Vanredno stanje, izolacija, promena rutine, nedostatak strukture, gubitak društvene veze, možda gubitak posla i ekonomski pritisci su stvari sa kojima se svi trenutno suočavamo.
Stres i strah mogu biti veliki okidači za sve one koji su labilniji psihički, emotivno, hronični bolesnici takođe. Sada više nego ikada, tim ljudima su potrebni prijatelji, porodica, dobronamerni ljudi koji bi rado pomogli.
Pošaljite poruku, pozovite i uspostavite vezu.
To bi bio moj stav oduvek, nije rezervisan samo za vanredne okolnosti.
Međutim, ovih dana sam se našla u dilemi kako pomoći a ne uvrediti i ne uznemiriti neke ljude?
Radi se o ljudima koje poznajem maltene ceo život. Ne, nismo prijatelji, ali smo poznanici i gotivimo se. Znam neke iz kraja, neke iz škole, neke iz drugih krugova i mesta. Ali zajedničko sa svima njima je da smo stari znanci.
Otkud ova dilema, pitate se?
Odrastajući često sam slušala svog oca kako govori da je uvek teže pomoći nekome koga poznaješ nego nekome koga ne poznaješ.
I sam je imao neprijatna iskustva u vezi toga. Sećam se kada je pričao konkretno o tim ljudima. Bili su komšije. Dakle, odrasli su zajedno i svima je bilo poznato da teško žive kao porodica. Moji roditelji su im u jednom trenutku ponudili pomoć. Diskretno, ništa napadno of course. Desila se neočekivana reakcija. Užasno su se uvredili što su ih moji tako doživljavali. Zatečeni reakcijom moji roditelji su se samo povukli i od tada svaki kontakt je bio prekinut. Sve iz najbolje namere, naravno.
Ranije sam mislila da cela priča možda ima veze sa vremenom iz kojeg datira, tačnije život u SFRJ utopiji. Jer tada koliko se sećam, te socijalne razlike nisu bile toliko uočljive kao danas.
I eto mnooogo godina kasnije u vreme globalne pandemije našla sam se u sličnoj situaciji. Preispitujem sebe i ćaletov stav.
Želja da se pomogne konkretno nekim dragim ljudima je naravno prisutna, kao i saznanje da to možda i ne ispadne kao na filmu. Ne znaš kako će to da bude prihvaćeno. I onda šta urade ljudi? Iz mog iskustva neretko ništa. Odustanu i pre nego ponude pomoć. I od dobre namere i dela ništa.
Ne postoji win-win situacija kako god okreneš. Možda su sve to repovi komunizma, svi smo kao jednaki, drugovi i drugarice i to nasleđe verovatno nije lako iskoreniti. Ali i dalje stojim iza toga da ne treba dići ruke. Najgore mi je to ništa. Praviti se kao da je sve u redu, a ljudi u problemu. I to su ljudi koje poznaješ, znaš da im nije trenutno lako. Stalo ti je. Nisi ravnodušan. Dotiče me njihova situacija.
Odmah da se razumemo ne skupljam bodove za VIP lože u raju. Ukoliko ponudim pomoć to je od srca. Ko me poznaje zna da je tako.
“Ovo društvo ne prašta činjenicu da neko prosto može biti dobar, bez skrivenih namera i lične koristi.”
Sonja Savić
Ovaj citat dugo kruži internetom i kako to već biva s internetom ne zna se da li je to Sonja zaista izjavila, ali da je istinit – jeste. Osetila sam na svojoj koži.
Verujem da su vam poznate ovakve situacije i da su mnogi od nas imali slična nelagodna iskustva s ljudima koje manje-više poznajemo. Oseti se to. Ovih dana pogotovo. Znam da im je trenutna situacija sa globalnom pandemijom iskomplikovala život. I ja bih da ti se nađem ako mi dozvoliš. Ali ako odbiješ i to je u redu. Ne shvatam lično. Samo ne bih volela da se odrazi negativno po naš odnos kao u slučaju mojih roditelja. Jer ste mi dragi. Mogu da razumem to. Glavna kočnica ovde je ta što se znamo, a ne bi trebalo baš to da nas koči. Umesto da naše poznanstvo bude prednost, ispada prepreka. Ljudi su čudna sorta.
Ali jasno mi je sve to. I ne ide tu sad da se sili iliti forsira bilo šta.
A čudna vremena su došla i život je čudo. Šta će biti sutra to niko ne zna. I kolo sreće se okreće. Sad ja mogu da ti se nađem, sutra ćeš možda moći ti meni. I to je to. Glasam za takav svet. Dečji čist, lep svet, koji nije inficiran sujetom i stidom. Da, da, znam lako je reći i mogla bih malo da stanem s maštarijama i sjašem s jednoroga i pogledam „realno“ na trenutnu situaciju.
Volela bih zaista kada bismo svi bili više kao deca lišena te bespotrebne sujete i stida. A šta je stid nego opet ego. Pošto je to teško izvodljivo, onda su snebivanja, bespotrebne muke i hodanje po tankom ledu neizbežna.
Što je složićete se skroz bez veze. Gubi se ono osnovno ljudsko, čovek čoveku nije vuk, već brat. Mislim tako bih bar ja volela da tretiramo i percipiramo jedni druge. No dobro.
Još je teže ukoliko se radi o pripadnicima nekih nacionalnih manjina koji su po pravilu ceo svoj život bili diskriminisani. Potom, pored dragih ljudi tu su prijatelji, članovi porodice kojima je bilo kakav znak pažnje dobrodošao, pogotovo onim starijima. Njima je potrebna pažnja i kontakt, ako ste daleko nazovite ih i razgovarajte, olakšajte im malo. Jer teška su vremena.
To se odnosi i na prijatelje za koje znate da su skloni depresiji, ankciozni, labilniji, pozvati ih, ne čekati. Budite vi inicijator za razgovor, razumevanje i podršku.
Čovek je društveno biće i ova izolacija stvarno može biti okidač za razna stanja i kod potpuno zdravih i stabilnih ljudi.
Šta znam možda vas nazove kao mene pre neki dan drugarica. Oseti vas da vam baš i nije dan pa se lepo ispričate i ismejete kao u stara dobra vremena i podigne vas. Zahvalna sam joj na tome.
Otvorite se, pokažite dobru volju pa šta bude. Usudite se da pitate.
U principu to i jeste poenta ovog teksta. Da uprkos mogućoj neprijatnoj reakciji ljudi, ne odustati. I sad ako se uvrede bože moj , preživeću, nije reč o meni i mom ponosu. Možda usledi ledena reakcija. Da, znam, neprijatno. Možda usledi burna, isto neprijatno. Možda izostane bilo kakva reakcija i odgovor, jer i tišina je isto odgovor. A možda te iznenade i prihvate, ćutke, uz osmeh, kako god. Tvoje je da im kažeš da si tu. I to je sve.
Iako ništa od toga ne ispadne, namere su bile čiste. Žao mi je ako su oni to pogrešno shvatili, sve je to razumljivo i ljudski. Stoji mi ćaletovo iskustvo u glavi, ali ne dam da me obeshrabri i odustanem.
JER ne želim takav svet za sebe, još manje za svoje dete, gde svako gleda sebe i grabi za sebe. Takav svet je predugo trajao i evo ga raspada se pred našim očima sa svim zalihama toalet papira.
Polako ali sigurno rađa se novi svet.
Ovo vreme nas uči da smo svi jedno, ne postoji ja- ti- mi- vi- oni. Uprkos izolovanosti čini mi se da smo sada povezani više nego ikada pre.
Ne zagovaram kako svi treba da izigravamo Samarićane, još manje kvazi psihoterapeute. Već pričam ako vam ta potreba dolazi iz srca i imate slične dileme kao ja, prema ljudima koje znate ili ne znate, opet što da ih ne priupitate kako su i treba li im šta?
Kratko i jasno.
-Treba li ti nešto
-Tu sam.
…
Napisala Tijana Pavlović
Preuzeto s njenog sajta http://www.tijanapavlovic.com
Images: Featured Image Banksy, Unsplash
