fbpx

Everything is a remix

– Da ti pročitam pesmu koju sam napisala? – rekla mi je drugarica u osnovnoj školi. Jedna od onih popularnih i drčnih sa kojima sam, ne znam, ni sama kako, i ja u ekipi. Bila je malo punačka, to je tad bilo simpatično jer smo ipak živele u privilegovanom vremenu gde je detinjstvo bilo još uvek detinjstvo. Imala je plavu loknastu kosu. Da nije bila tako muškobanjasta, bila bi lepa. No to je period kad se i devojčice ponašaju kao dečaci nesvesne da tako trasiraju svoju budućnost. Njoj je priroda dala sve predivne atribute. Mi dobijemo sve što nam je potrebno.

– Hajde – odgovorim, ne sumnjajući ništa. I sama pišem, crtam i svakako rado čitam. Zapravo, to najviše volim, Da se zavučem u biblioteku koja miriše na memlu dok prolazim policama mazeći sve knjige. Shvatam sada zašto su poete romantičari umirali od tuberkuloze, previše vremena provedenih u vlažnim i hladnim bibliotekama. Ima veze i sa tugom i osećajem neslobode, ali drugom prilikom o tome.

 

Taj dan sam zapamtila. Taj dan je bio poseban po tome što sam slušala svoju drugaricu kako čita pesmu koju sam ja napisala. Bez blama, čita mi je kao svoju. Onako izražajno. Traje to neko vreme. Ne znam kako … šta sad da radim i gde da pobegnem. I pročitala je ona, do kraja. Pogleda me pitajući me šta mislim.

 

I dan danas se sećam svoje zamrznutosti. Mislim, kako se reaguje na ovo? Da joj kažem, pa to sam ja napisala, prepisala si iz nečijeg leksikona, ona je bully ipak i tadašnja popularna devojčica, možda me udari. Osramotiću je. Biće joj možda teško i neprijatno. Meni već jeste neprijatno. Slušala sam i nisam ništa rekla. Na tu temu.

– Kako ti se svidja pesma?

– Super. – odgovorim ipak. Kukavica.

 

Bili smo klinci. Šta sam znala tad. Ništa. Ali me taj osećaj konsterniranosti i zamrznutosti pratio kao duh godinama. Decenijama sam bila ljuta na samu sebe jer nisam reagovala a onda sam rešila da pustim, oprostim i napišem drugačiju verziju. Od žrtve do lične moći dugačak je put.

 

Danas je sve dozvoljeno. A taj blistavi umetnički trenutak je ta plava loknasta devojčica imala tada. I više nikada. Posle je brzo otišla trbuhom za kruhom, udala se, rodila tri sina i živi u Parizu. Jedna od onih mnogih koji žive u gradu svetlosti ali svetlost retko vidjaju, osim kad Nole pobedi. Uobičajena gastoska priča.

Tad je bila pesnikinja, makar na tren, pretvarala se, ukrala tudju pesmu, htela je da bude ipak umetnička duša, da se pohvali nekim svojim delom. Nije li to divno. Imala je taj trenutak. Come on, posle toliko godina i desetina knjiga, pisac u meni nije odustao. Našao je način da izadje na svetlost dana, iako sam ga blokirala i ograničavala na svakom koraku. Danas imam čak i neki svoj stil, prepoznatljiv ili ne, nebitno. I dalje me kopiraju. Sad me to raduje. Kopiram i ja sve što mi se svidi.

I kapiram i kopiram.
I kopiraju me.
The Circle of Life.

 

 

Dozvola za kopiranje i kreiranje

Danas je sve dozvoljeno – sve je remix. I ja sam sebi dozvolila sve. Ne shvatam toliko lično sad kad na raznim sajtovima i društvenim mrežama sretnem svoje reči i rečenice nepotpisane. Never mind. Use it. Don’t abuse it. Nekako mi je i drago što sam se našla na nečijem putu otkrivanja i da smo se prepoznali.

Vi kao da ste opisali moj život u vašoj knjizi“ – često čujem od čitateljki. Zapisivanje mojih priča je pomoglo meni, da razumem sebe, a potom pomaže drugima, da i oni otkriju kako nismo sami. Ako smo svi sami onda smo svi zajedno u tome. Žao mi je što ta plava loknasta devojčica nije smogla hrabrosti da nakon kopiranja pogleda unutar sebe, ima li tu još neke pesme i što će umreti sa muzikom koja je još uvek u njoj. Nikad nije kasno, možda ovim zapravo pokrećem neki novi stvaralački talas. U svima nama.

 

Svi mi kopiramo. Učimo tako što oponašamo. Oponašamo svoje roditelje, tako naučimo da držimo i kašiku i viljušku i nož. I olovku. Učimo slova tako što prepisujemo stotinu puta. Slikamo tako što oponašamo prirodu ili ono što vidimo. Kopiramo. It is the essence of our knowledge. Posle nekog vremena kopiranja, pojaviće se i neke vaše reči. Vaše rečenice, odnekud došle. Duša progovorila.

 

Dok sam išla na art terapiju kod Dragane Pjanić, ispričam joj ovu priču. Pitala me zapravo koji dogadjaj pamtim iz detinjstva. Jedan je kad sam bratu dala perlicu ribljeg ulja da mu bude bolje, a bio je bolešljiva beba i baš u tom trenutku naidje mama. Vrisne samo tako i otera me odatle – Pa jel ti hoćeš da ga ubiješ? Otkud znam to sa 4 godine, i meni su davali riblje ulje te perlice crvene da meni bude bolje i da što pre porastem a zašto njemu to da ne damo? Kako sad meni pomaže a za njega to nije… kako sam to mogla da znam. Znam samo kakvu je to reakciju izazvalo i da sam godinam posle slušala o tome kakva sam bila ljubomorna devojčica na dolazak brata i da sam pokušala da ga ubijem.

Ispostavilo se da je rešenje za bratovljev bronhitis ležalo u dugom boravku na moru.
A otkud je to riblje ulje bilo?
To niko nikada nije povezao.
Evo i ja tek sada.

U stvari, tad sam znala šta je rešenje za njegov problem a bila sam optužena za ljubomoru i za pokušaj ubistva. I ja sam živela sa tim, dosta dugo. Svaki moj pokušaj pomoći drugome završavao se osudom i proterivanjem. Druga situacija je ova kad mi “pufnasta loknica“ čita pesmu, moju pesmu, kao svoju a ja ne reagujem. Nego se zamrznem. Dok nisam podelila sa nekim ove priče, ponavljali su se paterni. Onda sam rešila da raskinem sa paternom.

Sve što nam se dešava ima neku svrhu.

 

Stvaranje je nagrada sama po sebi

Stvar je u tome da sam uživala u procesu. Jebeš autorstvo. Meni je bila uživancija da pišem, i napisala sam. Obožavala sam i da crtam i kako mi moji zadaci nisu bili dovoljni onda bih crtala svim svojim prijateljima. Ono kad se spremaju za polugodište i treba da se odnese nekoliko crteža – Ma daj, to ću ja.

Samo mi daj neki zadatak, zapravo, samo mi daj bojice i četkice.

Nakon što sam ispričala nekome to sećanje na nepravdu, gde čuda, putem ovih društvenih mreža pronadje “pufnasta loknica“ mene i piše mi poruku.

Da li me se sećaš? – pita ona mene.

 

Takav bes je u tom trenutku izašao iz mene da me je njena uljudna poruka i želja za komunikacijom sa nekim s kime je delila školsku klupu. Razbesnela sam se kao ris. Retko popizdim ali kad popizdim, nepodnošljivo je. Odgovorila sam joj, naravno.

– Naravno da te se sećam, kad si stalno prepisivala od mene. Sećam se i kad si čitala moju pesmu jednom kao svoju, predamnom, sećam se svih gluposti koje bi mogla već jednom da oprostim i zaboravim. I baš sam te pominjala pre neki dan.

Unutrašnje dete je bilo besno i htelo je da kaže sve što nije godinama. Teško da bih uspela uživo ali ovako kad pišem i kad mi se ovako namestilo. Moja terapeutkinja je tad podržavala acting out, što je u redu. Suočiš se sa onim što te plaši. Meni je izgledalo tako strašno da to uopšte izgovorim i to nekome u lice. Kad sam to uradila, videla sam tužno i umorno lice svoje nekadašnje vesele, popularne i drčne drugarice, nekada plave loknice sad su potamnele, sav život je negde izašao iz nje iako je i dalje lepa žena. Mogu i da oprostim. Mogu i da pustim i da zaboravim. Ja sam ta koja je to držala u sebi decenijama. Žena nije imala pojma o čemu pričam. To su bile moje traume da ih se oslobodim.

 

Žena radi neki glupi posao, ako ga i ima. Živi kao i svaka domaćica na privremenom radu u inostranstvu u nostalgiji i na internetu sada, jedine lepe osećaje ima kad se seti bezbrižnog detinjstva, škole i crtanja. Da ja sam joj crtala i crteže za likovno. U stvari svima sam crtala jer sam obožavala da crtam. I ono malo što su nam bili zadaci nije mi bilo dovoljno, uživala sam crtajući. A onda sam to davala drugima, uvek mi je bilo zanimljivo da vidim šta su oni radili pa da probam da oponašam njihov stil. Niko nije baš imao neki stil, samo sam ga unapredila. Ma kakve su to gluposti, ne možeš da spremiš crteže za ocenjivanje iz likovnog, daj vamo te bojice… i tempere.

Jednom sam došla kod “pufnaste loknice“ da crtam i bio je Božić. Makar sam tražila da mi obezbede bojice i papir i uvek sam imala dovoljno bele tempere jer su mi kupovali onu veliku tubu. To mi je bilo važno. Da svaku boju mogu da pomešam sa belom. A usput sam dobijala od njihovih roditelja ručkove i nekad i poklone. Nisu ni bili svesni da su bili moje mecene tad, nabavljali su mi materijal i hranili me. Daklem, ja nikada nisam pokupila uverenje o “siromašnom i mučenom umetniku“. Ja sam od umetnosti itekako dobro živela već tada.

Tad je bio Božić pa sam bila ona osoba koja vam prva dodje u kuću, tog jutra. Njoj se daju pokloni. Njima je te godina bila neka dobra godina da su me posle zvali i svake sledeće da im dodjem prva u goste. Preslatko. Tako mene pamti moja drugarica. Kao nekog ko je donosio radost, umetnost, boje i sreću u njihove živote. Naravno da je htela da mi pokaže sirota kako i ona nešto ume ali je nespretno uzela moju pesmu da se pohvali njome. I time zacementirala sebi sudbinu. Ona nikada nije poverovala da je dovoljno dobra u bilo čemu.

Yes, I did find my voice.

I dalje ponekad zanemim za trenutak kad vidim svoje rečenice kod nekog, čak i moji studenti to rade.
Udahni, izdahni. Every coincidence is a message.

Polako, svi tražimo svoj glas. Bitno je da idemo putem autentičnosti ne nužno originalnosti. Kroz coaching i mentoring drugih ljudi sam naučila tu važniju stvar. Da je dobro podržavati nekoga u naporima da nadje glas svog umetnika i unutrašnjeg deteta. Uzimamo usput, i ne znamo od koga, mislimo da smo sami smislili. Dok jednog jutra, to i ne počnemo da radimo… zaista napišemo nešto što je nakon svih lutanja i kopiranja, proizašlo iz nas. I time postajemo autentična osoba. Umetnik života, pre svega. A i naša duša se veseli.

 

Odakle dolaze ideje?

Everything is a copy of a copy of a copy ili kopija.kopije bio je naziv izložbe koju sam imala na jednom Oktobarskom Salonu. Tad sam dala sebi dozvolu da se bavim svim onim što me veseli nakon godina apstinencije i od crtanja i od pisanja. Valjda sam mislila ako ništa ne stvaram, niko neće ni imati šta da krade od mene, pa me neće ni povredjivati a imaću i prijatelje. Ali umetnik voli da stvara, bilo šta, tad je jedino sretan. Kreativna osoba jeste sretna osoba. I ima mnogo prijatelja.

 

Ne postoji Genije izolovan od sveta koga ispiriše Muza sama – kultura se stvara medju ljudima koji razmenjuju informacije i preradjuju ono što je vež bilo uradjeno u prošlosti, oduvek je bilo tako. Kultura je samo jedan ogroman, beskrajan plagijat u kojem niko ne izmišlja ništa, ljudi samo preradjuju, kombinuju i ponovo otkrivaju i sve se to dešava u zajednici. Niko ne stvara ništa potpuno sam. Ovo se isto dešava i u tzv realnom životu mada se na Mreži to najbolje vidi. Nije više potrebno da se docrtavaju slike kao što je Aleksandar Brener učinio, niti da se stavljaju brkovi na MonaLisa razglednice kao što bi Duchamp radio, art je sada moguće downloadovati, modifikovati i ponovo uploadovati, with absolute delight. – Luther Blissett

 

Potom smo Darka Radosavljević i ja radile u okviru ”Remont” asocijacije na projektu “Ukradena ideja” jer, otkrila sam posle družeći se sa drugim umetnicima, svi imaju neku priču o tome kako im je neko “maznuo“ ideju. Zaintrigirala me ta priča. Odakle onda stižu ideje? Cirkulišu oko nas u polju i kad je neko spreman, samo se spusti download. Ideje stižu iz božanskog interneta i ko prvi reaguje, vrlo često ista ideja se pojavi u relativno kratkom vremenskom periodu na dve strane sveta. Dolaze u paru. Sad onaj ko je dominantniji i glasniji, za njega se čuje. Ili onaj ko prvi reaguje, njega možda upiše istorija, a posle se onda pitamo kako je moguće da je isti patent ili isti rad imao i neko drugi. Danas je mnogo jednostavnije, zahvaljujući našoj opštoj povezanosti, ovo doba se inače zove The Great Connection, da saznamo ko je još “dobio“ našu ideju. Čak i u ovom spiritualnom supermarketu razne tehnike koje različiti ljudi “dobijaju“ imaju drugačije imena a zapravo su iste. Ili imaju minimalne modifikacije. Neki se sude, neki se zapetljaju u registrovanje marki, opšti haos jeste, no haos i jeste veći red od reda. I sam se organizuje. Očigledno je i nama potrebno da prodjemo kroz samoaktuelizaciju tako što potvrdimo da je nešto naše, ostavimo neki trag u vremenu a onda dopustimo i drugima da nastave naš rad. Šta je drugo open source ili kolektivno autorstvo nego naš pokušaj da otvorimo ulaz u Novo Doba. Zlatno Doba.

 

Q: When Can We Expect The Golden Age?

A: The same question was asked to Sathya Sai Baba. Somebody asked “When can we expect the Golden Age?” and he said “Now! Wake up and then it is the Golden Age!”

 

Kao pisac nemam više privilegiju da osudjujem, mogu da probam da razumem.
Da bih razumela druge, prvo da razumem sebe. Drugi, u stvari, i ne postoje.

Obrni okreni, it all starts with you.

 

………

napisala Žana Poliakov, deo iz knjige iBelieve in Magic&Love, Vulkan 2016.
photo credits Vladimir Miladinović Piki 2010.
fotografija za naslovnu stranu moje prve knjige “Lovemarks ili još jedna knjiga o zbunjenosti”, 2010.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *