Jedan od civilizacijskih preporoda savremenog doba sadržan je u osećaju da je svako od nas na klik do komunikacije sa velikim brojem drugih koji su uvek tu negde – onlajn. Razvoj tehnologije nam je podario svet konektovanosti koji smo isprva prigrlili kao prečicu do bliskosti u životu pretrpanom obavezama. Međutim, iskustvo konzumiranja brojnih portala u virtuelni svet menjalo je način na koji nam je digitalni život postao potreban.
Umesto da nam olakša bliskost, digitalno postojanje počelo je da nam služi kako bi nas prividno zaštitilo od usamljenosti – kako nikad ne bismo morali da budemo sami. Kao dugogodišnji komentator odnosa između ljudi i tehnologije, Terklova postavlja jedno od najvažnijih i najviše zanemarivanih pitanja današnjice. Ona se ne pita kakvi će kompjuteri biti u budućnosti, „već kakvi ćemo mi biti. Kakva to vrsta ljudi postajemo?“
Iza njene knjige „Sami zajedno“ (koju je kod nas izdao „Clio“) stoji petnaest godina intervjuisanja i posmatranja dece i mladih (između pet i dvadeset godina starosti) koje smatra „starosedeocima digitalnog doba“.
„Ulogujem se na Fejsbuk i osećam se manje usamljeno. Čak i kada ljudi nisu tamo…tu su njihove slike, poslednja stvar koju su uradili. Osećam se zahvaćena time“, priznaje jedna ispitanica iz istraživanja Šeri Terkl.
Sa konstantnim svakodnevnim osećajem da smo na mreži, sa još mnogo drugih ljudi, stigla je nova strepnja, čak panika, od diskonektovanosti. Mobilne telefone držimo u rukama ili na vidokrugu tokom čitavog dana, napipavajući ih svako malo kao talismane, dok po noći spavamo sa njima. Živimo u stanju iščekivanja da nas prekine zvuk poruke ili notifikacije, čak i dok smo u aktuelnom kontaktu sa živim osobama kraj sebe. Postojimo u stanju konstantne žudnje za kontaktom – na zvuk poruke u nervnom sistemu se oslobađa dopamin koji nas stimuliše da tragamo za još povezanosti.Dok smo stalno dostupni, okruženi morem poruka i informacija, Šeri Terkl veruje da nam izostaje kvalitetno vreme u kome smo sami sa sobom. Izvesno povlačenje i pauza od konektovanosti neophodni su da bismo razvili refleksiju nad svojim osećanjima, mislima i postupcima. Ona se brine – jesmo li zaboravili da nam je i to potrebno?
„Postoji razlika između nekoga ko se smeje i nekoga ko piše da se smeje“, kaže jedan učenik autorki knjige.
Sami priroda i oblik naše komunikacije nužno se menjaju pod uticajem medija kojima dominantno komuniciramo. Kada je najveći procenat razmena među ljudima prilagođen formatu malih ekrana i sveden na emotikone – neminovno pojednostavljujemo emocije, misli, i prateće neverbalne ekspresije. Koliko toga zapravo možemo saznati o drugoj osobi kroz digitalne razmene? Šeri Terkl strahuje da dominantno oslanjanje na tehnološki posredovanu komunikaciju vodi našem zadovoljenju površnijim, neobaveznijim, banalnijim odnosima.
Separacija je, takođe, poprimila novi značaj. Deca, mladi i roditelji sa mobilnim telefonima znaju da je onaj drugi uvek dostupan – samo na poruku ili poziv od njih. Da li stvaramo generacije koje ne mogu da podnesu separacionu anksioznost jer mobilni telefon ublažava neprijatna osećanja koja nastaju prilikom uvida o razdvojenosti?
Zapravo, svoje emocije ne moramo više nikada da proživljavamo sami – dok god smo na mreži, nekome možemo poslati poruku ili prosto napisati status na Fejsbuku. Onlajn kontakti možda nisu duboki, ali više od toga nam ni ne treba – treba nam samo osećaj da je neko uvek tamo. Osim što utvrđujemo sebe u lošem podnošenju svojih unutrašnjih stanja, ovde se dešava još jedan važan trend. Od „doživljavam osećanje, želim da pozovem nekoga“ prelazimo u „želim da doživim osećanje, moram da pozovem nekoga/pošaljem poruku ili napišem status“. Zanemarujemo značaj sposobnosti da budemo povremeno sami i razmišljamo o sopstvenim emocijama. Umesto toga, stvaramo emocionalni stil u kom osećanja nisu u potpunosti doživljena dok nisu podeljena. U toj tendenciji idemo toliko daleko da unapred oblikujemo svoje misli i emocije kako bismo na njih dobili komentar. Društvene mreže nas navikavaju da mislimo o svom samooktrivanju kao da je upućemo „osobama kojima je stalo do toga“ šta mi volimo, kakvu odeću nosimo, koje bendove slušamo.
Poznato je da se okolini okrećemo za potvrdu, onda kad nam je poljuljan unutrašnji doživljaj sebe. Sada je takva vrsta zavisnosti od tuđeg lajka, komentara, odgovora podignuta na viši nivo. Još dok su nam misao ili osećanje u nastajanju, razmišljamo o tome možemo li dobiti potvrdu za njega – skoro pretpotvrdu. U psihoanalitičkoj literaturi ovde bismo prepoznali pojam krhkog selfa kome je potrebna konstantna podrška – drugim rečima, narcizam. Narcistički self vidi druge kroz njihove slike koje pravi po sopstvenoj meri. Ove slike (poznate kao „parcijalni objekti“) su sve što krhki self može da podnese dok uzima od ljudi (sa svoje liste kontakata, Fejsbuk prijatelja itd.) ono što mu je potrebno i produžava dalje. Ukoliko ne dobije zadovoljenje, uvek može pokušati s nekim drugim kontaktom. Tehnologija nije uzrok ovakvog novog načina povezivanja sa drugima – ona ga samo olakšava. A nama postaje sve više potrebno da budemo neprekidno povezani na mreži, kako bismo se osećali kao svoji. Terklova sugeriše da nas kultura koju stvaramo podstiče da se prema svetu odnosimo na narcistički način.
Osim toga, tehnologija nam uvodi red u odnose, povećava stepen kontrole, koji nije moguće postići u komunikaciji koja se odvija uživo. U digitalnu komunikaciju možemo da stupimo onda kada poželimo, da je prekinemo ili odložimo po želji. Okviri digitalnih kanala razmene često ne stvaraju prostor da izrazimo jedni drugima ljutnju, tugu, povređenost, strah. Možemo se poštedeti reakcija koje nisu promišljene, prekontrolisane i lišene sirovog dela emocije. Odnosi koji se uspostavljaju u virtuelnim prostorima predstavljaju surogate kompletnih odnosa, svedeni taman na meru onoga što nam od drugih treba i zaštićeni od onog što nam ne treba. Kada je naše izražavanje u pitanju, u sms-u, četu, mejlu, sadržajima koje delimo na virtuelnim platformama – krijemo upravo onoliko sebe koliko otkrivamo. Imamo površnije, manje emocionalno ispunjavajuće, ali istovremeno manje rizične razmene. Pojednostavljenje odnosa više ne vidimo kao problem – to postoje ono što želimo.
Terklova ističe da „ipak, postoji nešto nezamenjivo u iskustvima razgovora gde proživljavamo snažne sopstvene emocije ili smo na meti intenzivnih emocija drugog, gde učimo da izdržavamo i kontrolišemo sopstvene i tuđe reakcije – gde spoznajemo neizostavne momente čovečanstva.“
Uprkos tim sa psihološke strane neizmerno važnim iskustvima u odnosima, počinjemo uveliko da biramo da se poštedimo direktnih susreta sa drugim ljudskim bićem – kucali bismo poruke mnogo radije no što bismo obavili poziv. Tinejdžerka koja pokušava da se izvuče iz najavljene večere sa babom i dedom, poslaće poruku „Ne stižem.“ umesto da ih pozove i susretne se sa njihovim očekivanjem i željom, pa i propratnim razočaranjem.
Osećamo se sve udobnije u mnoštvu kontakata sa osobama koje istovremeno držimo na odstojanju. Želimo da nikada ne budemo sami, ali da uvek imamo kontrolu. Tako omogućujemo sebi prostor u kome možemo da formiramo odnose koji ne podrazumevaju puno prisustvo obe strane, te i prevazilaženje razlika, frustracija, nezadovoljstava – sve što čini dugotrajan odnos. Bez ovako važnih međuljudskih iskustava smanjuju nam se očekivanja koja imamo jedni od drugih, a perzistiraju usamljenost i strah od diskonektovanosti.
Najzad, pružena nam je prilika da svaku svoju poruku izmenimo, dorađujemo likove u virtualnoj igrici i statuse na Fejsbuku dok ne postanu tačno onakva projekcija onog kako želimo drugima da se predstavimo. Kako je vreme provedeno u virtuelnom prostoru postalo veliki deo svakodnevice mnogih ljudi, postajali smo izuzetno posvećeni održavanju performansa za virtuelnu publiku kojoj se predstavljamo. „Kakvu vrstu života bi trebalo da kažemo da vodimo?“ postaje pitanje koje nas sve više okupira. Ispitanik iz istraživanja pokušao je Terklovoj da objasni da nije mogao da pronađe način da „malčice bude na Fejsbuku“ jer on ne toleriše delimičnu konzumaciju. Čak i samo obavljanje minimuma bilo je za njega „čisto iscrpljivanje“ jer je sve indikator toga što jesi i „sve što okačiš biće pažljivo prostudirano“. Jedan učenik je Terklovu savetovao da je, uz sve to, najbolje izgledati kao da vas nije briga.
Virtuelni svetovi daju nam mogućnost (ali i traže od nas) da gradimo, prepravljamo i odigravamo lika kog smo za sebe odabrali. Terklova veruje da se u takvim odigravanjima izražavaju naše nade, snage i ranjivosti – da se zapravo radi o svojevrsnom Roršahu. Tako, ljudi bi mogli da koriste svoj profil ili avatar kao trening za stvarni život. Ipak, psiholozi ovde prave važnu napomenu. Onlajn odigravanje konflikata koje imamo van virtuelne stvarnosti nije od pomoći jer zapravo sve što imamo je prilika da ih iznova ispoljavamo, bez suočavanja sa sadržajima koje smo odigrali i pronalaženja novih načina da ih razrešimo. Problem nastaje kada ova iskustva ne doživljavamo samo kao zabavna, već kao ravnopravna onima koje smo doživeli van igre. Sve više je nalaza koji nam ukazuju da ono što radimo onlajn doživljavamo kao da se dešava u fizičkoj stvarnosti. Iz igre možemo izaći sa osećajem postignuća koje će biti dovoljno snažno da istisne sećanje na izostanak istog u drugim delovima života.
Rascep između virtuelnog prostora i okoline postao je sporni deo svakodnevice mnogih. Možemo li sa sigurnošću reći šta je realnije za nas – ono što se dešava sa našim avatarom u igrici, sa našim profilom na Fejsbuku ili ono što se dešava u našem (nevirtuelnom) životu? Da li način na koji bivamo virtuelno bliski smanjuje naša očekivanja od razmena i susreta druge vrste?
Jesmo li zaboravili kako da budemo sami sa sobom, pa nam jedino preostaje da budemo hronično usamljeni, žudeći za kontaktom?
Zajedno, a sami?
Šeri Terkl smatra da je krajnje vreme za neophodan kolektivni dijalog o ovim temama.
……….
Zašto smo usamljeni u eri u kojoj smo najdostupniji: o knjizi „Sami zajedno“
Napisala: Ana Perović
Šeri Terkl
Sami zajedno
Clio, Beograd, 2011.
https://psihobrlog.wordpress.com/2015/05/07/zasto-smo-usamljeni-u-eri-u-kojoj-smo-najdostupniji-o-knjizi-sami-zajedno/
