U svakodnevnom privatnom i poslovnom životu nam je jako važno i korisno da možemo pozitivno da utičmo na ljude oko sebe, na svoje zaposlene, na kolege, klijente, i na nadređene, ili na svoju decu, prijatelje, braću, sestre, roditelje… Vrlo često nam to ne polazi za rukom iako im želimo najbolje, a ne znamo u čemu je problem, pa nam se često čini da su ti drugi ljudi jednostavno nerazumni i nedokazani. A ustvari se radi o nedostatku veštine da na pravi način utičemo pozitivno na njih i uglavnom je nedostatak do nas, a ne do njih. Srećom se ta veština može naučiti od najvećih majstora koji su bili model istraživanja NLP metodologije i od kojih potiče čitav niz korisnih saznanja.
Jedan od prvih modela je bila začetnica porodične terapije Virdžinija Satir koja je toliko fenomenalne rezultate imala u radu sa porodičnim odnosima, da je privukla pažnju NLP istraživača i oni su veoma pažljivo stavili pod lupu ono što ona radi i iz tog posmatranja je nastao niz veoma efektnih znanja i praktičnih metoda. Ono što je u suštini Virdžinija Satir radila bilo je, umesto da tumači ono što su ljudi rekli u metaforičkom smislu, ona je to uzimala bukvalno i tako tumačila. Kada bi joj neko rekao da stvari nisu izgledale dobro, ona je pretpostavljala da su govorili o slici koja im se pojavi u mislima dok o tome govore. A ako kažu nešto o tome kako su zvučale stvari, ona je znala da se to odnosi na unutrašnje zvuke i glasove. Što je najvažnije, ona je shvatila da ljudima treba neko ko bi mogao „govoriti njihov jezik“, „vide stvari na njihov način“, ili, jednostavno, neko ko će „shvatiti njihov unutrašnji svet.“ I ovo saznanje je izuzetno korisno naročito kada želimo da utičemo jedni na druge i da se razumemo.
Evo jednog primera iz Virdžinijine prakse, koji će vam lako razjasniti o čemu se radi i dati vam ideju kako možete i vi da imate više uticaja i bolje razumevanje sa najrazličitijim ljudima, čak i sa onima koji vam se čine jako teški. Jednoga dana je radila sa bračnim parom koji se toliko svađao da im je brak skoro uništen. Žena je započela: „On nikada kod kuće ništa ne radi. Izgleda kao i da ne živi tu. Ja po ceo dan trčim i pokušavam da uredim naš stan da pristojno izgleda, a on samo pravi nered.“ I Virdžinija bi na to odgovorila: „Vidim šta hoćeš da kažeš, jasno mi je.“ Žena je nastavljala da opisuje svoju sliku i Virdžinija to uvažava.
Zatim Virdžinija gleda muža i kaže, „A ti, Bobe?“ Bob kaže: „Ona samo vrišti sve vreme. Nemoguće je imati razgovor sa njom. Jedan minut je sve tiho, a zatim sledeća stvar koju znam, ona kuka o nečemu o čemu ništa ne razumem.“ Muž ima tendenciju da koriste dosta auditivnih ili zvučnih reči. „Da li čuješ to?“ Tako da Virdžinija nastavlja, „Čujem te, Bobe. Sada, Lusi, da li si pokušala da mu govoriš takve stvari a da se pre toga ne ljutiš?“
„To je nemoguće“, kaže Lusi. „Vidi, stavila sam đubre pored vrata, tako da ga vidi kad izlazi. Hoće li ga izneti napolje? Ne. Onda čekam da vidim da li će ga izneti kad se vrati. Ujutru je i dalje tu. Onda se sama pobrinem za to, jer ne mogu to da gledam i kada se on pojavi, ja se već pušim od besa.“
„U redu“, kaže Virdžinija, „da vidim da li mogu da mu dam nešto jasniju sliku. Bobe, čuo si svoju suprugu. Koja je tvoja priča?“
„To je kao što sam rekao, kao da me zaglušuje bukom ili tako nešto. Kako ja da znam šta se dešava ako ona ne razgovaranormalno sa mnom? Ja zaista ne uživam u redovnom vrištanju i vikanju.“
Posle kratakog pregovoranja, uvek upotrebljujući odgovarajuće reči prema osobi kojoj se obraća, Virdžinija dogovara sa Lusi da pokuša da govori Bobu šta treba da vidi. U nastavku, Lusi govori o drugoj važnoj stvari.
„On mi govori da me voli sve vreme, ali on to nikada ne pokazuje meni.“
„Kako želiš da ti pokaže?“ pita Virdžinija.
„Volela bih da primeti ako obučem neku lepe odeću ili kada sredim kosu. Volela bih da dođe kući sa lepim cvećem.“
„Vidim“, kaže Virdžinija. „Dozvoli mi da ti pokažem nešto, ali moraš da zamisliš reči takođe.“
Ovo je Virdžijinin način da se preklapaju Lusin vizuelni doživljaji sa njenom sposobnosti da govori i sluša. To je ono što je nju činilo genijalnim terapeutom kakav je bila. Zatim se okrene Bobu i prevodi iskustva Lusi u nešto što može da razume: „Sada me slušaj. Da li si svestan da kada tvoja žena obuče novu haljinu i ti gledaš u nju, to je kao da si joj rekao sa najslađim glasom koliko je voliš, a ona okrene gluvo uvo prema tebi?“ „Pa, to je upravo ono što ona radi“, Bob uzvraća. „To je zato što treba da joj kažeš da je vidiš, da je gledaš, da obratiš pažnju na to kako ona izgleda. Čuješ li šta sam ti rekla?“
„Jasno i glasno.“
Onda se Bob okrenuo svojoj ženi: „Kada te pogledam i vidim koliko si lepa ja osećam kao da ti govorim koliko te volim. Ja samo nisam shvatao da je potrebno da se kaže naglas. Žao mi je.“
Tako je ustvari Virdžinija otkrila da ljudima jednostavno drugačije radi mozak, postoje oni ljudi koji govore vizuelnim jezikom jer im se u mislima samo vrte slike i one su njihov primaran način razmišljnja, pa time i govora, a postoje i ljudi kojima je primaran zvuk, ili osećaj i onda se desi da se ne razumeju i jedni druge strašno nerviraju, a nemaju pojma kako to da reše, jer ne shvataju gde greše. I najlakše je reći da su drugi nerazumni i ne dokazani, ali nije nam korisno.
Na NLP Starter treningu možete da naučite kako da prepoznate svoj i tuđi način razmišljanja i kako da govorite jezikom kojim će ljudi da vas razumeju i da vas poslušaju, a ta veština može u svakodnevnom životu i poslu mnogo da vam znači.
Raspitajte se o terminima, akcijama, mestima održavanja… Pozovite nas na 064/6451398 ili nam pišite putem maila office@nlpinstitut.com.
Slavica Squire
photo credits Maja Vujić za soulfood.rs
