Slomljeno srce … ili očekivanja?

“Slomio mi je srce, tri puta!”, kažem i smijem se sama sebi.

“Srce ili očekivanja?”, pita me Žana.

Hmm… pa očekivanja. Srce je zapravo skroz ok, srećno što je imalo ili ima u potencijalu toliko toga da ponudi. Ali vrtilo mi se to pitanje po glavi neprestano i onda kako to obično biva samo mi se kazalo.

Razgovor sa Vivi me potaknuo da razmislim o svojoj rigidnosti i -pravilima-. Ona je već mjesecima u bolovima, stegnuta, bespomoćna. I da, sve to ima svoju fizičku komponentu, ali nije li tijelo uvijek odraz onog što je u nama samima? Pričala mi je kako je upoznala veoma seksi dečka, čak se prvi put u životu odvažila da povuče prvi potez. Ali naravno onda su tu uletila pravila ponašanja. I sve je bilo pogrešno. Jer on je zapravo samo bio on, ona je ta koja ima očekivanja. I ograničenja i ne postavlja ih samo drugima, nego ih nameće i sebi.

Dolazi mi sva potresena i isfrustrirana. Provela je predivno veče sa dečkom, pravili su zajedno večeru, učio je da pravi koktele, make-out sessions hot hot hot, ali došlo je do -upsi- situacije u krevetu i onda je sve propalo. I sve njene frustracije, strahovi, sve je isplivalo. Svakog prethodnog ljubavnika je isprojektovala na njega.

“Ali to meni sve zvuči kao super priča! Provela si sjajno veče, baš mi to sve to nekako djeluje lijepo. Ok, desio se -problemčić- ali seks sa nekim po prvi put nije jednostavna stvar… rijetko se desi da se sve potrefi baš onako kako treba. Ali mislim da ne treba da nakon prvog pokušaja samo zbog toga da sve otpišeš i da katastrofiraš.”, govorim joj.

Odjednom vidim kako joj se faca mijenja: “Znala sam da ćeš to reći! Ti misliš da ja nisam normalna i da sam frustrirana i da sa mnom nešto nije u redu!”. Ljuta je! Govori mi sve to i ne gleda me uopšte. Zabacila je glavu i gleda u plafon.

Uh, na klimavom sam terenu. U njoj su se pokrenuli svi oni strašni unutrašnji procesi kad se ljutimo na stvarnost, kad preživimo sve strahove, kad mislimo da nas sreća nikad neće naći ma koliko se mi trudili. Ne mislim to ja, to misli ona… ali u ovom trenutku ja sam kanal kroz koji može to da kaže naglas bez da se suoči sama sa sobom. Prihvatam ulogu.

“Ja ne mislim ništa tog tipa, ja mislim da si željela dokaze da može sve da bude savršeno… a znamo da to ne ide tako. Ti srećo moja želiš garancije, želiš da predvidiš svaku moguću stavku da bi sebe zaštitila od svega onog što te povrijedilo. Sasvim prirodno. I ti misliš da je slučajno da su ti svi ti propali pokušaji prošli kroz glavu?”, bitno je da joj dam dozvolu prije svega da se osjeća loše. Tek onda mogu da uletim u razbijanje tih obrazaca i da pokušam da preokrenem priču.

Međutim ona nije spremna da se suoči sa tim pa okreće priču na mene. Čisto da mi pokaže da u mom životu isto tako nije ružičasto. Ili barem to ona tako vidi. Ne zamjeram joj, znam tačno šta radi, pa je i puštam. Prihvatam, ne osuđujem.

“Kako se ti ne ljutiš na njega? Kako nisi tužna? Koji je ovo put da te ispalio, ignorisao, eto samo tako nestao?”, pita me, jer mi je dječak srcelomac, zapravo lomilac očekivanja opet ispario u neku svoju priču po ko zna koji put.

“Prestala sam da brojim!”, kažem i smijem se. “Pa pojaviće se ako treba. Svako ima svoju priču i svi smo mi samo sporedni glumci u tuđim predstavama.”.

Čvrsto vjerujem da nam se u životu pojave oni ljudi koje želimo. Ali nemojte da brkate pojmove… ne oni koje mislimo da želimo. E moj brale, da je meni moj check-list svega onoga što mislim da bi željela. Nope, pojave nam se oni koji treba da nam otkriju baš ono što sebi ne smijemo da priznamo. Zato se njoj desilo to što jeste i zato sam ja uletila u emotivni vrtlog sa ovim što mi briše sva očekivanja i razriješava me svake sigurnosti koju sam mislila da mogu da imam. Sa jednom značajnom razlikom u mom pristupu ovaj put… Prihvatam! Jer prihvatanje je oslobađanje. Sve čemu se opiremo, što osuđujemo, kritikujemo, na šta se ljutimo veže nas upravo za to što nam se ne dopada. I tonemo kao u živo blato! Što se više koprcamo guta nas i konzumira.

Ako je tačno da želimo kod nekog sve ono sto želimo za sebe, da daješ ono sto zeliš, onda je sasvim logično da mi ne polaže račune, da se pojavi pa nestane, da nema ograničenja niti ultimatuma. Jer šta ja želim, šta je srž mog bića? Pa upravo to SLOBODA! Da budem baš ono što jesam i da se ne uklapam ni u čiji kalup. I prihvatanje, samo prihvatanje svake situacije ili osobe bez zamjerke.

Nije ni čudo da mi je baš on takav naletio… ali baguje mu sistem jer ne može da pojmi da ja prihvatam. Meni je sve ok! Pa mi kaže da se mangupiram i sprdam sa njim. Ne može da sastavi pa onda počne da bježi. Ne od mene, nego od sebe, od suočavanja sa tim da može drugačije. Povlači se u poznato jer je ovo moje nepoznata teritorija. Pazi, ona ne zvoca, ona ne pita i onda mi on stalno nešto objašnjava a da ga nisam ni pitala. Razlika izmedju nas je što je on navikao da mu zamjeraju, pa osjeća da treba da se brani… ali to nije moja priča!

No i ja sam u svemu ovome samo početnik. Ne zavaravam sebe da sam zen majstor. Tek sam napravila tranziciju od -ledene kraljice- kako nekad vole da me zadirkuju do nekog ko je spustio svoje zidove i pustio u sebe nešto što je potpuno haotično i neprevidljivo. Jer on je kao tasmanijski đavo, proletio i napravio pičvajz, pa mi se sad čini da je svaki put kad ga vidim možda posljednji. A nisam još postigla to stanje svijesti u kojem sam po tom pitanju opuštena. Ja sam samo jedno falično ljudsko biće koje se bori sa svojim očekivanjima i prihvatanjem da život nekad zna bolje od mene. Otpuštanje kontrole je za mene koncept sa kojim eksperimentišem. A realno kad je srce na rukavu, na vjetrometini nosaće ga od nemila do nedraga i sa tim nije uvijek lako ma koliko da prihvatamo sebe i druge.

I opet mi je nestao pa mi se cijelo tijelo ispunilo strahovima… Srce mi je u stomaku kucalo. Svi moji strahovi se uskomešali od siline toga što sam osjetila. Nema na malo sa ovim i ne mogu ništa da kontrolišem a ponajmanje sebe. Sva treperim. Muka mi je. I hranom sam pokušala da se zavaram i napravila sebi problem. Ali sve to ima svoje zar ne? Sve su to moji pattern-i. Tako tipični, za zavaravanje sebe, za ugnjetavanje onog što je u meni. Šta ako ga ne vidim više? A toliko želim… Zašto, o zašto sam opet na -ignore-?

I zovem Lilu i kažem joj po prvi put u životu jasno i glasno: “Bojim se! Strah me. Ne mogu da razumijem da moje prihvatanje nailazi na odbacivanje?”. I čujem onaj poznati obrazac u tome što govorim, onaj teror od toga da opet nešto nije ok, da ću biti povrijeđena.

“Pa plašiš ga!”, govori i umire od smijeha.

“Čekaj malo kako ga plašim? Pa nisam ja toliko scary!”, ljutnem se pomalo i znam da tačno zna koju sam facu napravila.

“Hahahaahaha, ti si jedno zastrašujuće biće draga moja! Kad pogledaš na šta je on navikao i kako je naučio da se iskazuje to da je nekom stalo. A tebi se to podrazumijeva. Njemu treba potvrda u vidu neke drame, prebacivanja, nečeg što mu je poznato, a ti mu to ne daješ. Kako ne razumiješ da to nije lako svariti?”, nastavlja i vidim ludo se zabavlja.

Ćutim, jer kad ima ove dubokoumne momente, samo prihvatam. A ja i ne vidim stvari jasno od silnog straha i treperenja koje mi prolazi tijelom. Treba mi doza Lile za smirenje.

“Ajde zamisli da sad tebi omiljeni Vinsent Cassel naleti na ulici i kaže: “Slušaj Nana, ti se meni sviđaš i volim da provodim vrijeme sa tobom. I ti ne trebaš ništa, baš ništa… nego eto kad želiš, kad hoćeš, ja sam tu za tebe. Šta bi ti rekla?”.

“Rekla bi da me neko zajebava.”, počinjem i ja sad da se smijem.

“Pa eto ti odgovora.”, gotovo pobjednosno usklikuje.

“Ma daj, o čemu pričamo?”, znam da je u pravu, ali trebam još prostora da to procesiram.

“Pa pričamo o tome da ne može da vjeruje da mu se desilo nešto van poznatih okvira. Da ti ne tražiš ništa, ne zahtjevaš, nemaš očekivanja, furaš svoju priču i to je to. Ne može čovjek tek tako to da svari. Ti misliš da je to lako? Kad sve što ti je bilo poznato odjednom nije baš tako i ne mora onako kako je dosada uvijek išlo. Nije li to ono sa čim i sama eksperimentišeš? Pa jel’ ti razumiješ da se nisi javila cijeli jedan dan i šta ti je on na to rekao? -Nisi uopšte mislila na mene juče.- Toliko o tome.”.

“Pa prihvatila sam taj -feedback- pa se sad javljam ali eto vidiš da ne odgovara i da me ignoriše.”, u borbi sam sa onim programiranim dijelom mene koji kaže da žena koja ima iole samopoštovanja nikog ne ganja. A znam da je to sve bullshit. Radiš ono što ti se radi… a meni je bilo do dijeljenja onog što mi je bilo na pameti, ali avaj.

“Pa dabome, jer je to jedini poznati obrazac ponašanja. Sad ti njega treba da ganjaš ne bi li on shvatio da ti je stalo ili te stavio u istu korpu sa svim ostalim ženama u njegovom životu.”, hoće još jednom da poentira.

“I kakav je to molim te izraz afekcije? Ali ok, kapiram. No sve to ne može da bude moj problem. Mora sam da se skonta da li može da povjeruje da je tako nešto moguće ili ne…”.

“To je igra i sad ti treba da igraš.”, govori mi a zna da ću da se pobunim. Odlučila sam da dam sebi prostora da pustim, da oni koji me žele me zaista potraže. Vježbam taj mišić strpljenja i testiram povjerenje koje imam u to da sve ono što treba će da nađe svoj put do mene i da ja nisam ta koja treba išta da forsira.

Ćutim, ali ona moj misaoni proces i novootkrivenu misiju tako dobro razumije da je vrijeme za provokaciju.

“A kaži mi, tebe ne boli glava?”, pita me.

“A što bi me glava boljela?”, uzvraćam pitanjem, u čudu.

“Pa od nošenja tog oreola jer mi se sve čini da si svetica. To preko čega ti prelaziš ljudima pa to nije normalno i sve prihvataš i opraštaš.”, govori u svom dramatičnom stilu, ali i sama zna da pogađa u metu. Vrijeme je za vraćanje svom izboru…

“Nemam ja šta da opraštam. To su Božja posla. Gledaj, ljepše mi je da se radujem svemu i da i kad je problem taj problem i riješimo. Zaista ne vidim smisao frke i panike. Ne pomaže. Uostalom trebale su mi godine da se ovako kalibriram i još uvijek učim. Nisu li ovo sve samo lekcije?”, odgovaram u onom mirnom tonu koji je obično užasno nervira.

I uzemljenje je postignuto. Strah je otpustio svoje, zna da me vratila tamo gdje želim da budem.

No da ona to ipak još jednom potvrdi i provjeri: “Ali stvarno bi mogla malo da se naljutiš, super ti je ta svjetlost oko glave, ali brate zaslijepljuje… a i sama kažeš da nisi anđeo, pa što ne pustiš malo đavolka da dođe na svoje?”

“Ne pretjeruj! Zacementirala si poentu! Hvala lijepo i vidimo se u idućem terapijskom satu!”, počinjem da se smijem sama sebi. Šta bude, biće… ili neće. Ko bi mu ga znao!

Nekad kad nam se dese neke stvari, ili preciznije neki ljudi pa to počne sa nekom nevjerovatnom silom privlačnosti, kad na prvi pogled postane jasno da je neizbježno. Samo kad malo zagrebemo shvatimo da nije baš sve tako magično. Eeee, ali to i ne treba da bude magično. Magično je ukoliko nema samospoznaje o tome zašto baš takva osoba pa mislimo da smo opet nesrećni jer nisu ispunili sva naša očekivanja. Kad poznajemo i prihvatamo sebe, onda postane logično. Jer u njemu ja vidim sebe, neku svoju verziju koja nije izživljena, nešto što mi nedostaje.

U suštini kad se pokrenu unutrašnji procesi u razriješenja, tada to počne da se manifestuje i spolja. Stoga nije ni čudno da mi se baš on takav desio. Možda po prvi put u životu spoznajem i one manje simpatične i -uklopljene- dijelove sebe. Priznajem sebi da ih imam, i nevjerovatno ali istinito prihvatam ih. Ne osuđujem, ne poričem, ne mučim sebe, ne pokušavam da ih mijenjam. Neko divljaštvo koje graniči sa opasnošću, sve ono što ja sebi ne dozvoljavam je nešto na šta me on tjera. On je moja lekcija.

I stoga kako da se ljutim na sebe zapravo? Ne mogu jer u njemu vidim sve ono što mi se čini da sebi ne dopuštam. Tu bahatost da radim kako ja hoću, da imam slobodu, da nikom ništa ne objašnjavam puno i da samo pičim kroz život spontano. Da se razumijemo, ni u jednom momentu ne pomislim da bi to bio moj -lifestyle- ali on je moj portal u ono nepročišćeno biće koje je na momente gotovo feralno i ne vodi računa o posljedicama. Akcija koja nema apsolutno nikakvu reakciju, odnosno ima nedostatak straha od ovog drugog. Pa šta bude, biće.

Neko je nekad rekao da nas najčešće kod partnera privuče ono što sami nemamo. Ja bi dodala, ono što sebi ne želimo da priznamo da zapravo želimo. I to nije slučaj samo u romantičnim odnosima…

Zato mi je Lila best frendica kad malo bolje razmislim. Ja nju prosto obožavam, ali nemam potrebu da budem kao ona. Nju su jednom umalo izbacili iz zemlje jer je eto tako malo skoknula do Kine i zaboravila da preda papire. Ja počnem 2 mjeseca unaprijed sve da skupljam i imam bar 2-3 scenaria u slučaju da mi se nešto zalomi. I ne radim ja to iz straha, niti ona to radi iz nemarnosti nekog svako ima svoj dizajn. Ja se njenom divim, ali nemam potrebu da ga ispunjavam.

Isti slučaj sa dječakom. Divim se toj ležernosti. Nazove me par sati prije nego što krećem na put i još se ljuti što sam organizovala transport kad je on eto baš tada odlučio da će da me dočeka. Ali ne znamo se još dovoljno. Sa Lilom i kad putujemo zajedno, ona će da trči na -gate- a ja ležerno stignem sat, dva ranije malo airport šoping i lagano čitam i čekam. Drugačija nam je životna dinamika i pristup. I zato se ne ljutim, jer dio mene voli tu egzibiciju u koju se sama ne upuštam. I on/ona i ja smo u pravu. I nikad ne dijelimo taksi do aerodroma. Niti očekujem da će on na istom da me pokupi.

Nemam očekivanja. Zapravo učim da ih nemam. On me uči da ih nemam u romatičnim odnosima. A Lila u prijateljskim. I to je moja lekcija. Jer tražimo svi garancije, sigurnost, a on/ona mi pokazuju da neminovno ne znači nužno da je isplanirano. Nego eto, šta bude biće. I kad bude, ako bude… I da vam kažem uživam u svemu tome, kad pređem preko svojih strahova i nesigurnosti. Samo se nasmiješim sebi. Uče me da nema toga šta ja mogu da uradim da bi uslovila tuđe ponašanje i događaje. Nije do mene. Uče me da nema toga što ja mogu da predvidim i da iskontrolišem. Mogu samo da prihvatim ono što mi odgovara, a ono što ne da jasno iskomuniciram. U slučaju dječaka obično moja nekompromisnost naleti na to njegovo -smislićemo nešto-. A bilo kakav njegov pokušaj prebacivanja naleti na moje -dogovorićemo se-. A u slučaju Lile pretumbavamo sve moguće dok ne dođe do mog -ne pretjeruj- ili njenog -I lovehate you right now!-.

Kad imaš preko puta sebe osobe koje su značajno drugačije od tebe, a to su gotovo svi, samo su neki u ekstremnim mjerama van naše komfort zone ako se ne otvorimo za to kako oni vide i doživljavaju svijet možemo mnogo toga da propustimo. Neku drugu perspektivu koja nama nije iskustveno poznata. Ali kad se otvorimo… onda možemo mnogo toga da naučimo o sebi i o svom doživljaju svijeta i da taj isti proširimo i obogatimo.

Jednom smo krenuli u ljetnu vožnju, i nakon 10 minuta se okrenuo prema meni pogledao me onim pogledom koji Boga ne čeka i skrenuo na prvi parking. Kao tinejdžerka -na zadnjem sjedištu moga auta- a sva istrzana i samo dižem glavu i gledam ima li koga. Ličila sam na merkata sa onom glavicom što izviri i gleda okolo. Gleda me, smije se i kaže: “Ljubavi, ako baš nećeš da te neko vidi zar ti ne bi bilo pametnije da držiš glavu dole?”. I kako da se ja ljutim kad i u mojoj krajnjoj panici od nečeg tako blesavog njegov stav ima više smisla. Onog koji ja nesnađena u datoj situaciji ne mogu od straha ni da prespojim. A sa druge strane, to njegovo meni daje da radim ovo moje baš onako kako ja hoću.

On me uči da pravila ne postoje i da može da se uživa mimo planiranja. Ništa nije zacrtano u kamen. Kad se javi, javi se. Nekad sam davno mislila, zapravo sebe osuđivala da ja nisam takva žena. Ima da bude kako ja želim i gotovo, mučila sam sebe tražeći nešto što zapravo u ovom univerzumu ne postoji. Partner koji će biti -po mom-. No to nije uopšte realno, osim ako nisi ameba ili ćelija koja preuzme drugu, ili virus, parazit koji se veže za domaćina, infiltrira i gubi svoja svojstva. Nema šta ja tu da planiram. Pa šta bude, biće.

“Nemoj da se mijenjaš!”, rekla sam mu jednom kad mi se opet požalio kako mu prebacuju sa svih strana, govore kako je lud i kako treba da živi.

“Ti si jedina koja mi to kaže! Ali onda opet, šta te briga, istrpiš me sa vremena na vrijeme par sati i dobro.”, govori jer ne može da vjeruje da ja to zaista i mislim, pa traži razloge da to sebi objasni.

“Ne govorim ti ja to zbog sebe, ja sam u tome nebitna. Ja znam da ne bi voljela da mene neko mijenja!”, odgovaram.

Samo me zgrabio i poljubio. Nije spreman još da otvara tu temu dublje, ali eto našao se neko da nasluti da je možda ok da bude baš to što jeste. On me podsjeća na moju bitku sa tradicijom i moranjem i onim -šta će reći svijet- jer on ma koliko slobodan još se nije svojih okova oslobodio. A to već nije moja odgovornost. I zato kažem opet… kako da se ljutim na sebe? Ne mogu. Nije to jednostavna bitka niti se može tih bukagija osloboditi preko noći. Naime on je tek u fazi svađanja sa svojom okolinom, bunta i onog prvog osjećaja da tamo negdje neko možda drugačije živi. I zato mu sve vjerujem, jer sve što kaže on zaista i misli. A znamo da je ono što govorimo ono što želimo biti dok su naša činjenja zapravo ono što jesmo. Ali ko zna, jednog dana možda postane(mo) baš ono što izgovaramo da jesmo ili to prepoznamo kao želju.

Odlučila sam nakon toga da pustim život da uradi svoje, da nikom ništa ne namećem, da prihvatam sve. I nema tu ako. Igram samo po sopstvenim pravilima i puštam da me nosi tamo gdje treba.

On izvlači sve moje strahove na površinu. Sve ono što me plaši, ono kad me presječe preko stomaka pa panika u meni progovori kroz ego… Da li ja njega stvarno prihvatam ili se nadam nagradi jer imam originalni pristup? Dotle vam to u mojoj glavi ide, jer nisam još navikla da je moguće da sam stvarno u -acceptance- stanju. Ali nisam ništa slagala, ja i ne želim da se on mijenja jer baš takav kakav je mi je otopio srce. Otvorio ga potpuno pa sada kuca u cijelom tijelu i nije ograničeno samo na grudni koš. Ali ne mogu drugo ljudsko biće da zavežem i da sačuvam ako ne želi da se nađe tu.

Ne možemo da mijenjamo druge, možemo samo da ih volimo. Da ih prihvatamo u svoj njihovoj šarenolikosti i da odlučimo da li želimo da budemo dio njihove jednačine, i oni naše. Ali ovdje su u pitanju one jednačine sa svim nepoznatim faktorima… znate xyz, pa morate da računate i prebacujete ovamo tamo dok ne dođete do riješenja. I uvijek treba imati u vidu da možete da naletite na neku koja ima onu komponentu beskonačnosti i onda tu nema konačnog riješenja. Postoje samo pokušaji i čemu se onda zamarati da bi dobili tačan rezultat? Uostalom ko može da kaže koji je tačan rezultat i za koga? Jedino što zapravo možemo je da zagrlimo i prihvatimo haos i neurednost samog procesa. Jer čak i teorija haosa kaže da postoji red i ne samo red nego i neviđena ljepota u onome što nam izgleda haotično. I ako pogledamo dovoljno pažljivo u sve to što se čini tako nasumično oko nas, obrazci i šare koje imaju smisla će da nam se prikažu. Ali to nije moguće ako se ne upustimo u tu avanturu i odbijamo po -defaultu- da prihvatimo išta što nije savršeno uklopljeno u naše kockice, odnosno naša očekivanja.

A dođavola i sa očekivanjima, neka se razbiju u paramparčad…
sve dok je srce spremno da i dalje kuca i voli.

….

napisala nam je NotAnAngel, za bližnje Nana, za daleke, upravo to… daleka! Rođena pod srećnom zvijezdom sa srebrnim pramenom u kosi. Poljubac Anđela, kažu. Voli da se igra i stvara u prebačajima matrice i lovac je na one zanimljive rupice u svakodnevnom tkanju života. Ima višak slobodne volje! Vlada konsenzus da je malo previše! Naspram koga, čega? Ne zna se!

U iščekivanju i pripremi svoje knjige za sezonu proleće-leto 2022.