Plovidba sa čika Hemingvejem

“I koliko je bolje umreti u srećnom periodu nerazočarane mladosti, otići u bljesku svetlosti, nego da ti se telo istroši i ostari i da ti se iluzije razbiju.” – Ernest Hemingway. „U modernom ratu ćeš umreti poput psa bez ikakvog razloga.“ – Ernest Hemingway. „Mladost imamo da bismo činili gluposti a starost da bismo žalili za tim glupostima.“ – Ernest Hemingway

Čitaš, citiras a koliko znaš?

Pecao je, lovio, morem je plovio i sa depresijom se borio… 

Osetljiv, tvrdoglav momak kome život nije bio dosadan. Ni on sam nije bio dosadan. Počinje kao zabavljač, šarmer a završava kao izgubljeni šampion koji visi na rubu života. Bio je pisac avanturističkog duha, dobitnik Pulicerove i Nobelove nagrade ali mu je najveća nagrada bio život, avantura…a pisanje mu je bilo kao disanje.

Rano je počeo da stvara ali na neki način i polako sebe i svoj život da razara.

Zaplovimo u nemirne vode Hemingvejevog života…

Sunce se rodilo

Od malih nogu se sve uči a on je naučio kako da se muči, bori i ne baš iskreno da voli.

Rođen je 1898. godine u predgrađu Čikaga. Majka mu je bila religiozna žena koja je želela da bude operska pevačica a otac državni lekar koji je voleo lov i ribolov. Detinjstvo je proveo u borbi protiv uticaja majke koja ga je oblačila u haljine i vodila u crkvu da svira violončelo i peva u horu. Sve više se zbližavao sa ocem i delio njegovo interesovanje za avanture na otvorenom.

Dva puta je bežao od kuće a prva prava šansa za beg dogodila se 1917. godine kada je SAD ušla u Prvi svetski rat. Prijavio se za pešadiju ali je odbijen zbog problema sa vidom, tako da, završava kao vozač hitne pomoći na italijanskom frontu. Jedan događaj iz tog perioda, koji je na neki način oblikovao njegov odnos sa ženama, desio se u bolnici u Milanu gde je bio hospitalizovan. Tu se zaljubio u medicinsku sestru koja je odbila da se uda za njega. Ona je bila inspiracija za njegovu najpoznatiju ljubavnu priču “Zbogom oružje” (Farewell to arms). To što mu jedna prosidba nije uspela nije ga sprečilo da se čak četiri puta oženi.

Nemirne vode i sa pričama borbe

Počeo je u Čikagu kao novinar a onda je otplovio do Francuske gde je radio kao strani dopisnik za Toronto Star. Svetlost ovog grada i različite mogućnosti otkrili su mu drugi pisci poput Gertrude Štajn, Skota Fitdžeralda i Ezre Pounda. Njegova prva važna knjiga U naše vreme (In our time) objavljena je 1924. godine.

Putovao je svuda po svetu, upoznavao sebe i čitavu planetu. Putovao je zbog lova, ribolova, borbe sa bikovima i raznih avantura, a sve to je formiralo pozadinu za većinu njegovih dela. Njegova strastvena zainteresovanost za borbu sa bikovima, rezultirale je delom Smrt u podne (Death in the afternoon). A u delu Zelena brda Afrike (Green Hills of Africa) opisuje svoj safari (pohod preko teritorija Afrike i lov na velike životinje i ostalu divljač).

Iskustvo koje je stekao u Španiji, kako u ratu tako i u miru, pretiče u značajan i impresivan roman Za kim zvona zvone (For whom the bell tolls), koji mnogi kritičari smatraju njegovim najboljim delom.

Posle neverovatnog uspeha ovog dela, Hemingvej zapada u stvaralačku krizu, koja je trajala čitavu deceniju. Ta stvaralačka tišina je nastala kao rezultat traumatičnog iskustva iz najkrvavijih borbi i njegovih napornih i često nepromišljenih aktivnosti tokom Drugog svetskog rata.

Pisao je iskreno i bez iluzije…jer ju je odavno izgubio, ubio. “Sunce se ponovo rađa” (The sun also rises) je pečat njegove karijere a glavni moto ovog romana je termin Gertrude Štajn „izgubljena generacija“. On je bio deo nje, izgubljen u svojoj glavi a i u svetu.

Krasio ga je osmeh na licu i voleo je čašicu…

Legenda o zlatnom mladiću ubrzo je postala tragična saga o čoveku koga su uništili sopstveni demoni, očaj i stalna depresija.

Smrt ga je svuda pratila i na neki način u život vratila…
jer je voleo lov, ribolov i borbe bikova…

Na sopstvenoj koži je osetio težinu i teror rata. Smrt mu je stalno kucalo na vrata. To je ta smrt koja ga je gonila i kao umetnika i kao čoveka. I genetika se surovo poigrala sa njim. Otac mu je izvršio samoubistvo a gotovo svi u porodici su patili od manične depresije. Ovo mračno nasleđe u kombinaciji sa ratom, alkoholizmom i čak pet povreda mozga, nije baš najbolje uticalo na ovog umetnika. Ili, baš suprotno od očekivanog – i jeste.

Kuće neputujuće

Moglo bi se reći da je njegova kuća bila putujuća i da mu možda čak nije ni trebala ali nije tako. Želeo je da ima neku svoju oazu, svoj lični posed gde će se prepustiti avanturi.

U Pariz je došao sa prvom ženom Hejdli Ričardson, sa kojom je dobio sina. A onda je upoznao Pauline Fajfer, koja je sa njim i njegovom ženom išla na putovanje u Španiju, iako su svi znali da mu je ljubavnica. Na kraju mu je postala žena i rodila dva sina. Njih dvoje iz Pariza odlaze na Kubu a odatle u Južnu Floridu. Oboje su zavoleli malo mesto Key West na Floridi pa su odlučili da traže stalno prebivalište za sebe. Polinin ujak nalazi kuću izgrađenu 1851. godine u španskom kolonijalnom stilu i odlučuje da obraduje mladence.

Zanimljiva činjenica vezana za ovaj posed je bazen koji je koštao 20.000 dolara. To je bio prvi bazen na Key West-u i jedini bazen u krugu od 100 milja. Bazen je izgrađen na mestu ringa koji je Hemingvej koristio za boks. Zbog toga a i zbog preteranih troškova izgradnje, Hemingvej je odlučio da zacementira novčić i da teatralno izjavi „Evo, uzmi i poslednji novčić koji imam“. Mnogi turisti i danas traže taj novčić oko bazena.

U kući se još uvek može osetiti njegovo prisustvo. Svuda po kući su trofeji, koža i drugi suveniri sa njegovih brojnih lovačkih ekspedicija. A u studiju i dalje stoji pisaća mašina koja kao da čeka da nečiji prsti zaplešu po njoj. Pored svih suvenira, knjiga, slika i fotografija, kao vidljiva i živa veza sa njegovim životom su potomci njegovih mačaka koje se zadovoljno protežu, baškare i igraju po celom imanju. Priča se da je Hemingvej upoznao kapetana koji je imao neobičnog mačka sa šest prstiju, i da je taj mačak zarobio njegovu maštu, pa je kapetan odlučio da mu ga pokloni. Interesantna je i činjenica da su sve mačke dobijale imena u čast njegovih poznatih prijatelja iz Holivuda. Pa su tako na groblju za mačke, koje se nalazi u vrtu, ugravirana imena Kim Novak, Ava Gardner, Merlin Monro, Džon Vejn, Čarli Čaplin…

Nekadačnji stanovnici ovog simpatičnog gradića se mogu naći u njegovom delu “Imati i nemati” (To have and have not), roman o Key Westu tokom Velike depresije.

U ovom gradiću on upoznaje i svoju treću ženu, novinarku Martu Graham sa kojom putuje u Španiju da izveštavaju o ratu. A nakon poslednje posete Španiji, njih dvoje kupuju „Finca Vigia“, kućica/vidikovac na vrhu brežuljka sa pogledom na Havanu. Kuba, njegov brod Pilar i ribolov bilu su inspiracija za delo “Starac i more” (The old man and the sea). Ovo delo je jedno od presudnih u dobijanju Nobelove nagrade za književnost 1954. godine.

Iste godine sa četvrtom ženom Meri Velš, kreće na putovanje u Afriku, koje se završilo padom aviona. Hemingvej je pretrpeo unutrašnje povrede i teške opekotine od kojih se nikada nije potpuno oporavio.

Polako je gubio osećaj, sposobnost da „diše“ (piše)…to je bio metak koji je gađao pravo u srce. Suština njegovog života je bila da piše, da stvara, da sebe izražava, a kada je to izgubio on se ubio.

U slučaju ovog energičnog, harizmatičnog i čudnog čoveka, prosto je nemoguće odvojiti legendu od života. I sam je želeo da piše o istini ali je ona, baš kao i njegov život bila zamršena i isprepletana sa maštom.

Pisao je o onome što je doživeo i živeo je ono o čemu je pisao. U njegovim delima radnja se dešava na mestima gde je on zapravo bio, neki događaji su čak i slični svemu što mu desilo…pa i ne čudi što većina nas misli i veruje da ga poznaje.

Ovaj starac i dalje plovi nekim morem…

Mnoga njegova dela su ekranizovana a i sam njegov život je predstavljen u filmovima kao što su Hemingvej i Gelhorn sa Nikol Kidman i Klajv Ovenom, kao i Papa (Papa Hemingway in Cuba).

…
napisala i rime sklopila Ana Stambolić, www.virtualnoogledalo.com