Preplavila me je tama, a iz nje su izašle vizije života koji isprva nisam prepoznao, ali ispostavilo se da je to jedan od mojih prošlih života.
U prvoj viziji sedeo sam u kraljevskom dvorištu u srednjovekovnoj Indiji i osećao moć kojom sam raspolagao kao princ te oblasti. Prizor preda mnom bio je živopisan. Trava je bila svetlozelena, dobro održavana i oivičena visokim kamenim kipovima indijskih bogova i boginja. Ispred tih kipova nalazili su se seljaci koji su orali moju zemlju i uzgajali useve koji su me učinili bogatim.
Bio sam besan, ali ne znam zašto. Iz moje perspektive princa, ustao sam sa svog prestola i krenuo ka seljacima, šibajući bičem dok sam koračao po svežoj travi. Nisam se plašio osvete seljaka, niti njihove samoodbrane, jer me je okruživalo nekoliko odanih vojnika koji su išli sa mnom i takođe šibali bičevima.
Nisam mogao da se setim zašto sam mučio one koji su tako naporno radili za mene. Možda sam mislio da ne rade dovoljno naporno ili sam nastojao da im očitam lekciju o svojoj moći. Možda nije palo dovoljno kiše da bi usevi bili dobri, a ja sam za nesavršene vremenske uslove krivio njih. Možda sam to radio iz čiste zabave. Ne znam. Ipak, znam da sam uživao dok sam šibao po leđima seljake koji bi pali na zemlju. Znam i da bi me nakon tih bičevanja jako zaboleo ručni zglob; i to u tolikoj meri da nisam mogao da koristim tu ruku, a da ne osetim razarajući bol.
Dok sam posmatrao svoje sramno ponašanje, munjevito sam se prebacio u sadašnji život u kojem sam pokidao ligament u desnom ručnom zglobu. Bol je postao toliko jak da sam uzimao tablete protiv bolova kako bih izašao na kraj sa svakodnevnim obavezama. Zašto sam se upravo sada setio bola u ručnom zglobu?
Da li je razlog tome što sam bio okrutan prema tim ljudima, radnicima koji su od mene tražili vođstvo i mudrost, a zauzvrat dobili po leđima? Bilo je to pitanje na koje nisam imao odgovor. Mogao sam samo da sa stidom posmatram kako iz sve snage šibam bičem te seljake.
Verovao sam da je moje srednjovekovno ja bilo izvan kontrole i da neće poslušati moje savremeno ja. Međutim, moj um obradio je ono što sam video s novim razumevanjem, a to novo, prosvetljeno stanje uma bilo je užasnuto. Čuo sam glas koji mi se obratio telepatskim putem. Rekao mi je ljubaznim, ali zahtevnim tonom da zamolim seljake za oproštaj. Uradio sam to bez oklevanja, posramljen svojim postupcima koje sam video.
Bio sam užasan prema vama, rekao sam, posmatrajući bičevanje koje se odigravalo preda mnom. Oprostite mi za ono što sam činio.
Jedan po jedan, seljaci su mi prilazili i prihvatali moje izvinjenje. Neki su me čak i dodirnuli kako bi iskazali ljudsku povezanost, što nikada ne bi uradili da su mislili da sam neiskren. Kada bi stavili ruke na mene, osetio bih nešto poput strujnog udara koji bi me prodrmao do samih kostiju. Siguran sam da je upravo taj niz udara ispunjenih ljubavlju zacelio moj pokidani ligament u desnom zglobu koji mi je godinama uzrokovao bolove. Nekoliko meseci posle mog iskustva bliske smrti, bol u zglobu se ublažio i nikada više nije dostigao nekadašnju jačinu.
Pošto sam polako napustio život srednjovekovnog princa, preda mnom je proletelo još mnogo mojih prošlih života poput strana iz slikovnice kada bi ih neko veoma brzo prelistavao. Iako su mi ti prošli životi bili maglovito poznati, čim bih pokušao da se usredsredim na jedan, drugi bi mi odvukao pažnju, a zatim treći. Dok se to dešavalo, shvatio sam da vreme nije linearno.
Može da ide unazad, ali i kružno; vreme može istovremeno da bude i prošlost i sadašnjost i budućnost. Zaključio sam da je vreme ljudski izum koji nam služi da se izborimo s našim životnim vekom. Međutim, samo vreme ne postoji, barem ne onako kako mislimo da postoji. Upravo mi – naši umovi – pretvaramo naš životni vek u „vremensku liniju”.
Odjednom je prestalo brzo pregledanje prošlih života, a počelo je sagledavanje još jednog određenog života. Zatekao sam sebe kako sedim pred vratima velike glinene građevine i posmatram zeleno polje sa zasadima. Bilo je i drugih kuća na jednoj strani polja. Poznavao sam ljude koji su živeli u njima. Izlazili su iz svojih glinenih kuća i polako ulazili u polje kako bi obavili svoj svakodnevni posao. Tog trenutka, u umu mi se brzo prikazalo ko sam i gde se nalazim.
Bio sam u jednom planinskom gradu u Avganistanu u devetnaestom veku. Preda mnom se pružalo polje maka, čije su zelene čaure stajale na vrhovima stabljika poput sladoleda na štapiću. Nasledio sam to polje maka od pokojnog oca i sada sam bio jedan od glavnih proizvođača opijuma na tom području. Zarađivao sam ogroman novac od prodaje opijuma, ali moje finansijsko stanje nije više bilo središte mog života. Tačnije, zavoleo sam sopstveni proizvod. Bio sam zavisnik od opijuma.
Prikazalo mi se nekoliko prizora u kojima sam video sebe kako u polju probam makov sok iz plodova. U polju, radnici su skidali pokoricu čaura kako bi ih pripremili za obradu, a ja sam koračao između redova stabljika, umakao prste u sok koji je ličio na crnu smolu i stavljao ih u usta. Narkotički stimulans koji sam dobijao bio je dobar, ali ništa nije moglo da se uporedi s osećajem dobijenim iz završnog proizvoda. Radnici, koji su obrađivali makov sok i proizvodili drogu, pravili su za mene kuglice opijuma koje bih uveče pušio.
Na početku, udisanje opijuma bilo je božanstveno. Dovodio mi je um u stanje zadovoljstva, čineći da se osećam kao da plutam na površini tople morske vode, potpuno odvojen od okruženja. Pod blaženim dejstvom tog zla, posmatrao sam kako polje maka menja boju tokom zalaska sunca i prelaska dana u noć. Međutim, kada sam zaključio da želim da uzimam više opijuma, zadovoljstvo korišćenja tog opijata pretvorilo se u pakao. Zatekao bih sebe kako čitavog dana „proveravam” rod. Radio sam to svakog dana, govoreći mojim radnicima da moram da proverim čistoću droge pre nego što ode na tržište.
Znao sam da su radnici znali istinu, kao i to da će me naposletku preseliti u neku straćaru i pomoću opijuma držati opijenog po ceo dan kako bi krali prihode moje farme. Znao sam da će se sve to dogoditi, ali nisam mario. Bio sam potpuno navučen na osećaj koji je izazivao opijum, posebno zato što mi je omogućavao da se usredsredim na sebe i samo na sebe.
Dakle, već sam patio od ove vrste zavisnosti, pomislio sam, posmatrajući sebe u devetnaestom veku kako pušim opijate koji brzo izazivaju zavisnost. Moja zavisnost od savremenih droga nije se nimalo razlikovala od one koju sam iskusio pre više od jednog veka. Vikodin ili opijum, sve je to isto. Ono što se razlikovalo jeste okolnost da sam upravo proživljavao sopstvenu zavisnost u prošlom životu. Šta to znači?, zapitao sam se.
To znači da sada znaš da su tvoji izazovi iz prošlosti ponovo stavljeni pred tebe, rekao mi je bezlični glas telepatskim putem. Imaš još jedan život i još jednu priliku da izlečiš svoje zavisnosti.
Shvatio sam da sam se u sadašnjem životu ponašao isto kao i u prošlim životima, pokazujući manjak ljubavi prema siromašnim i unesrećenim ljudima, zloupotrebljavajući svoje materijalno bogatstvo i društveni položaj i otupljujući sebe za stvaran život analgeticima i antidepresivima. Dok je ova spoznaja strujala mnome, preplavila me je još jedna: ako preživim ovu operaciju, moraću da prekinem te obrasce ponašanja i da živim potpuno drugačije. Možda će mi biti pružena još jedna prilika da ovladam svojim osećanjima.
Bio sam uplašen od onog što mi se dogodilo, ali i uzbuđen. Osećaj napuštanja sopstvenog tela i putovanja kroz tunel bio je sličan onome kada sam se prvi put vozio na toboganu smrti: plašio sam se ishoda, ali sam ipak želeo još takvog iskustva.
Prošli život u Avganistanu rasplinuo se oko mene, a ja sam se ponovo obreo u tunelu. Preda mnom je bila jarka svetlost, a pored mene je ponovo bio moj otac. Uhvatio me je za ruku i poveo prema svetlosti. A onda je telepatski ponovio reči koje mi je onomad već rekao: „Ako čuvaš svoju savest čistom i ako si iskren prema sebi, univerzum i ono božansko pobrinuće se za tebe.”
Njegove reči ispunile su čitavo moje biće. Osetio sam duboku smirenost. Spoznao sam da je u tom trenutku moj život preusmeren u drugom pravcu.
(Kao dodatak ovom poglavlju želim da napomenem da su se slični događaji iz prošlih života odigrali i tokom seansi duboke meditacije koje su se odvijale pod vođstvom uvaženog psihijatra i regresivnog terapeuta dr Brajana Vajsa. Te terapijske seanse obavljene su pomoću hipnoze, a rezultirale su brojnim dodatnim sećanjima koja su me ubedila ne samo da imamo prošle živote nego i da se njima može pristupiti kroz razna transcendentna stanja – pored iskustva bliske smrti – kao što su meditacija i hipnoza. I sam koristim te metode kako bih dodatno istražio svoje prošle živote.)
…..
Autor: Dr. Radživ Parti; odlomak iz knjige „Povratak u novi život“Izdavač: HARMONIJA knjige, www.harmonijaknjige.rs
preuzeto sa sajta Nova Svest, www.novasvest.com
