– Ovo je Žana, ona je poznati pisac u svojoj zemlji i verovatno vrlo skoro i svugde u svetu – predstavlja me moj prijatelj svojoj ekipi i svaki put mu se okice zacakle kad izgovori reč “famous“. Poznat. Što je kod mene upalilo lampicu da malo istražim taj pojam koji toliko privlači pažnju svih generacija. Nekako sve mislim da sam izabrala profesiju gde su bitnija tvoja dela nego tvoj lik ali avaj marketinški potencijal pisca se danas vrednuje više nego knjiga koju napišeš. A koliko imaš pratioca na društvenim mrežama? Imaš li svoj youtube kanal … Trebalo bi da praviš i svoj video dnevnik. A zašto bi? Pisanje ima upravo tu magiju koju slika nema, dozvoljava onome ko čita da kreira slike u svojoj glavi.
A zašto me predstavljaš kao “poznatog“ pisca, radoznala sam pa pitam. Pisci ti više jure za besmrtnošću i za tim da su značajni kad smo već kod magije u rečima, a ne toliko poznati. Šta to znači? Sopstvenu vrednost i sopstveni identitet tražimo spolja, u očima i mišljenju drugih ljudi.
A nije li najveći zatvor u koji sebe možemo da stavimo upravo to – mišljenje drugih ljudi.
Slava budi u nama uverenje da nećemo postati slavni ako to već nismo postali. Slava je oblik zavisnosti koji nas uvek ostavi gladne i nezadovoljne. Slava je duhovna droga – rekla bi Julia Cameron u Putu umetnika. Ona je uvek nusproizvod umetničkog rada, ali poput nuklearnog otpada može da bude vrlo opasna. Žudnja da se postigne, žudnja da se zadrži…
Poenta stvaralačkog rada je u samom radu. Slava se neprimetno upliće u proces kreativnog delovanja. Umesto da se usredsredimo na samo stvaranje postajemo opsednuti pitanjem vodi li naše stvaranje postizanju slave. Slava poput kuge obara jednog po jednog. Slava i jeste kuga nove generacije. Vidiš ih u redovima čekaju svojih 5 minuta u nekom show programu koji otkriva nove talente. Preko noći postaješ “poznat“.
Bila sam gost u emisiji gde komentarišeš poteze nekih poznatih ličnosti. Bilo je čudno jer nikoga od “poznatih“ nisam poznavala, niti čula za njih a pretpostavljam da su me urednici zvali upravo zbog toga – da izgovorim nešto što svi oni, zapravo, misle – ko su ti ljudi?
Ako ne pratiš svet tabloida niti uključuješ teve, uopšte nisi ni svesna postojanja tog sveta. Sve neke instant zvezde, kako se upale brzo tako se i ugase. Danas selebriti sutra fišek za jaja. Ili otvore neku kafanu, poslatičarnicu ili šta ti ja znam dobro se udaju, pa počnu da kreiraju svoju modnu liniju. Neki u pokušaju da ostanu u tom paralelnom univerzumu i da pažnju zadrže na sebi, not to forget: pažnja je danas najvrednija valuta, rade sve i svašta, od slanja svojih fotki sa letovanja, porno snimaka do rektalog pregleda, svih mogućih operacija i kopernikanskih obrta u vezama.
Ego želi trenutno zadovoljenje i zavisan je od priznanja i nagrada. Sve je legitimno, sve je to show business, no koliko vidim – nikome ne donosi sreću pa se pitam, čemu onda sve to? Toliki je trud mnogih da se postane poznat. Zar smo toliko nesigurni u svoje postojanje da nas samo percepcija drugih spašava?
“Svi tražimo sreću na svoj način. I poznati su ljudi. Baš kao i vi. ”
Smislila sam slogan pre par godina za jedan celebrity magazin, medjutim iako je običnom čoveku lakše kad pročita ili vidi da i neko ko je bogat i slavan a muče ga iste emotivne bure i brodolomi, na celebrity-je ipak danas gledamo kao u bogove. Kad postanete javna ličnost, vi nemate više ljudske karakteristike. Ne. Tad ste opšte dobro, svako može o vama da kaže, komentariše i priča priče. Ne mali broj puta sam slušala kako me neki ljudi poznaju i prepričavaju neke priče iz mog života – o kojima ja ništa ne znam. Iako i sama volim da smišljam i pišem priče pustim ih neka lete. Nisam nikakav celebrity da se bavim demantima a mogu misliti kako je ovima većeg kalibra. Hvala bogu pa su svi odustali od toga da me zovu na raznorazne evente i crvene tepihe i da se slikam ispred nekog čaršafa sa logotipima. Najradije bih se sakrila u mišju rupu i ako bi bilo kakva javna promocija mogla da me zaobidje. Vremenom sam uvežbala svoju introvertnu (i mizantropsku) prirodu da ipak nadje elemente uživanja u javnom prikazivanju.
Recimo u elementu uneobičavanja, kad stavim andjeoska krila i šetam se po shopping centrima. I meni da bude zabavno. Elementu prepoznavanja sa čitateljkama – volim te momente kad se prema meni ponašaju kao da sam im stara prijateljica i jedva čekaju da mi ispričaju svoje novosti. Iznenadim se i dalje kad me čak i u Indiji prepoznaju u nekom restoranu sa uzvikom “pa vi ste naš omiljeni pisac” a ja sve mislim da sam nevidljiva. Ili dok sam van Beograda, na ranchu, živim u iluziji da me tamo niko ne zna, a onda mi sestra ispriča gde sam se sve kretala i sa kim. Simpatične su moje iluzije. Imam pozive širom sveta od raznih ljudi koje ne poznajem da budem njihov gost. It is kind of magical kako je moja krajnje lična priča pronašla toliko “nas sličnih“. Što je priča intimnija ona postaje univerzalnija.
Vidite šta radim upravo – pretvaram sve u nešto dobro. Pronalazim šta je dobro u nečemu što me je mučilo i što mi nije prijalo. Prebacila sam fokus na ono što jeste dobro. U svakom poslu nailazite i na one stvari koje ne volite da radite – u mom slučaju excell tabele ili “prostituisanje“ po medijima. Pitanje je koliki “shit sendvič“ mogu da podnesem – šta je to što mi se ne svidja a ipak mogu da uradim upravo zato što sve drugo u svom poslu obožavam. Bilo kako bilo ja ne pišem tekst ili knjigu samo da “otaljam posao”, “završim”, “odradim”, “spizdim” ili tako neki izraz pa da idem napolje da se igram na plaži. Ne, ja ovo volim više od peska, plaže i zabave. Više od avantura, seksa ili bilo kog partnera, bez obzira koliko čudesan, zgodan i inspirativan bio. Meni je ovo najbolja zabava na svetu.
I nagrada sama po sebi. Ne mora niko da me proglasi za ličnost godine, decenije, niti da mi piše hvalospeve, ovaj trenutak je jedino što je važno. Jedino što se računa.
Stvarati uvek znači pobediti.
U to ime, slava mi!
Pozivam i tebe da (ove godine, ovog meseca, od ovog trenutka) slaviš sebe.
Celebrate you.
……
