosmos, dešava se magija, a pogotovo kad vas neko drugi „vidi“ u vašoj želji. Neko ko uopšte nije vezan za nju. Ako nema otpora sa druge strane… da, da, desiće se magija.
Zato meni često pripisuju natprirodne moći, a moć zapravo leži u neopiranju. Dopuštanju. Prepuštanju. Naša ženska kreativna moć leži u dopuštanju i prepuštanju – koliko je savremenim ženama teško da shvate i prihvate to, možete zaključiti po broju knjiga koje pišemo zbunjene u potrazi za svojom istinom.
Prvo moramo obići sve prodavnice, kupovati i što nam treba i ne treba i što nam stoji i što nikada nećemo obući, dok ne „skinemo“ sve sa sebe. Dok ne uđemo u prodavnicu istine.
– Hm, pa i ja bih želela dečka kao što je Vladimir, ko ne bi, ali, da znaš, taj dečko u knjizi – to sam ja. Jeste, imao je on dosta dobre rečenice koje je sam izgovarao. Ali one u koje ste se zaljubljivali? Te su moje. – Ali ono što je bilo zanimljivo u nastavku sage o zbunjenosti jeste to što su mi se nakon toga javljale čitateljke i slale mi slike svoje preslatke dece iz mesta gde ih je vera odvela. I ljubav i vera.
Gde se susretnu ljubav i vera, rađa se čudo.
Poverovale su da je moguće. A onda se dogodilo. Svet je do sada funkcionisao po principu when I see it, I will believe it. Kad vidim, poverovaću da je moguće, da je istina. Danas je druga paradigma – when you believe it, you will see it.
Pa, da se u tvojoj knjizi pojavljuje Vladimir, a da ja nešto ne napišem o Vladimirima i vešticama, eh, neće moći – smejala sam se sa Bojanom. Smejale smo se svim sinhronicitetima koje smo pronalazile i dopuštale. Kreativan proces je blagoslov sam po sebi, kreativnost jeste duhovnost i „posvećenom umetniku nije potrebno prosvetljenje“, kaže jedan odličan pisac, Aleksandar Petrović. Posvetiti se znači prepustiti se i dopustiti da ideje, reči i slike dolaze do nas, kad izgubimo pojam o vremenu i prostoru u kojima nestaje „ja“. Kad smo u toku, ovde i sada, prisutni.
Sve su to reči koje kruže u našem polju i sve više nas otkrivaju, a sve više žena traži šta je to što veseli njihovu dušu. Gde leži njihovo zadovoljstvo. Mojoj drugarici muž je poklonio vibrator i nazvali su ga Vladimir. Jer dok je ona zadovoljna, vlada mir. Zna da nije on odgovoran za sreću svoje žene, nego ona sama. Nijedan muškarac neće te učiniti srećnom. To je tvoj posao.
Tako da svaki put kada žena otkrije svoje zadovoljstvo, otkriva i svoju moć. Mi smo deca veštica koje su spalili. A veštica je svaka žena koja je otkrila svoju moć. Moć nežnosti a ne agresije i arogancije, moć saradnje a ne kompeticije, moć podrške i ljubavi a ne takmičenja. Moć transformacije. Moć svlačenja, oblačenja i privlačenja. Moć magije u svakodnevnom životu. Da, „bog je moj bojfrend“, što bi rekla Bojana u svojoj knjizi. Prisutnost je nova privlačnost. S tim u vezi, naručili su mi komediju, bolje rečeno dramediju za pozorište. „Važno je zvati se Vladimir“ – radni je naslov. Neka bude spiritualna komedija, dodaju producenti. Pa komedija je spiritualna sama po sebi, jer kad se smeješ, već si high.
Mi uvek nešto tražimo, po svetu, u ljudima, u prodavnicama… ali glavno pitanje je how good can we stand it? Koliko dobroga možemo da primimo? Koliko dopuštamo da dođe do nas.
– Što ste vi pisci zahtevni. Podsećaš me na Hemingveja – više puta ponovio je moj prijatelj izdavač Soulfood knjiga. Hm, možda, ali kao pisac gubim ljudsku privilegiju da osuđujem, mogu da probam da razumem. Ali za sebe, pa realna sam, zahtevam nemoguće! Koliko god to zvučalo nerazumno. Razumni ljudi se prilagođavaju svetu, a nerazumni prilagođavaju svet sebi. U stvari, kreiraju svoj svet. Kreativna i produktivna osoba je srećna osoba, a kreativnost je nova pismenost. Bolje je biti na strani nerazumnih. Mi nerazumni vežbamo jogu, isprobavamo različite tehnike, raskidamo vezanosti, zavete i kletve, igramo se sa raznim bočicama, esencijama, remedijama i uljima u alhemičarskim kuhinjama, oslobađamo se ograničenja našeg roda i naših ženskih predaka… da, da, sa nama nerazumnima je mnogo zabavnije. Meditiramo, jer se neki odgovori ne mogu pronaći na Guglu. Pišemo jutarnje stranice, držimo seminare, sesije, emisije, časove, pričamo nove priče. Živimo novo obilje, jer novi svet podrazumeva da slobodno raspolažemo svojim vremenom i svojom energijom. Radimo ono što volimo i volimo ono što radimo. Voliš život i život voli tebe. Koliko nas može mirno da kaže kako voli svoj život čak i kad mu donosi nemir? Postoji magija u rečima koje izgovaramo, mislimo i osećamo. Reči su vrlo moćne, ta magija i počne da se dešava u našim životima kad počnemo da pišemo. Mic po mic, strana po strana, šta je ono što ja želim da budem, da radim u svom životu? Šta me raduje? Šta me čini živom?
Šta moje srce želi, a razum me sprečava da to ostvarim, šta moju dušu veseli?
The soul is a g-spot for happiness.
Nema tog superheroja koji će nas spasti od sopstvene mizerije, mi smo ti koje smo čekali. Isto tako, spasavanje nam nije ni potrebno. To je stara priča koju nam je neko prodao, no vi ste na sopstvenu odgovornost ušli u prodavnicu istine. Nije slučajno, sinhronizovano je.
Jer došlo je to vreme. Vreme da se razvedemo od svojih priča i udamo se za svoju istinu. Tu vlada mir.
A koliko vladi-mira možemo da podnesemo? – smejaćemo se zajedno.
………..
ovaj uvod za knjigu „Prodavnica istine“ Bojane Blažević napisala je Žana Poliakov, izdavač Soulfood publishing, novembar 2017.
Bojana je knjigu “završila“ tokom 9 mesečnog mentorship programa koji vodi Žana Poliakov.
A zašto i Vi ne biste napisali knjigu? Nije lako ali je moguće.
