– Kad ti uopšte stigneš da napišeš sve te knjige? – pita me začudjeno i radoznalo moj visoki i zgodni prijatelj dok ručamo nestvarno ukusne morske plodove u beach baru na plaži Indijskog okeana. – Stvarno te pitam? Evo ovde smo zajedno već mesec dana, idemo na zabave non stop ili smo u kafeima, barovima ili na plaži. Kad se ne zabavljaš, onda uglavnom spavaš…
– Otkriću ti tajnu jednog dana. U stvari, ako si spreman da počnemo da radimo na tvojoj knjizi, otkriću ti tajnu odmah.
Upravo sam završila jednu knjigu i došla ovde. Sad je onaj period u kome dam sebi dozvolu da ne radim ništa. Mada, nikad se to ništa zaista ne dešava. Kad završim jedan projekat, završila sam. Houston, we have a new calling! Odletim negde u drugu dimenziju. Ja to zovem kreativni sabbatical. Tada radim tj napišem neki tekst isključivo po narudžbini. On demand. Kad mi je rok za kolumnu ili kad neko nešto naruči. Gledaj kako ću za par nedelja da nestanem, nećeš me ni čuti ni videti, tad sam u kreativnoj inkubaciji. Kao kad nadješ novog dečka ili devojku i toliko ste zaludjeni jedno sa drugim da zaboraviš na postojanje svega drugog oko sebe, i na sve svoje prijatelje. Tako ja radim na knjigama. Ponekada danima ne izlazim iz kuće. Zato kad smo ovde u Indiji iznajmim uvek neku kuću u kojoj imam sve i nemam potrebu uopšte da se bavim spoljašnjim svetom. Takav retreat imam na ranchu, kod nas u Srbiji, pedeset kilometara od Beograda. I like to party and by party I mean read books.
Nije tada tako lako doći do mene. To mi se svidja, ne uznemirava me neko svako malo da idemo negde na kafu, ručak, večeru ili piće. Nema toga. A i sebe sam dresirala da svaki put kad je potrebno da idem do grada, zapravo se zapitam: da li mi je ovo stvarno neophodno? Da li mi služi, vredi ili mi ne prija da izlazim iz svog kreativnog inkubatora?
Vidiš, ove moje današnje dileme i pitanja se drastično razlikuju od stanja izgubljenosti, besa i očaja u kome sam bila deceniju pre. Sve sam imala, ni u čemu nisam uživala. Pisala sam u grču. Mučila sam se. Samu sebe izludjivala.
– Nešto slično kao ti sada – kažem prijatelju saosećajno i poljubim ga u rame. Bila sam besna na sebe najviše jer sam znala da imam toliko kreativnog potencijala da sam … godinama stajala u mestu. I bila besna. Svi su me nervirali i svi su mi bili krivi.
Predložila sam mu da počne da piše jutarnje stranice. To ćete spasiti od samog sebe. Reči su vrlo moćne a pogotovo kad počneš da ih zapisuješ i obraćaš pažnju na to što misliš, radiš i govoriš. Da li je to u skladu? Da li su tvoje misli, osećaji i dela u skladu? Sada, verovatno ne, ali ono što je fascinatno otkriće naše generacije je da svojim misima menjamo svoju realnost. Percepcija je sve. Način na koji gledaš stvari, ljude i dogadjaje upravo imaju mogućnost da menjaju stvari, ljude i dogadjaje. Zvuči kao neka magija, no čarolija i jeste osnovni deo umetnosti. A mi smo svi čarobnjaci. U svakome od nas krije se čarobnjak.
Pitanje koje sam sebi postavljala deceniju pre bilo je Kako da budem plaćena da radim ono što volim? A volim da kreiram, pišem, istražujem, farbam, crtam, učim, čitam, fotografišem, bavim se biljkama, isprobavam razne healing metode pogotovo ako imaju mnogo bočica i tinktura poput homeopatije i bahovih cvetnih kapi … Htela sam da radim kod kuće ili gde god želim, da na posao ne idem nigde ako ne želim a da imam odlične finansije. Da putujem brzo i bez problema. Da živim na drugim kontinentima. Da volim i budem voljena.
“More. Toplo. Bosa. Sunce.“
To sam zapisala za novu godinu 2006. Godine. Deset godina kasnije pišem predgovor i svojevrsnu odu zahvalnosti Juliji Cameron što me je pronašla. Što smo se pronašle u mojim najtamnijim danima. Niko nas ne priprema za raznorazne dogadjaje u životu, poput rodjenja deteta, braka kako ulaska ili izlaska iz istog, ili za smrt roditelja. I bliskih i dragih ljudi. Ali u takvim situacijama najviše naučimo o sebi.
Od tada sam najvernija “putu umetnika“. Dolaze i odlaze različiti ljudi, projekti, gradovi, zemlje, kontinenti a ja postojano pišem jutarnje stranice, svakog dana. Vodim sebe na umetničke sastanke. I šetam. Osoba koja sam bila tada menjala se postojano. Prihvatila je da jedino promena postoji. Jedino je to stvarno u našim životima. I da smo ovde došli da kreiramo a ne da se žalimo na postojeće stanje.
Ako želite da radite na umetnosti, najpre poradite na svom životu – rekao je Čehov a to sam prvi put primetila kod Julie Cameron. Najveća umetnost koju stvaramo jeste naš život.
Umetnost leži u trenutku susreta: susrećemo se sa samim sobom i sa svojom duhovnom istinom, sa svojim kreativnim sopstvom i sposobnošću samoizražavanja. Postajemo originalni jer postajemo odredjeniji, a to je izvorište iz koga potiče stvaranje. Dok stičemo, ili iznova zadobijamo, naš kreativni identitet, gubimo svoje lažno sopstvo. Gubitak lažnog sopstva može da bude traumatičan doživljaj. “Više ne znam ko sam. Ne prepoznajem se. “
Fantastično! Promena percepcije prati promenu identiteta.
Bes koji je postojao u mom telu polako sam alhemičarskim postupkom pretvarala u gorivo. Bes me je hranio i na njemu sam se vozila dosta dugo. Bes je postao kreativan i to mu se svidelo. Dala sam mu slobodu da se izražava. Pozvala sam ga da kreiramo zajedno, nisam ga zanemarivala niti potiskivala, izvodila sam ga na večere, provodila sam njim vikende, šta god hoćeš ti napravi. A potom je i unutrašnje dete prestalo da se plaši i počelo da se igra sa svima. I strah, i tuga, i bes i ljutnja, svi smo postali drugari. Igrali smo se. Nismo se opterećivali mnogo šta drugi misle o našoj igri, uživali smo u onome što sami možemo da napravimo. I bilo je fantastično. Dok smo se mi igrali, svet je počeo da se igra sa nama.
Cenzor je bio najtvrdoglaviji. On niti voli niti želi da se igra. Njemu smo donosili mito. Cenzora smo korumpirali redovno i skretali mu pažnju darovima.
Svako malo me je taj Cenzor kažnjavao kad nešto napravim. Da, da osećaj krivice i griže savesti nas prati najduže… to je nešto što nose žene sa Balkana ukodirano. To je taj koncept žrtve. Žrtvi je uvek neko drugi kriv. Kreativni život zahteva luksuz vremena koji ćemo posvetiti nama samima. Kreativnost počiva na paradoksu – ozbiljna umetnost radja se iz neozbiljne igre. Život postane čaroban kad odustanete od savršene slike sveta.
Umetnost otvara ormane, tavane, otvara stare rane. Ali donosi isceljenje. Pre nego što rana može biti zaceljena, ona mora biti otkrivena i očišćena. Moja prva knjiga zove se “Lovemarks“ – bukvalno, rane od ljubavi.
Zar to nije nešto što nam je svima zajedničko?
A ja sam tada mislila da sam jedina koja prolazi kroz proces “prisećanja“ ko je zapravo.
Ako smo svi sami, svi smo zajedno u tome.
Kad krenete kreativnijim putem, duhovnim ili jednostavno svojim putem, neće se svi složiti sa vašom odlukom, niti vas podržavati. Jednu stvar je bitno zapamtiti – To si ti, to si sve ti. Sve tvoje sve dileme, nesigurnosti i kritike sretaćeš kod drugih ljudi. Oni će ih izgovarati umesto tebe. Drugi, zapravo, i ne postoje, ali dobro, ima vremena, ponekada je potrebno dosta da bi se ta jednostavna rečenica shvatila. Daj sebi vremena, daj sebi dozvolu da nešto ne znaš. Neka te život iznenadi.
Svako može da vas zapljune kad predjete u domen kreatora, istina je. Ali to je dobro. Samo ako nikad ništa ne napravite, nećete smetati nikome. Neće vas kritikovati. Tad sad i učila da ništa ne shvatam lično, jer ništa što ljudi rade ili kažu ne rade zbog mene. Svako je u svom snu i bije svoju bitku o kojoj ništa ne znate. Danas se i družim sa svojim nekadašnjim kritičarima. Zaboravljam i opraštam jer nije bilo ništa ni da se oprosti. Oni su mi samo držali savršeno ogledalo, ono što sam mislila o sebi, izgovarali su ti neki drugi. A drugi uopšte i ne postoje. Ne ponavljam ovo bez razloga. Ono što govorite sebi, to i postajete.
Ono što čitate, to vas stvara. I otvara. Ono što mislite, to vas menja.
Napiši knjigu koju bi ti volela da čitaš. Napravi magazin koji bi volela da kupuješ i čitaš i da skupljaš. Stvorila se Sensa. Out of nowhere. Kako sam zapisivala svoje želje tako su se ostvarivale, kako bi bilo da živim malo u Londonu, eto me u Londonu. Hm, ne bih više da živim u velikim gradovima, u prevozu izgubiš pola života, htela bih da živim u prirodi i ili na moru. Probudim se ujutru i shvatim da kuću u prirodi već imam. Moja verzija raja jeste bila kuća u prirodi, bašta i ogromna biblioteka. Živim upravo u takvoj, zovemo je još i kuća za čarobnjake. Malo kasnije pojavila se kuća i na moru. Čarobnice vole veliku vodu da se u njoj ogledaju i kupaju. Nisam neki ljubitelj zimskog perioda, kako bi bilo da zime provodim uvek tamo gde je toplo. Ova čarobnica je zimogrožljiva 🙂
“More. Toplo. Bosa. Sunce.“ I nadjem se svake zime pored nekog toplog mora, gde je uvek sunčano a ja mogu da hodam bosa. I da pišem, gde god da sam, u svom novom domu u Indiji, na Baliju, na Sri Lanki, Sumatri, u Vijetnamu, Kambodži, na Tajlandu, u Nepalu, u Burmi i opet u Indiji. U medjuvremenu, svako malo iznenadim samu sebe nekom novom knjigom. Knjige su dokaz da magija postoji. Kreativnost je duhovnost. Ne delamo, nego dobijamo. Ima ih više od deset pod mojim imenom. Čak i na nekim drugim jezicima su počele da se pojavljuju. A plivanje je najbolji sport za pisca. Zbog toga uvek neko toplo more.
Love seeks no reward. Love is its own reward.
Stvaranje je nagrada sama po sebi. Stephan King je jednom rekao da on nikada nije pisao za novac, nego for the fun of it. Sad sam i okružena ljudima koji vole svoje posao. Rade ono što vole i vole ono što rade.
Može li da se živi od knjiga? – to je najčešće pitanje koje mi ljudi postavljaju.
Pitala sam i ja sebe samu. Otkud nam to verovanje da od umetnosti ne može da se živi?
A zašto ne bi moglo? Društvo u kome živimo je otrovno za umetnike, a tek za inhibirane. Za većinu inhibiranih umetnika zabava je nešto što izbegavaju skoro podjednako uporno kao i sopstvenu kreativnost. Zašto. Zabavljanje vodi prema kreativnosti. Ona vodi pobudi i osećaju sopstvene snage a to deluje zastrašujuće.
Zaboravite na visoko postavljene ciljeve. Šta vam se čini zabavnim?
Sigurnost je vrlo skupa iluzija. Danas više nego ikada nam je jasno da ništa u našim životima nije sigurno. Ni u šta ne možete da budete potpuno sigurni.
Od toga da li može nastaje sledeće pitanje kako da živim od toga što volim da radim? To je onda pravo pitanje na koje će vam stizati odgovori. Sinhronizovani, poklon odavde, naručeni tekstovi, pozivi, kolumne, izdavači, nagrade, slobodne kuće koje jedva čekaju da ih ja sredim i unesem magiju u njih … jer nije sve logično, nešto je i magično. Kad pogledam unazad tek tada mogu da primetim savršen sled dogadjaja u kojima su “okolnosti“ bile mnogo pametnije od mene. A ja za sebe mislim da sam pametna 🙂
Danas dodajem i zahvalna.
Hvala Juliji Cameron što me je pronašla.
Niste ni vi slučajno ovde.
from the love side, Žana Poliakov
photo credits Oscar Piljek
predgovor za novo izdanje knjige “Put umetnika“ Džulije Kamerun ( Julia Cameron) u izdanju Esotheria, Soulfood publishing.
sve o mentorship programu ili kako da i vi napišete svoju knjigu na linku.
