Vrtim film unazad već par meseci. Kao i svima, ovo vreme Korone donelo mi je toliko i vremena i lekcija za preispitivanje. No, nije to bilo zbog Korone. Sve je već bilo tu negde. Bila je potrebna samo (iz)vanredna okolnost da pa “sve” izađe napolje. Posle određenih životnih izbora, ostanu nam lekcije i novi uvidi. Skidala sam slojeve u vidu tuđih mišljenja, mojih “pogrešnih” uverenja, društvenih uslovljavanja, ko sam, šta nisam i “sav taj džez”. Nešto slično kao kada otvaramo ruske babuške, jednu po jednu ili ljuštimo slojeve luka. Prva deluje velika i konačna, a sve ostale nalikuju jednu na drugu, sve dok ne stignemo do poslednje koja je sama suština lekcije, problema ili nas samih.
Kroz ovu metaforu babuške posmatram i druge uloge koje igramo u društvu. Od perioda polaska u vrtić lagano se pripremamo za uloge koje nam slede kasnije u životu. Iz toga mi onda neminovno dolazi pitanje – da li mi živimo život drugih ili naš? Obično, kada smo deca, u onom periodu pre polaska u vrtić, mi smo ono što jesmo. Neko je stidljiviji, neko je otvoreniji, neko voli da crta, neko da pleše, neko da pravi stvari, neko da ih sastavlja, neko da ih rastavlja, ali svi jesmo ono što jesmo. Tada je dovoljno da samo budemo, nije potrebno ništa posebno da radimo. Svet se brine o nama a ne mi o njemu. Potom počnemo sa formiranjem društveno prihvatljivih uloga i uslovljavanjem.
Prva uloga koju igram je ona maska koju stavljam kada se predstavljam društvu, ili drugima. Vrlo često je velika i grandiozna, ona koju naš ego najviše voli, i sa kojom mislimo da najlakše živimo u odnosu sa drugima. Nekad je to poslovna uloga, nekad je porodična.
Najčešće se od nas traži da budemo dobri. Do te mera da se sama uloga zove – Dobra. Kao da je od prideva postala imenica, odnosno ime.
Pitala sam se kako sam i kada sam postala Dobra, a pre toga nisam bila?
Pre toga sam bila svoja, ili sam samo bila ono što jesam, nisam imala nikakvu ulogu da igram, dok sam polaskom u školu prihvatila uloge koje društvo nameće i koje se većina drži celog života. Ono što se od mene očekuje – da budem Dobra.
Pridev ostaje isti samo se imenica menja. Dobra učenica, đak, drugarica, kćerka, sestra, devojka, studentkinja, radnica (doktorka, arhitekta, nastavnica, sekretarica), supruga, majka…
Ta uloga društveno prihvaćene Dobre se dosta dugo održala. Istrovremeno je trebalo da budem dobra kćerka, sestra, unuka, studentkinja, drugarica, te mi je bilo jednostavnije da samo postanem Dobra. Nijedna uloga nije uzimala primat na drugom.
Malo kasnije postalo mi je bitno kako se ispoljavam na poslu, tako da je ta uloga preuzela dominaciju nad drugima, i postala sam “dobar menadžer”. Korak, dva posle, kada mi je postalo jasno da karijera nije sve u životu, okrenula sam se ulozi “dobre partnerke”, a zatim i “dobre supruge”.
Neko vreme sam mislila da je ta uloge konačna i da nema dalje.
Kad kada otvaraš babuške, pa je prva dobra, druga poslovna žena, treća partnerka, četvrta supruga, peta majka i misliš – to je to. Sve uloge su tu, dalje nema. U stvari, ona tanka linija koja odvaja gornju od donje polovine se ne vidi odmah, već kada se dovoljno uživiš u ulogu, kada istražiš sve njene strane, i delove, odozgo na gore i sa leva na desno… Tek onda se pojavi ta tanka, jedva vidljiva linija i shvatiš da ni ova nije poslednja babuška – da ima još uloga. Tada se otvori sledeći nivo. Valjda je tako i u životu, dok te nešto ne natera da se polomiš i otvoriš, nema prelaska na sledeći nivo.
Ona poslednja je naravno najmanja, najmanje dekorisana, ima samo osnovne šare i simbole. A i ne treba joj više od toga. Jer ono što je suština, istina, bit je vrlo jednostavna.
A šta se dešava kada odlučiš, ili ti život da priliku da više ne moraš da igraš te uloge?
Mislim da je ključ za to da umesto prideva Dobra i raznih uloga, postanemo autentične. Da bismo uopšte stigli do toga, naravno da moramo prvo da naučimo i prodjemo kroz sve uloge. Kad prodjemo, onda i “izadjemo” iz svih uloga, razbijemo sve ljušture… ovo nisam, ni ovo nisam.
Ovaj put ih “dobro” proučimo, a zatim ih presložimo iznutra – na svoj način.
Uvidela sam da ako ovo ne uradim sama, život će mi namestiti situaciju u kojoj ću morati da izađem iz svojih uloga i vratim se u svoju autentičnost. U onaj period kada sam bila dete i kada ništa nisam morala ili trebala, već je bilo dovoljno da samo budem.
Naravno, Život mi je odlično izrežirao situaciju gde nisam imala drugog izbora osim da se pogledam u ogledalo. Iznutra, i da stvarno potražim ko sam, kuda idem, koja je moja strast i svrha. Bez maske, bez bilo koje uloge. Bez persone koju sam stvorila. Persona znači maska, koju su inače, nosili glumci u staroj Grčkoj.
Zastrašujuće je. Mračno, tamno, zaboravljeno, odgurnuto u dubinu bića. Ako ne želim da igram nametnute uloge u životu, onda nema drugog načina nego da se suočim sa tom tamom i izvučem iz nje ono što je najbolje u meni. Na svetlost.
Stoga dajem sebi za pravo da napravim svoju definiciju uloge Dobra. „Dobra“ je ona koji živi život po svojoj meri, a da pri tom u ravnomerno pomaže i sebi drugima, tumači stvari ne kao dobre i loše, već u zavisnosti od konteksta, primenjuje pravu meru morala, adekvatno situaciji raspolaže svojom energijom, i ne radi ništa što bi nanelo štetu drugim ljudima dok ostvaruje svoje ciljeve u životu i živi svoju strast.
Ukoliko smo shvatili suštinu svojih uloga, u mogućnosti smo da ih izvlačimo iz sebe po potrebni, ovog puta iz autentičnog polazišta, iz stanja kada jesmo a ne kada glumimo.
Nemam više šta da glumim.
…..
napisala Branka Jovanović
