Neko me je pitao kako želim da me pamte kad odem iz ove dimenzije, pa sam se zamislila. Uvek mi je bilo važno da ono što uradim inspiriše i pomera ljude, posebno žene, generacije posle mene, da znam da to što sam pisala nekome znači, neko se prepoznao, dobio krila i poleteo, da me citiraju poput Anais Nin, Alan Watts i svih mojih omiljenih likova koja ja citiram. Pazite šta želite, možda se i ostvari. Ovo Veliko Ubrzanje donosi sve vrlo brzo i tako svako malo nadjem neke svoje citate po društvenim mrežama ili knjigama drugih. Negde me potpišu, negde ne, never mind, sharing is caring, shvatiću to kao da su se prepoznali. Stalno mi pišu čitateljke da se zahvale na knjigama jer ih je neka od njih bilo Lovemarks, Soulfood ili I AM LOVE inicirala da nešto osveste, promene ili da preokrenu pravac svog života. Kažu da su sad sretne. A zašto onda ja nisam sretna?
I wonder, therefore I am. Uradila sam sve ono zbog čega će me pamtiti i kad me ne bude bilo. Sad nekako kao da sam u After Life fazi, ovako dakle izgleda moja budućnost u sadašnjosti. Jedan guru mi je pričao da društvo ne voli one koji govore Istinu, u stvari najviše voli da ih skloni ili ubije a potom ti stavi sliku u ram i citiraju te po internetu. Naježila sam se a i vi ste, istina je.
Sposobnost da se sve počne iznova je odlika duhovnog napretka, kao i to da vam nestaju “prijatelji“. It seems that everywhere I go, I do bring light and happiness. Zašto to meni neko ne donese? Mislim neko od ljudi, sa andjelima, guru principom i drugim eteričnim entitetima već dobro komuniciram. Moja prijateljica tvrdi da je to zbog toga što se ja nikada ne žalim i ne tražim pomoć. Zašto bi to radila, pa svako koga sretnem je moje ogledalo i sve što vas muči i boli – i mene isto. Jedino što ja znam da se moja refleksija nalazi u svakom oku koje gledam, there is me in every you. Svi naši problemi proizilaze jer nas je neko ubedio da smo odvojeni jedni od drugih, a tamo gde se završavam ja, počinješ ti, nastavlja se kao mi i tu smo svi.
We are not separated. Samo je trebalo da prodjem kroz svoje strahove i patnju svih oko sebe a i vi ćete, sigurno vam se to već dešava. Nije li zabavan ovaj confusion state, bez brige, haos je veći red od reda. Moj najveći strah je bio dosada. Nikad nisam bila toliko blizu suicidalnim mislima. Dajte mi munje i gromove – tu sam kao kod kuće, ali do-sada …
Breathe through boredom – na ovom putovanju niko nije sam i uvek se pojavi neko sa “lekovima“ koji su vama potrebni. Silence is God speaking to you. Kome je zapravo dosadno? Ko si ti? Ko postavlja pitanje? Come on… – guru te samo pogleda. Nećeš se probuditi dok ne osetiš da si platila cenu za to. Osećaj krivice je dosta postojan virus. To je ta igra koju igramo i kojoj se guru samo smeje. Come on… stop being a victim, you deserve it… wake up.
Spremite se, onaj ko već ima, i dobija u ovom vremenu 🙂
Sad se sve jako brzo materijalizuje, svaka želja dobija ubrzanje. Dosta sam vežbala strpljenje, sad sam opet u svom ritmu – brzina svetlosti. Mojim prijateljima je mnogo smešno kad tvrdim da se sporo razvijaju stvari jer i kad sam spora to je deset puta produktivnije nego što je moguće običnom čoveku, stanovniku planete zemlje. Moj otac inače odgovorno tvrdi da ja nisam sa ove planete. Istina, verovatno sam poslata ovde da malo ubrzam stvari, a kad stvari ne idu u mom ritmu – mnogo mi bude dosadno. Dokle je trebalo da sedim ovde na proplanku i da vas čekam da pogledate gore?! Nekad nešto započnem pre no što mu je vreme i dok se nateram posle da izvučem iz naftalina, obrišem prašinu i počnem ponovo… no, now I know. Ova kolumna je započeta 2014. godine, izgledalo je kao da se nikada neće nastaviti, medjutim “nikada“ je samo reč.
I ništa ne može da zaustavi ideju čije je vreme došlo.
Let’s start all over again.
Pre više od 10 godina ( tačnije na Djurdjevdan 2012.), suludo je zvučala moja ideja da odem van grada. Htela sam da živim okružena zelenilom, da gajim sama svoje voće i povrće, da živim u većem prostoru i da bude pored vode. Retko se ko drznuo da mi pomogne, no to je bio period mog otkrivanja ko su mi zaista prijatelji a ko se sa mnom družio jer sam ih plaćala ili sam im bila potrebna da objave nešto u novinama. Now I know, zbog toga vas ne volim manje i šaljem svima blagoslove. Možda šargarepu i rukolu. Organsku.
Nije bilo nimalo lako, ali mislim da je gore živeti u iluziji. Šta ću kad sam bila rešena da saznam istinu. To nije uvek prijatno but it does set you free… of expectations. Of other. Of waiting. Oslobodite se očekivanja i preuzmete odgovornost. Jednom kad izadješ iz matriksa, javlja se i nostalgija, možda bi na trenutak da se vratiš u taj slatki san, iluziju i zaborav, medjutim nije moguće više se vratiti. Now you know.
There is a Paradigm Shift going on. Ništa se neće vratiti na staro, osmislite svoj novi život onako kako vi želite i volite, niko to neće učiniti umesto vas. Umesto da se žalite počnite da kreirate. Do sada smo vežbali Zakon Privlačnosti, sad je vreme da upoznate Zakon Kreacije. We are made by the image of God, zašto se pretvaramo da nismo? Ili još bolje – We are the Gods now. Mi smo ti koje smo čekali.
Život nije trka od porodilišta do krematorijuma. Možda do sada nije sve išlo najbolje, bili ste destruktivni, ignorisali koliko ste moćni. You are not a miserable victim or sinner. Niste ni žrtve niti grešnici.
Znam, znam, više ste se plašili toga što možete, zastrašujuća je pomisao Heaven on Earth jer u “paklu“ već živimo, to znamo, tu nam je komforno i tu uvek možemo da okrivimo nekog drugog. Nisam ja, učiteljice. But, now you know, too, so you can do it better.
Istina je samo vaša. Samo se setite. Again.
…….
Napisala Žana Poliakov, prvi put objavljeno kao Mindstyle kolumna u magazinu Elle, mart 2014.
Modifikovana danas, but who cares? We live in no time.
25. jul 2022. na Vanvremenski dan, Out of Time.
