Stop it!

Komičar Bob Newhart u jednom skeču glumi psihologa i dolazi mu pacijentkinja koja ima strah od toga da će je živu sahraniti. Dr. Bob joj govori da će terapija da traje ne više od 5 minuta i da može sve njene probleme da riješi sa dvije riječi. Kad pacijentkinja sjedne naspram njega, pogleda na sat i kaže joj: “Go!”

Žena je zbunjena i pita ga šta time zapravo misli i Bob joj prosto kaže da mu ispriča u čemu je problem. Ona počinje da mu priča kako ima strah od kutija, zatvorenog prostora i kako to utiče na njen život. Boji se liftova i čak kuća. Bob je strpljivo sluša i pita je da li je ikad iko pokušao da je živu sahrani u kutiji. Ona odgovara da ne.

“U redu onda, idemo dalje!”, govori joj. “Reću Vam dvije riječi i hoću da me jako pažljivo saslušate!”, nastavlja. Nagne se naprijed prema njoj i drekne: “Stop it!”

Žena je u šoku i misli da je nije uopšte ozbiljno shvatio: “Kako to mislite -Stop it!-? Zar niste čuli šta sam vam upravo ispričala? Prosto sam natjerana na to. Razmišljam o malim kutijama stalno i sve me hladan znoj probija!”

“Upravo zbog toga trebate da prestanete. Nećete da idete kroz ostatak života sa strahom koje prouzrokuju ovakve misli, jel da? Stop it!”, odgovara joj.

No mi volimo da se bavimo problemima, pa čak i onima koji se nisu desili ili se možda nikad i neće desiti. A kad nam neko ponudi rješenje ili potencijalna rješenja nismo pretjerano zainteresovani i nađemo se pred zidom izgovora ili mislimo da smo žrtva napada ili počnemo da mrzimo osobu naspram sebe koja nam je odjednom na listi neprijatelja. Lako je označiti onog ko nam nudi jednostavna rješenja kao nekog ko nas ne razumije ili opet se vraćamo na ‘lako je reći’. Veoma je teško obrnuti vodu na svoju vodenicu i prihvatiti da nisu eksterne okolnosti te koje su nas dovele do toga stanja u kojem smo… Uvijek smo to mi sami. Dobre vijesti!!! U suštini stvari, lako je nešto i uraditi… Stop it!

Ali ja sam takav!

“Jesi kući? Mogu li da dođem?”, stiže mi poruka od prijatelja.

“Jesam, šta se desilo?”, slutim neko ludilo u njegovoj glavi.

“Raskinuli smo. Jutros smo se žestoko posvađali i rekao sam joj da je gotovo.”, piše uz hrpu uzvičnika za dramski efekt.

OK… kontekst neophodan, jer ovo se desi svakih par mjeseci naravno na dramatičan način. Moj omiljeni par ne zna da se posvađa. Samo znaju da raskinu… i naravno nikad ne raskinu. No evo ga nakon par sati sjedi kod tetka Nane na balkonu i pričamo. 

“Pa eto išla je u prodavnicu i kupila je još jedan karton jaja, pitao sam je što si to kupila kad već imamo i onda mi je baš drsko i bezobrazno odgovorila.”, priča mi svoju priču.

“Aha, znači raskinuli ste zbog kartona jaja?”, govorim jer nekad treba da svojim prijateljima pokažemo absurdnost njihovog ponašanja.

“Nije to!”, govori a i sam se smije. “Ja sam poludio jer ona uvijek tako priča sa mnom i mnogo se tu nekih stvari nagomilalo i potpuno sam opterećen poslom i onda sam samo poludio. Krenuli smo da se vrijeđamo i svašta jedno drugom govorimo. Postao sam veoma verbalno agresivan i onda sam bacio komad lubenice koju sam imao u ruci. Ali znaš da sam ja takav, da krenem da galamim, to je kod mene nekako normalno da se priča povišenim tonom!”, objašnjava dalje.

“Ajme srećo nisi valjda na zid bacio lubenicu? Ti si neviđeno uredan i znam da sa flekom na zidu nećeš moći da živiš!”, nisam još spremna da ga shvatim ozbiljno.

Počinje da se smije i kaže: “Nisam na zid, na pod sam bacio.”.

“Aha, znači potpuno si poludio ali si ipak imao dovoljno razuma da ne baciš na zid. Zašto onda taj dio svog razuma nisi uključio da se ne posvađaš sa njom do te mjere i da ne pređeš u agresivu?”, sad sam već raspoložena da malo provociram.

“Pa to je bilo jače od mene! Ne mogu, kad tako šiznem samo krene da izlazi iz mene! Šta da radim kad sam takav?”, govori mi pomalo iziritirano. 

“Stop it!”, kažem potpuno mirno.

“Kako to misliš?”, gleda me zbunjeno.

“Pa lijepo, prestani! Samo prestani. Zaustavi se u momentu i prestani. Stop it! Ili zadrži svoj -ali ja sam takav- stav i ostani bez djevojke. Jednostavno!”, zaključujem.

Ne mogu! Nisam motivisana!

“Ne mogu da se pokrenem, nisam motivisana. A vidi kolika sam, udebljala sam se i jedva se pomjeram. Ne mogu da se natjeram!”, govori mi tužno gotovo na granici očaja.

“Stop it! Prestani!”, odgovaram.

“Šta da prestanem?”, gleda me u čudu. 

“Prestani da razmišljaš o tome i uradi nešto. Znači ne sviđa ti se to kako izgledaš i osjećaš se trenutno. Pa pokreni se. Nema eksterne motivacije, niti je to nešto što ti je neophodno. Prestani da razmišljaš o tome, ionako ti samo daje lažan osjećaj da nešto radiš po tom pitanju jer eto ti se mnogo nerviraš oko toga. Ali to nije konkretna akcija, to je samo distrakcija. Niko ti ne kaže da ideš svaki dan u teretanu i da moraš ne znam ni ja šta. Prošetaj po dvorištu ujutro 20 minuta, izbaci recimo šećer. Ne mora da bude projekat, nešto uradi, ali prije svega Stop it! Izađi iz svoje glave i učini nešto u stvarnom svijetu. Just stop it!”, odgovaram.

Moram da imam sve pod kontrolom!

“Previše je svega. Ne stižem ništa, toliko je posla.”, govori mi i vidim koliko je iscrpljena i rastrzana.

“Ok, a zašto?”, pitam dalje i nakon kopanja nađemo barem 5 stvari koje ona ne bi trebala da radi jer su za to plaćeni drugi. 

“Dobro, pa prestani! To nije tvoje i na drugima je da odrade svoj dio posla!”, osjećam se kao da joj treba dozvola.

“Ne mogu… “, je potpuno neočekivan odgovor.

“A zašto?”, pitam dalje iako sam pomalo iznenađena.

“Jer se ja bolje osjećam ako sve provjerim.”, bliže smo razlogu.

“Dobro, a koliko često se dešavaju greške?”, pitam jer pokušavam da razumijem kako možemo da izađemo iz kola u koje smo se uhvatile.

“Pa ne često ali ako ja nemam sve to pod kontrolom onda je te greške teže naći i ispraviti ako se i dese.”, odgovara.

“Aha! Imam veoma jednostavno riješenje. Stop it!“, govorim joj.

“Kako to misliš?”, sad je ona iznenađena.

“Pa lijepo! Prestani da razmišljaš da će se desiti greške i bavi se sa njima ukoliko se dese. Mislim spremaš se za nešto što se u većini slučajeva ne dešava i zbog toga se ubijaš i preuzela si na sebe i ono što nije dio tvog posla. Prestani da ganjaš da budeš 100% sigurna da je sve pod konac. Bože moj i da ne bude, riješiće se već nekako. Prestani!” – odgovaram.

…

Znam, već ste me označili kao bezosjećajnu i prilično bezobraznu prema ljudima koji su mi došli sa svojim problemima. I kakva mi je to fora da samo kažem: Stop it!? Tako jednostavan koncept, zar ne? I da, znam… imate i onu staru ‘lako je reći’. Dabome da jeste, ali vodila sam i previše ovakvih razgovora, a i sama liječila slične boljke pa znam tačno o čemu pričam. Just stop it!

Komičar Bob Newhart u jednom skeču glumi psihologa i dolazi mu pacijentkinja koja ima strah od toga da će je živu sahraniti. Dr. Bob joj govori da će terapija da traje ne više od 5 minuta i da može sve njene probleme da riješi sa dvije riječi. Kad pacijentkinja sjedne naspram njega, pogleda na sat i kaže joj: “Go!”

Žena je zbunjena i pita ga šta time zapravo misli i Bob joj prosto kaže da mu ispriča u čemu je problem. Ona počinje da mu priča kako ima strah od kutija, zatvorenog prostora i kako to utiče na njen život. Boji se liftova i čak kuća. Bob je strpljivo sluša i pita je da li je ikad iko pokušao da je živu sahrani u kutiji. Ona odgovara da ne.

“U redu onda, idemo dalje!”, govori joj. “Reću Vam dvije riječi i hoću da me jako pažljivo saslušate!”, nastavlja. Nagne se naprijed prema njoj i drekne: “Stop it!”

Žena je u šoku i misli da je nije uopšte ozbiljno shvatio: “Kako to mislite -Stop it!-? Zar niste čuli šta sam vam upravo ispričala? Prosto sam natjerana na to. Razmišljam o malim kutijama stalno i sve me hladan znoj probija!”

“Upravo zbog toga trebate da prestanete. Nećete da idete kroz ostatak života sa strahom koje prouzrokuju ovakve misli, jel da? Stop it!”, odgovara joj.

No mi volimo da se bavimo problemima, pa čak i onima koji se nisu desili ili se možda nikad i neće desiti. A kad nam neko ponudi rješenje ili potencijalna rješenja nismo pretjerano zainteresovani i nađemo se pred zidom izgovora ili mislimo da smo žrtva napada ili počnemo da mrzimo osobu naspram sebe koja nam je odjednom na listi neprijatelja. Lako je označiti onog ko nam nudi jednostavna rješenja kao nekog ko nas ne razumije ili opet se vraćamo na ‘lako je reći’. Veoma je teško obrnuti vodu na svoju vodenicu i prihvatiti da nisu eksterne okolnosti te koje su nas dovele do toga stanja u kojem smo… Uvijek smo to mi sami. Dobre vijesti!!! U suštini stvari, lako je nešto i uraditi… Stop it!

I ako baš moraš da vrtiš nešto u glavi onda razvij neki template koji će da ti kaže da se nasmiješ sam sebi i apsurdnosti toga šta ti se odvija u ko zna kojem dijelu mozga. Ili razmisli u drugom pravcu, koja je mogućnost da je to što vrtiš u glavi stvarno desi, ili se prosto zapitaj da li si možda ok sa stanjem stvari i ako nisi onda koje su ti opcije da nešto promijeniš. To naravno ne znači da će te opcije da ti se sviđaju ili da ćeš moći instant da se riješiš ovog misaonog procesa ili stanja u kojem se nalaziš. To je nešto što se vježba, ali je početna tačka uvijek ista: Stop it!Svaki strah, svako –ali ja sam takav-, svako -ne mogu- pretvori u smijeh samom sebi ili prosto mahni glavom i izbaci to iz glave i pretvori u akciju. Svaki povučeni potez te vodi bliže rješenju ili konačnom rezultatu. Beskonačno razmišljanje o tome ne vodi ničemu jer izostaje konkretna akcija koja bi do promjene mogla da dovede.

Vječito u problemu

Stiže mi poruka: “Ma joj, opet sam puna problema u glavi. Malo bi sređivala zube, pa podočnjake, onda mi ni boja kose nije najnaj. Završavam sad praksu i imam još 4 ispita i usred smo ispitnog roka i tako…”

“Aj prestani! Stop it! Meni to sve zvuči kao plan a ne kao problem.”, odgovaram.

“Kako to misliš?”, slijedi pitanje kao i obično.

“Pa lijepo… zakaži kod zubara, nazovi frizerku ili malo pogledaj a netu kakvu bi to frizuru, da ti kažem imaš sjajne maskice za podočnjake, sad ću da ti pošaljem link. Izvuci kalendar i rasporedi ta 4 ispita i uračunaj to vrijeme koje provodiš na praksi i lagano, Dan po dan! Izmapiraj šta ti sve treba. Prestani da razmišljaš o svemu tome i počni nešto da radiš, ne mora odmah i ne mora odjednom ali se rasporedi i riješen problem. Onaj u glavi… jer ovo sve ostalo i nisu zapravo problemi.”, vraćam esejsku poruku.

….

Problem se pretvori u plan onda kad samo primjenimo Stop it! princip i ne tražimo izgovore ili smo ljuti na stvarnost što nije drugačija od onog što mi smatramo da bi trebala da bude. Da, daaa… višeslojno je sve i kompleksno, ali jako često ne vidimo šumu od drveća što se ono kaže. Izađi iz svoje glave i prestani da u nedogled razmišljaš nego lijepo nešto uradi. A ako ne, i dalje ćete da mi se vratite sa ‘lako je reći’ onda da vam kažem kao i svojim prijateljima, a i sebi samoj kad se uhvatim u tu igru misli:

• Nećeš da prestaneš da se ponašaš i reaguješ tako kako reaguješ? Onda raskini sa djevojkom. 

• Ne možeš da se pokreneš i ne možeš ništa da uradiš za sebe po pitanju tijela? Onda se lijepo pomiri sa tim da si takva i gotovo. 

• Bojiš se da će nešto da se omakne i da će se desiti greška? Pa onda nastavi sve da kontrolišeš i da budeš preopterećena poslom. 

Jednostavno… Ali ako nećeš nešto da promijeniš, ako nećeš da izađeš iz svoje glave i da nešto konkretno uradiš a rješenja postoje… nemaš prava da se buniš! Biraš time da živiš sa posljedicama svoje inertnosti. Izbor je samo tvoj! 

…

Skeč sa Dr. Bobom se završava na najkomičniji mogući način. Pacijentica se buni i traži izgovore zašto je njen problem kompleksan i zašto joj se ne sviđa Stop it! terapija. Pa idemo od -moja majke mi je uvijek govorila-, -ne mogu to mi je od djetinstva tako-, -ali konstantno sanjam-, -ali moj horoskop kaže-… na svaku njenu izjavu Dr. Bob joj kaže: “Stop it! We don’t go there!”. Na kraju, nakon njenog silnog negodovanja, kaže da će joj dati još jedan savjet: “Stop it! Ili ću te živu sahraniti u kutiji!”

Pogledajte i sami i podelite sa onima koje volite.