Zabranjena srpska operska pevačica: Danica Ilić u svetskom ratu – I deo

U Njujork Tajmsu, 6. aprila 1947, posle drugog nastupa Danice Ilić u Metropoliten operi, izašao je članak vodećeg, njujorškog muzičkog kritičara Noela Štrausa, u kome piše: „Može se pohvaliti sve što je otpevala, ali vrhunac ovog uzbudljivog izvođenja postignut je u III činu. Teška, markantna arija ‘D’amor sull’ al rose’ izvedena je sa velikom fleksibilnošću i savršenstvom u detaljima… Punoća niskih tonova u moćno otpevanom ‘Miserere’ i bogatstvo nijansi u završnom duetu, potvrdili su izvanredan opseg vokalnih sposobnosti kojima ova umetnica raspolaže… Gospođica Ilić je glumila s dopadljivom jednostavnošću i iskrenošću, pokazavši se i time kao jedan od najdarovitijih članova kompanije Metropoliten.“

Mi, u njenoj zemlji, pola veka kasnije, i dalje nismo dočekali da za njeno ime uopšte čujemo. Da njeno vrhunsko izvođaštvo i veliku kolekciju snimaka proučimo, prihvatimo i uvrstimo, kao dragulj, u našu opersku tradiciju, nedovoljno bogatoj da bi ovakve pojave nastavila da previđa.

Da u svetu Daniza Ilitsch ni danas nije zaboravljena, svedoči obiman članak o njoj objavljen 2011. u časopisu Opera Njuz, mesečnoj publikaciji Metropolitena, pod naslovom „Gotovo slavna“. Nakon pregledanja njujorške epohe srpske operske pevačice, autor zaključuje da se radi o enigmatičnoj pojavi, “jednoj od onih figura koje, uprkos jedinstvenom talentu, iz nekih drugih, neobjašnjivih razloga nisu uspele da dosegnu sjaj najpoznatijih svetskih izvođača 20. veka”.

Zbog čega Danica Ilić nije dosegla sjaj najpoznatijih, svetskih operskih pevača 20. veka? I, kako je uopšte moguće da u njenoj domovini skoro niko do sada nije čuo za nju?

Razlozi za to su, kao uvek, pohranjeni i verovatno zgužvani negde u biografiji, u sledu događaja, izbora i posledica koji čine jedan život, a kod nekih i delo. No, ako malo razmaknemo koprenu prohujalih vremena i stereotipa o čemu se priča, a o čemu ne, lako ćemo saznati skoro sve što nas zanima.

Naša operska diva svetskog ranga rođena je 21. februara 1914. u Beogradu, u Kraljevini Srbiji. Otac joj je bio Kosta Ilić, odlikovani ratnik Balkanskih ratova 1912 i ’13. i prvog svetskog rata. A, u miru dobrostojeći uvoznik i trgovac hartijom, koji je imao i svoju radnju za pisarski materijal u Beogradu. Majka joj je bila Božena Jarolimek, udata Ilić, koja je i sama bila vrlo talentovani pijanista. Svoju ćerku je svesno i istrajno podržavala u njenoj želji da peva i profesionalno iskoristi svoj lirsko-dramski sopran velike snage i okretnosti, uprkos mnogim preprekama. Danica je najviše odrastala u majčinoj porodici i zato je važno znati kakvo je bilo okruženje za otkrivanje i školovanje njenog talenta, a takođe je važno znati i kako je društvo videlu nju. Jer, su shodno tome čoveku, a posebno ženi, neka vrata otvorena, a neka nisu.

Božena Jarolimek-Ilić jeste bila rođena u Beogradu, 1888, ali je njen otac Josiph Jarolimek došao iz Češke, tako da su objektivno bili Česi. Našao je Nemicu Sophiju Tantner u Pančevu i naselili su se prvo u Niš, pa onda u Beograd, čim je i taj pašaluk 6. 4. 1867. vraćen Srbima. Tada su otvorili srpske granice prvi put posle 480 godina turskog “poklopca” i izolacije, zbog čega su bili potpuno društveno zaostali u odnosu na okolni svet i gledali su kako da najbrže moguće, “koracima od sedam milja” sustignu izgubljeno. Posebno je knez Mihajlo javno pozivao Evropljane, Ruse i druge hrišćane da dođu u “zemlju mogućnosti” i da radeći i gradeći prenesu svoja školovana znanja i veštine iz svih oblasti savremenog, evropskog društva.

Tada je u Srbiju došlo mnogo stranaca, Čeha, Rusa, Jevreja, Nemaca, Austrijanaca, Mađara, Slovaka, Grka, Italijana, Engleza i Francuza, Jermena, Cincara i svakakvog naroda. Najčešće su to bili ljudi otvorenog duha i pomalo avanturisti, mada i ljudi koji su bežali od nečega u svojoj zemlji. Mnogi od njih su “instant” zavoleli zatečenu neposrednost i gotovo “sirovu” toplotu, ljubav prema veselju i uživanju, i prijateljstvu, kao i ingenioznu misao usamljenih pojedinaca na potpuno neočekivanim mestima.

Josif i Sofija su odmah po venčanju krenuli u oslobođenu srpsku prestonicu, a sa sobom su već doneli izvestan kapital. Kupili su parcelu u tadašnjoj Kosmajskoj 7, današnjoj Maršala Birjuzova, u Starom gradu i podigli manju kuću, sa unutrašnjim dvorištem. Izrodili su četvoro dece i zaposlili pet krojačica. Sofija ih je mentorisala, i do prelaska u 20. vek su stekli već značajno bogatstvo. Proizvodili su kvalitetnu odeću, tekstil na metar, luksuzne zavese, a od tridesetih i vrhunske tepihe, na svojim novim, nemačkim mašinama u fabrici na struju.

Sve što su proizvodili, prodavali su u svojoj dvospratnoj, tekstilnoj radnji u Knez Mihajlovoj 24. Gde je danas nova, crna, mermerna zgrada H&M-a. Imali su ekspoziture u Nišu i veću u Zagrebu, a svi članovi porodice su na neki način bili uključeni u porodični biznis. Jarolimeci, kasnije prozvani i “industrijalcima” i “stranim imperijalistima”, bili su praktični ljudi. Vaspitavani da uvek budu ljubazni prema svima, u smutnim vremenima da ne skreću pažnju na sebe, a kad je baš gusto, da postanu nevidljivi. Primili su slavu i pravoslavlje i bili su srpski državljani još u prvoj generaciji. Dali su značajan vojni doprinos i bili u komandi svih srpskih ratova ovog nemirnog doba. Bili su i redovni članovi udruženja za pomaganje siročadi i siromašne dece “Rotkva”, kao i Prvog beogradskog pevačkog društva, kako je dolikovalo tadašnjem pristojnom, građanskom sloju u Srbiji. U drugoj generaciji su se uglavnom venčavali Srbima i Srpkinjama, kao što je bio slučaj i u Daničinoj porodici.

Daničin otac Kosta Ilić, međutim, nije dobio šansu da uživa u ranom detinjstvu svojih ćerkica. Najstarija Rada se rodila dok je on bio u II Balkanskom ratu, a kad se rodila Danica, koja je bila isti on, Kosta je za četiri meseca morao da ode na novi front, koga je leta 1914. Austro-ugarska iznenada otvorila prema Srbiji. Božena je ostala sama sa dve bebe u okupiranoj prestonici, provodeći većinu vremena ipak kod roditelja.

Polako su prošle četiri duge godine najvećeg pokolja u ljudskoj istoriji. Kad se Kosta Ilić vratio kući iz Velikog rata, to više nije bio isti čovek. Njega su još 1915. ranili kod Požarevca i bio je zarobljen i poslat u logor, kojih je bilo i u ovom ratu. Kao i mnogi drugi u svim narodima koji su se borili u I svetskom ratu, Daničin otac se vratio kući kao duševni “invalid”. Sa noćnim morama, strahovima, ispadima i potpuno nenaviknut na život sa ženom i dve male devojčice, presrećne što se on vratio! Ipak, nastavili su da žive zajedno i čak su 1922. dobili još jednu ćerkicu Ankicu. Najstarija ćerka je krenula u školu, a Danica je s 5 godina krenula na klavir, u novo-otvorenoj muzičkoj školi Kornelije Stanković. Tu je odmah pokazala svoj veliki dar

Nije naša tema, niti smo u mogućnosti da znamo šta se dešavalo između njihova četiri zida. Ali, znajući da je u to vreme razvod braka smatran najvećom propašću i beskrajnom sramotom, iako se nekad radilo i o samom opstanku, možemo biti sigurni da su Božena i Kosta učinili sve što su mogli da spasu svoj brak. S druge strane, ranih dvadesetih su već počele da “izranjaju” poneke žene koje više nisu bile u stanju da se (s)nadju u ponavaljnom nasilju, alkoholizmu, stalnim preljubama i raznim fiaskoima svojih muževa, kao pre. Razvod nije više bilo nečuven, ali je bio ponižavajuć, i siguran “znak” da tu “nešto nije uredu” – sa ženom, bez obzira na okolnosti.

Ipak i uprkos svemu tome, 1924. Božena i Kosta Ilić su se zvanično razišli. Ovo je bitno zato što je Danica tad imala 10 godina i to ju je formiralo. Njen dalji životni put i umetnička karijera su plod njenog velikog rada i odlučnosti, ali pre svega upornosti i snalažljivosti njene majke, koja se potpuno posvetila negovanju talenata i samostalnosti svojih kćeri. U tom poduhvatu su je finansijski pomagala sva trojica njene braće, posebno Aleksandar, a Daničina operska karijera je u neku ruku postala porodični projekat.

Možda kao izraz moći (i već ogromnog bogatstva), a pre svega stabilnosti, a možda i nezavisno od toga (mada nikad ništa nije sasvim nezavisno), familija Jarolimek su baš tih dana planirali izgradnju jedne veoma velike, žute, luksuzne četvorospratnice u art-decco stilu u Kosmajskoj 7. Nalik na raskošne nemačke i francuske zgrade tog doba, s mnoštvom visokih prozora i belim detaljima, u njoj bi svi oni stanovali, a u prizemlju su bile planirane radnje.

Međutim, gradske vlasti im iznenada nisu dozvolile da svojim parama na svom zemljištu izgrade toliku zgradu. Taj arhitektonski plan još postoji, a izradila ga je najslavnija arhitektonska firma tog modnog trenutka u Beogradu, Biro Mateje Bleha, Čeha, tako da je sigurno bio i odličan i urbanistički korektan. Mnogi bi zaradili veliki novac, razne zanatlije, majstori, grad i država bi dobila porez, ali se to navodno nije uklapalo u glavni urbanistički plan Beograda.

Od sledećeg plana za zgradu iz 1926. dopušteno im je bilo da naprave samo pola. Ta polovina, koja nije mala, stoji i sada; arhitektonski nekako “felerična”, potamnela i skoro nevidljiva, iako je jedna od većih zgrada u ulici. Kroz nju je trebalo da prolazi pasaž ka Zelenom vencu, ali kada su im gradske vlasti osujetile i drugi nacrt za kuću bez legalne osnove, Aleksandar se baš iznervirao. Visoko odlikovani vojskovođa Prvog rata i ratni heroj, koji “ništa ni od koga ne traži, samo da izgrade kuću od svojih para na svojoj zemlji kako oni žele”, preinačio je prelepi pasaž sa žutim, mermernim zidovima i cvetnom tavanicom u veliko stepenište unutar zgrade, koja je vidno raskošnija unutra nego spolja.

Danas je tu “Zadužbina porodice Jarolimek”, pošto su i oni sada “izumrla porodica”, kako na srpskim grobljima često posebno naglase. Zadužbinu je pred smrt 2016. osnovala Aleksandrova ćerka Dobrila Jarolimek-Anđelković, da bi od sredstava koja su im vraćena restitucijom podržali umetničko školovanje mladih pevača i slikara, čiji vrhunski talenti zbog bilo kojih okolnosti bivaju diskriminisani. 

Danica Ilić je od početka bila izvrsna na klaviru. Nastavila je da se školuje u muzičkoj školi, a njen klavir i sada stoji u zgradi Jarolimeka. Kada je napunila 14 godina, shvatili su da joj je glas, zapravo, najveći potencijal i da će uz dalje kvalitetno obrazovanje možda moći da postigne i svetsku slavu! Krenula je na časove prvo kod profesora Vaskovića i dirigenta Hajeka, ali je potom njen dalji napredak bio nemoguć, jer nije bila sasvim “podobna” za tadašnje lokalne, društvenopolitičke prilike.

Iako se o tome samo šaputalo, bila je “ćerka raspuštenice”, “raspikuće”, a vrlo moguće i “nemačkih kolaboratora”, iako to nije bilo tačno. Ali, Boženina majka je bila Nemica, a užasni Prvi svetski rat je tek nedavno bio završen. Jarolimeci su dali tri sina u vojsku, ali nisu previše stradali u okupiranom Beogradu, što brojne, nasumične beogradske kuće jesu. Posebno ženska populacija svih starosnih doba, što je ostavilo veliku rupu u srcu Beograđana i većine Srba, koji su voljno i nevoljno bili u ratu u kontinuitetu od 1912. do kraja 1918.

Ogroman broj žena su tokom dvadesetih godina bile samohrane majke. Ali, bila je jedna stvar biti udovica vojnika, koji je sebe dao za spasenje Srbije, a sasvim drugo je bilo napustiti i još se razvesti od takvog istog srpskog vojnika, koji se vratio živ i čitav! Makar fizički. Takve stvari moramo da stavimo u kontekst. Danica takve osude i ta osećanja nije mogla da izbegne. Koliko je to bilo problematično govori činjenica da su Jarolimeci u sve važne familijarne “reprezentacije” išli zajedno sa tatom Ilićem, glumeći da je sve uredu. Kao na jednoj fotografiji iz 1930. sa beogradske železničke stanice, kada su grupno išli vozom u Niš po nevestu za Aleksandra, gde Kosta Ilić, sa crnim naočarima za sunce, stoji uz Boženu i drži ruku na njenom ramenu.

Božena je zato uradila jedino što je mogla, a to je bilo da nađe nemačke učitelje pevanja za svoju nadarenu kćer. Tako je Danica 1929. krenula na privatne časove kod muzičkog pedagoga Hansa von Tuma, Nemca koji je voleo Beograd i koji je sa mnogo ljubavi, pažnje i znanja učio kvalitetne, mlade srpske pevače. Danica je govorila nemački, a pokazala se i kao veoma strastven i nadaren pevač, što je inspirisalo von Tuma da joj se baš posveti. Nažalost, kako sam kaže u intervjuu od 30. 1. 1938. u novinama “Pravda”, svi njegovi vrhunski pevači bili su primorani da posao i slavu potraže u inostranstvu. Zato što je srpska operska scena i tada bila preplavljena mediokritetima, sa podobnom rodbinskom i političkom pozadinom.

“Audicije, koje se vrše po pozorištima, ako su u pitanju pevački početnici (mada sa školovanim glasom) nisu dovoljne. Kandidat u mnogo slučajeva – pored sposobnosti i glasa – mora da ima i protekcije i zato se događa da naši mladi umetnici doživljavaju slavu i priznanje u inostranstvu, a naše opere tavore sa slabim i prošlim inostranim veličinama”.

Koju godinu ranije, leta 1934, u istim novinama izašao je jedan zanimljiv članak o prijemu mladih muzičara u Narodno pozorište, koji analizira proteklu sezonu 1933/34.

“Treba ovde još jednom podvući da nije uzeta u obzir g-đica Danica Ilić, koja se po svojim glasovnim sposobnostima mnogo ističe iznad prosečnih vrednosti,” piše novinar D. Čolić. On je očigledno bio jedan od onih koji su iskreno i strastveno uživali u novo-otvorenom, evropskom pozorištu, operi i baletu, koje je 1868. knez Mihailo podigao i podario gradu. Ne kaže da Danica Ilić nije prošla audiciju ili da prosto nije primljena, već da uopšte nije bila uzeta u obzir. Iako peva bolje od većine, odnosno svih.

Danica već tada nije bila stalno u Beogradu. Otišla je u Zagreb da dalje školuje svoj izvanredni glas kod slavnog pedagoga Lovrenčića kad je napunila 18. godina, po preporuci svog učitelja von Tuma. On je i druge najbolje srpske pevače plasirao u nemačke muzičke tokove. Ako nije bila tu, da li bi je uopšte spomenuli u novinskom članku? (Nije tu, ko se seća?) Verovatno je ipak došla i pokazala svoje lice i glas na audiciji, čim su je se setili i novinar je posebno pominje. Ali je bila over-qualified. Izuzeta iz konkurencije, u novinama, bez obrazloženja i prava na žalbu. Čoliću je preostalo samo da plače što takvi kalibri ne mogu da budu zaposleni u beogradskom Narodnom pozorištu.

U Beogradu, koji je 1929. postao jugoslovenska prestonica, bilo je već veoma mnogo stranaca. Inženjera, arhitekata, umetnika, pedagoga, profesora i ljudi od pera. Bilo je i puno prevaranata, koji su gledali da brzo uzmu neke pare, a da ništa ne ulože. Pismeni ili polupismeni, ali radoznali, inteligentni i inventivni pojedinci, kojih je u “zatucanom srpskom narodu” bilo mnogo više nego što smo navikli da verujemo, želeli su da od stranaca nauče nove podatke, umeća i perspektive. Tražili su da utole svoju glad za znanjima i odgovorima na razna naučna, filozofska i umetnička pitanja, koja su ih dugo mučila, a nisu to mogli u svojoj sredini. Mnogi od njih su za tili čas pokazali i britkost i inventivnost, i tako se polako stvorila jedna srpsko-internacionalna, intelektualna i umetnička elita, gde su dobrodošli bili svi koji su imali nešto da kažu.

Nepismeni ljudi, koji su hteli da i dalje budu nepismeni i nisu želeli da menjanju ništa u svojim životima, prezirali su strance. Sa njihovim “čudnim” običajima, spravama i “novotarijama”, sve te “pridošlice” bili su realna pretnja njihovom status quo. Oni su još dobro pamtili upravo minulih 480 godina inostrane torture i ropstva, i nisu hteli ni da pomisle da opet sa strancima dele bilo šta! Trebalo bi da nije teško razlikovati zlonamerne strance-siledžije od pametnih, stručnih i dobronamernih ljudi, nevezano od toga koje su narodnosti, ali to iziskuje izvesno razmišljanje.

“Neću ja da razmišljam da me ne boli glava.” Ta formula je zaista bila esencijalna za opstanak običnog “sveta” tokom duge osmanske okupacije, jer je svako s bilo kojim potencijalom (za razmišljanje) bivao hvatan, vezan i odvođen u janjičare i drugo roblje, da među Otomanima razmišlja, peva, igra, penje se na zidove, ubija, piše ili gradi. Takođe, ako bi se neko u osmansko doba usudio da uradi nešto drugo nego tačno to što mu je bilo naređeno, makar to bilo i mnogo bolje, ne bi preživeo. Logično iz toga sledi zaključak da je samostalno razmišljanje najveća opasnost. Promene su, inače, kod Osmanlija bile ne samo nepoželjne, nego i zabranjene zakonom. Upravo to ih je na kraju i uništilo, ali je pre toga urezalo duboke brazde u “kolektivnoj svesti” svih naroda koji su preživljavali 400-500 godina pod njihovom represivnom i sveprožimajućom upravom.  

“Evropski duh” druge polovine 19. veka, a posebno ranog 20, najviše se bavio upravo razumom i stimulisanjem samostalnog, inventivnog razmišljanja. Kod njih je već 150-200 godina društveni ideal bio “čovek od pera”, naučnik ili biznismen, čak i umetnik, verzus ranijeg ideala “čoveka od mača”, odnosno osvajača ili branioca časti i ugleda. Njihove uporne pozive da sami razmišljaju je dugo maltretirani, neobrazovani srpski narod shvatao kao čiste provokacije! Naravno da su reagovali ljutito, pa sve ljuće, što je strancima izgledalo potpuno sumanuto.

Tako se u novoj, modernoj Srbiji na svitanju 20. veka društvo već cepalo po marginama, a onda sve više po sredini, u dve oštro i suštinski suprotstavljene grupe. Definisale su se ubrzo i podgrupe, u odnosu na to koje strance više vole ili koje više mrze, a bilo je dovoljno različitih stranaca na rasploganju, s obzirom na centralni geografski položaj koji Srbija ima. Kasnije ponašanje stranaca kroz ratove i dvolična politika svih “velesila”, koji su Srbiju uništavali kroz ceo 20. i 21. vek, dramatično su pooštrili ovaj kontrast. Ksenofobima zaista nije pomanjkavalo dokaza da su “oduvek bili u pravu” i da samo kolaboratori i špijuni mogu dobro da se sporazumeju sa strancima. A, nije moralo tako da bude. Odnos je ipak dvosmeran, zato što je odnos.

Kakav je odnos tadašnjeg srpskog društva stvarno bio prema strancima odlično ilustruje jedan citat, iako malo duži, iz pomenutog članka u Pravdi od 8. jula 1934, gde Čolić dalje kaže: “Kod angažovanja (stranih) gostovanja, direkcija Opere, izgleda, bila je u ovoj sezoni preterano galantna i pored toga što opera preživljuje jednu tešku finansijsku krizu. I pored toga što jedino ima smisla angažovanje gostiju visokih umetničkih sposobnosti, koji mogu uticati i na razvoj naših umetnika i na razvijanje umetničkog ukusa naše publike, ipak se na operskoj sceni pojavio ove sezone čitav niz pevača, koji su po svojim umetničkim sposobnostima vrlo često bili ne samo na prosečnom, već i vrlo ispod prosečnog umetničkog nivoa. Može se, šta više, reći da se njihova umetnost vrlo često graničila sa diletantizmom…

Najaktuelnija je potreba definitivnog rešenja pitanja vođa Beogradske opere. Nije tu u pitanju samo ličnost, već je u prvom redu potreba uspostavljanja normalnijih odnosa u operi, odnosa koji će omogućiti sprovođenje određenog planskog rada, jer ovako kroz celu sezonu pravac rada opere ima više privremeni karakter. Zatim je neophodno rešiti i problem administracije, koja je takođe u mnogome kočila rad opere. Vrlo često se događalo da pojedine operske i baletske premijere nisu u predviđenom roku izvedene samo zbog materijalnih teškoća, koje su došle kao posledica nepotrebno komplikovane administracije. Takav je slučaj bio, primera radi, i kod premijere baleta “Priča o Josifu” i “Til Ojlenšpigl”. Naši izvrsni umetnici modernog baleta, Pia i Pino Mlakar su tada da premijera još više ne bi zadocnila morali svojim novcem kupovati potrebne sitnice…”

“Mada, ukupno uzevši, rad baletskog ansambla Narodnog pozorišta nije ni u kom slučaju zadovoljio, ipak dva vanredno dobro spremljena baleta, “Priča o Josifu” i “Til Ojlenšpigl” jasno dokazuju da naš baletski ansaml nije rđav, on je čak vrlo dobar. Ali mu nedostaje vođ. Uprava Narodnog pozorišta imala je u sezoni 1933/34 godine retku priliku da reši ovaj problem. Međutim, bez opravdanih razloga, nije to rešila. Pia i Pino Mlakar, koji su postavili uspele Štrausove balete “Priču o Josifu” i “Tila Ojlenšpigla” bili su gotovi da za sasvim umeren honorar prime angažman Narodnog pozorišta. Ali se u tome tako dugo oklevalo dok Piu i Pina Mlakar nije angažovala Opera u Cirihu.

Zato smo imali odmah mesec dana posle odlaska Mlakarevih priliku da vidimo jednu sasvim neuspelu baletsku premijeru, koja će se nesporno morati skinuti sa repertoara. Da se naš baletski ansambl ne može zadržati samo na klasičnom baletu, koji je takođe vrlo često bez dovoljno invencije, to je isto tako sasvim jasno. Po svoj prilici, moraće se angažovati kakav stanac ako se hoće da naš ansambl uspešno radi u idućoj sezoni.”

Dakle, na Istoku ništa novo. Tradicionalno negovanje osrednjosti. Još pre 85 godina su mnogo i nekritično plaćani nekvalitetni stranci, šarlatani, njihovi ortaci, a terani su kvalitetni, stručni i dobronamerni stranci, jer su ih u radu sabotirale daktilografkinje u administraciji kulturnih institucija. Ništa se nije rešavalo, a maštalo se stalno i uzaludno o nekim novim strancima, koji će doći i rešiti stvar.

Jednako su, doduše, tretirani i nadprosečni domaći umetnici i pronalazači; kao da su “stranci”. Posebno nadarene pojedince u nenadarenoj sredini prirodno doživljavaju kao “strano telo”, što i jesu. Strano telo smeta i remeti funkcionisanje u okviru jednostavnih sistema, kojeg osrednji vole jer ga poznaju i umeju da ponove. Ne žele inovacije i “invencije”, koje se dešavaju iznad njihovih glava, jer se od toga osećaju nesigurno i inferiorno. Ali, ako se odseku vrhovi – “niko” nije inferioran, osim samih vrhova, koji postaju višak. Objektivno, to nije čudno jer se tako ponašaju prosečni i ispod-prosečni ljudi u svim narodima i vremenima. Neobično je samo to što su oni na ovim prostorima apsolutna većina, koja je od svog “neumeća” napravila standard. Iako se i dalje, vrlo uporno i mirakulozno, na ovom tlu rađaju i oni nadareni, veseli, genijalni, jaki i inventivni ljudi.

Najveći paradoks i najproblematičnije za rešavanje je to što su oni najzadrtiji i navodno “najtipičniji” ili “najtradicionalniji” srbski obrasci ponašanja, zapravo osmanlijski kulturološki obrazac, a ne srpski. Na primer sva ta dreka, siledžijstvo, apsolutni patrijarhat, nerešavanje stvari i nepostavljanje pitanja, ali sabotiranje iza leđa. Prezir prema radu, korupcija i otimanje na svim nivoima, “gazdovanje” i ponašanje kao “beg”. Strah od svakog autoriteta, a onda psihopatsko iživljavanje čim dođe u poziciju autoriteta. Pa žene, koje se međusobno brutalno sapliću i takmiče koja će biti nečija “miljenica”, i uopšte prihvatanje da se bude jedna od više “šefovih” žena, kao u haremu. I nekim muškarcima je to uredu – ako “šef” ima para i sile da to “izdrži”. Tu je i ideja da se neko ili nešto mora izdati da bi se imalo para i vlasti. Iznad svega je apsolutističko odbijanje promene! Bezuslovno insistiranje da se ne odstupi ni najmanje od onoga na šta su navikli i radili do tad …u prethodnih pet vekova.

Ovaj otrovni društveni obrazac, kao neki virus (jer ga reprodukuju same ćelije domaćina) ili autominula bolest (jer jede samog sebe), živi i ruši sve pred sobom već oko 150 godina, sa malim, blistavim i vrlo produktivnim intervalima zatišja. 150 godina jeste dug period, ali i nije, uzevži u obzir najmanje 900 godina dokumentovane srpske pismenosti na tom istom tlu. Međutim, on opstaje i množi se upravo zato što grupa koja ga “nosi”, zapravo, vrlo slabo ili ni malo ne poznaje ni srpsku, a ni tursku kulturu, u smislu jezik, stvaralaštvo, istoriju i stvarnu tradiciju. Niti hoće da znaju. (Ko pokuša da ih “informiše”, dobije po nosu!) Nego svu svoju uvređenu energiju, ljutnju i viku, i čitave živote ulože u “negovanje srpstva” i odbranu istog od stranog uticaja, a u stvari su oni sami ti instrumenti, kroz koje strana, ali neprijateljska, osmanska prošlost živi sit i uspešan “život”. Otimajući dah i mesto sopstvenoj kulturi na ovim prostorima, koji su veoma dugo bili civilizovani pre Turaka.

Uprkos otporu i raznim oblicima sabotaže, srpsko visoko školstvo je u međuratnom periodu imalo odličan zamajac, ali je ratovima skrenut njegov tok. Beograd je tridesetih godina imao jedan od najboljih vizantoloških instituta na svetu, na čelu sa profesorskom legendom Georgijem Ostrogorskim, koji je tu napisao svoje kapitalno delo, osnovno i obavezno u celom svetu kada se radi o toj temi. Za opersko pevanje, međutim, još nije bilo mogućnosti za višu edukaciju, tako da je Danica posle Zagreba nastavila svoje usavršavanje u Beču i Berlinu, kod Madam Štajner. Kod nje su učile i druge buduće dive i tu je njen veliki talenat zasijao u punom sjaju.

Za kratko vreme je, sa 22 godine, debitovala u Nemačkoj državnoj operi u Berlinu 6. novembra 1936, ulogom Nede u Leonkavalovim „Pajacima“.

Daniza Ilitsch – Si, mi chiamano Mimi, “La Boheme (Pučini)  ://youtu.be/BoYCM2TBvw8

Odmah je skrenula pažnju muzičke javnosti na svoj moćni glas. Bečka državna opera ju je 1938. pozvala da bude stalan član njihovog ansambla. Postala je zvezda i naročita miljenica tamošnje vrlo zahtevne publike. Definisala se kao stručnjak za italijansku operu, zbog emotivnog i strastvenog načina pevanja i odličnog izgovora, izvodeći najviše dela od Pučinija i Verdija, ali i drugih italijanskih kompozitora, kao i Štrausa na savršenom nemačkom. Postavši Daniza Ilitsch, pevala je kao stalan član Bečke državne opere od 1938. do 1951, mada je posle jedne pause ponovo tamo radila sve do 1959. Takođe je pevala pojedine uloge u Berlinskoj državnoj operi, ali samo do kraja 1939, jer su kod njih ozbiljno zavladali nacional-socijalisti, od kojih joj se ježila koža.

Bila je jako vredna. Iako veoma mlada, postala je primadona Bečke opere, a na njihovom sajtu i sada je navode u glavnim ulogama Aide, Madam Baterflaj, u “Knezu Igoru”, “Prodanoj nevesti”, “Il Trovatore”, “La Boheme”, “Die Frau Ohne Schatten”, a kasnije u “Toski”, “Turando”, “Cavaleria Rusticana”, “Il Quattro Rusteghi”… Ukupno, 24 glavne uloge u 126 prestava, što je izuzetno velik broj nastupa – samo kod njih. To govori o značajnoj popularnosti koju je Daniza Ilitsch postigla u germanskim zemljama.

Međutim, tamo se lagano, ali nezaustavivo rasplamsavao novi, još brutalniji i bolesniji rat “superiorne” nemačke tehnologije – protiv čovečanstva. U zategnutim, Boss-ovim uniformama, nacisti su u Berlinu još od 1933. marširali, salutirali, držali mitinge i vijorili hiljade zastava sa još više kukastih krsteva. Hilter i ekipa su se, “super-high on coke” i met-amfetaminu vozali novim, blistavim, nemačkim automobilima po prestonici i čitavom “rajhu”, držeći vatrene govore pred sve većim masama, koji su vrlo eksplicitno izražavali šta je njihov cilj.

Mnogi su, samo videvši te ljude, znali da je jedini put bio – put. Plativši ogromne sume novca, 400.000 bečkih Jevreja (od 500.000) kupilo je posebne dozvole za “exit” i napustilo Austriju, a njihova imovina je bila konfiskovana. Kao što u Srbiji odbacuju svoje najbolje, inventivne, kreativne i slobodne glave na margine i prepuštaju ih gladi, pa će ili umreti u bedi zaboravljeni ili će otići u drugo okruženje, tako su nacisti taj isti “kadar” kod sebe odmah stavili u logor.

Dahau su podigli odmah po dolasku na vlast 1933, i u njega su “spakovali” sve svoje intelektualce i umetnike, koji su se pobunili protiv “arijanizma” i nacističke diktature. Zapravo su svi logorski centri u Nemačkoj i Austriji, radom logoraša, podignuti još pre zvaničnog rata. U njima su pod smrtnom pretnjom domaći slobodni mislioci, muškarci i žene podjednako, Jevreji i Jehovini svedoci, gej žene, (muške gejeve su odmah ubijali), pa i jedna baronesa, inostrani pesnici i aktivisti, te rođena sestra francuskog predsednika de Gola, besplatno i mukotrpno gradili nemačku vojnu silu. Kategorisani najčešće kao “anti-socijalni” ili kao “politički protivnici”, za 12 godina “nacional-socijalizma” u Evropi (1933-45), logoraši su izgradili sve one brilijantne mašine, vozila, avione, municiju, S-bahn, U-bahn, puteve i infrastrukturu, koja i dalje stoji i radi, tunele, podzemne fabrike, nuklearno oružje i još ukupno 44.000 većih ili manjih logorskih kampova.

Od marta 1938, Nacional-socijalisti su počeli da se vozaju i po Austriji, koju su anektirali, na veliko zadovoljstvo mnogih Austrijanaca, ali ne svih. Danica je prvo živela u Berlinu, a od 1938. u centru Beča, gde je Adolf često dolazio, jer je bio Austrijanac, pa ga je to posebno uzbuđivalo. Tako da, su i ona i svi koji su hodali ulicama Beča tih dana morali da vide šta se sprema. Samo, čovečanstvo još nije bilo upoznato s dubinom monstruoznosti koju može da smisli i izvede ljudski um na novim, teškim drogama, koji su nemački hemičari destilovali i kristalisali do oblika koje imamo danas, a nacisti su ih prvi isprobali. Nekima se nije dopadala sva ta brzina i galama, kao na primer Göringu, koji je radije koristio već poznati relaksant heroin, “lek” koji je nemačka kompanija Bayer još 1895. lansirala kao lek protiv kašlja, a i svega ostalog. Njemu je svakodnevno, kao i Füreru, dolazila medicinska sestra.

Tek od jeseni 1939. i objave rata Poljskoj su logori počeli da se pune strancima, kategorisanim po “rasnim” standardima. Za sve vreme nacističkih logora Jevreji su činili 18-20% populacije, ali su oni naknadno žrtve oplakali kako treba, pa zato znamo najviše o njima. Jevreji su zaista bili na samom dnu fašističke hijerarhije i zato su imali najmanje šanse da prežive “radni kamp”. Ali je takođe poznato da su posebno u Austriji izrazito stradali oni “kojima je maternji bio neki slovenski jezik”. Die Österreicher su sa “svojim” Jevrejima “lako izašli na kraj”, a “ove” Slovene su već jako dugo “čekali na zicer”.   

Srpska operska diva mešovitog porekla, koja kod “svojih” nije bila svoja, jer nije bila “cela”, a kod tuđih nije bila njihova, jer je bila Srpkinja, imala je 25 godina kad je zvanično eksplodirala ova “bomba”. Našla se u epicentru rajha, pevajući u državnoj kući, uz čiji se logo preko noći pojavio kukasti krst i obavezni otpozdrav “Heil Hitler!”, bez koga pismo nije ni moglo da se pošalje. U jednom takvom pismu, poslatog leta 1941. Danici u Beograd, gde je bila na odmoru, javlja se njen drug i kolega. Čitamo da se neko oženio, a nekome je umro otac, kao i da se njena majka Božena i dalje usrdno trudila da osigura bezbednost i poziciju svoje ćerke. Saznajemo da je direktoru opere poslala nekakav vredan dar, kojeg kolega još nije uspeo da mu preda, jer je “šef” još uvek na godišnjem odmoru. Nacisti su pismo otvorili, videli da je sve uredu, da ima olovkom dopisan potrebni otpozdrav, pečatirali kukastim krstevima i poslali dalje.  

Situacija je bila vrlo delikatna. Danica je bila javna ličnost i nije mogla neprimetno da pređe granicu. Ako bi pokušala, ubili bi je na mestu ili bi je zaključali u logor. Najveći “protivnici arijanizma” bili su intelektualci, umetnici, žene i narodi “niže vrste”, a Danica je lagano mogla da se podvede pod sve te kategorije. Ako bi i uspela krišom da napusti Austriju, gde je mogla da ode?

U Ameriku su je pozvali tek posle rata, a od aprila 1941. je i Beograd bio pod okupacijom. Većina zemalja u okruženju su imale sopstvene fašističke vlade, Mađarska, Hrvatska, Bugarska i Italija, pa i Srbija. Beograd je uskoro “imao” dva sopstvena logora, Staro Sajmište i Banjicu, i stratište Jajince, pre svega za obrazovane, srpske intelektualce i umetnike, Jevreje, koji je bilo puno u Srbiji, pa Rome, domaće muslimane i druge “manje bele” ljude (osim Turaka, koji su bili saveznici sa Nemcima.)

Na Terazijama su posebno besili “neposlušne” građane, kao i o platane uz Bulevar kralja Aleksandra, ostavljajući ih tako danima kao “upozorenje”, tako da tu stvarno nije mogla da se sakrije. Do kraja 1941. je u Beogradu postalo opasnije nego u Beču, pogotovu za njih, mlade žene i “polutanke”, “mešanke”; ne zna se “čija” je. Ubrzo je u Beč ubrzo došla i Daničina sestra Rada, a njihova majka je došla malo kasnije, sa najmlađom devojčicom. Božena Jarolimek-Ilić je govorila sve potrebne jezike i imala je sve potrebne papire, tako da se ona povremeno vraćala u Kosmajsku 7, da obilazi familiju, roditeljski dom, grobove, fabriku i radnje, donoseći i pomažući onoliko koliko je bilo moguće u ratnim danima. Danica je izabrala da nastavi da peva za austrijsku publiku, ali se preko Rade istovremeno povezala sa anti-fašististima u bečkom “podzemlju”.

Daniza Ilitsch, Morro, ma prima in grazia, “Bal pod maskama” (Verdi) https://youtu.be/gaKNNvQRSoE

Njih u Beču nije bilo malo, ali su bili jako progonjeni, tako da je to zahtevalo ogromnu koncentaciju. Prenosila im je izvesna pisma i poruke, a jednog dana, sredinom 1944, zamolili su je da kod sebe u velikom stanu, do daljnjeg, primi britanskog špijuna Kurta-Eriha Glaubera. Jevrejina rođenog u Beču, koji je radio za MI6, a bavio se otkrivanjem nacističkih, podzemnih fabrika za atomsko oružje. Logoraši su tokom 1943-44. iskopali velik broj tunela, hala i uređenih skloništa ispod austrijskih i nemačkih planina, jer su ih saveznički avioni već svakodnevno bombardovali. Uništenje tih postrojenja je, zato, bilo esencijalno za zaustavaljnje sumanutog razaranja svih oblika života na zemlji, a možda i cele planete.

Prihvativši i skrivajući oficira MI6 pola godine, Danica i Rada Ilić su znale da se izlažu maksimalnoj životnoj opasnosti – i uradile su to. Jer je rat trajao već šestu godinu i, kako je izgledalo, ništa naciste unutar njih samih ne bi zaustavilo u nameri da sve na kraju odleti u vazduh.  

https://soulfood.rs/zabranjena-srpska-operska-pevacica-daniza-ilitsch-u-svetskom-ratu-2-deo/

Nastavak: Zabranjena srpska operska pevačica: Daniza Ilitsch u svetskom ratu – II deo

http://www.politika.rs/sr/clanak/413142/Stoletni-venac-ubuduce-u-Vojnom-muzeju

https://de.wikipedia.org/wiki/Daniza_Ilitsch

Anastasia Heidi Larvoll je magistar istorije sa Univerziteta u Oslu. Majka joj je Srpkinja, otac Norvežanin, a živela je dugo u obe domovine, kao i u drugim mestima, između ostalog u Berlinu i Njujorku. Videla je da su čista srca suštinski svuda ista, kao što su i šovinistička i fašistička.

Zadužbina porodice Jarolimek je autora ovog teksta angažovala da napiše objedinjenu biografiju Danice Ilić za potrebe kataloga i tom prilikom prenela izvesne privatne podatke, koji do sada javnosti nisu bile poznate. Shodno svojoj struci i vokaciji, autor je te podatke, zajedno sa javnim podacima na raznim jezicima, pretvorila u ovu priču. Fotografije su sa interneta, koje je lično obradila. Napisano u Beogradu, novembra 2019.

Svako dalje reprodukovanje sadržaja ovog autorskog članka je dozvoljeno, uz navođenje imena i zvanja autora. Unapred hvala za širenje ove istinite priče. Želja nam je da jednog dana neka država, učesnica II svetskog rata, Danici Ilić dodeli posthumni orden za ratne zasluge, koji je zaslužila.